Susret sa veknom hleba!

Sedele su na terasi u svakodnevnom druženju koje je značilo pijenje kafe. Polako  reč po reč, ponovo su prešle vreme od dvadeset četiri sata, od poslednje kafe. Sve bi bilo isto kao i svakoga dana da nije bilo jedne sitnice.
 Vekne hleba.
Vekna je stajala na drugom stolu. Naoko cela, netaknuta. Zamešena umešnim rukama veštog mokrinskog pekara. Sam izgled je odavao tradicionalnu tehnologiju bez aditiva i konzervansa. Kada je bio svež , brzo je nestajao. Zato se retko kada načinjao neposredno po pečenju. Kako su naši stari znali, i na nas preneli ishranu tanko namazane masti na toploj kriški, pa još začinjenu onako seljački sa malo soli i  sitne mlevene crvene paprike.   Slatka varijanta se sastojala u kriški hleba blago pokvašenoj i posutoj kristal šećerom ili premazanu kiselim pekmezom od šljiva.
Ova vekna je bila drugačija. Zato je neodoljivo privlačila pažnju jedne od dve žene. Naravno ona druga je znala o čemu se radi i mudro je ćutala. Čekala je da se primeti neobičnost!
 Spolja hrskavo smeđe ispečena , baš onako kao treba, ni previše, ni premalo. Ali...
Ali vekna je samo s polja bila cela. Nedostajala je sredina. Dakle ostala je samo kora  sa šupljom unutrašnjosti. Rupe su bile simetrično nameštene na obe bočne strane.
Druga žena je i dalje gledala.
-Da li je to delo ... ?ili ...? ili ...?
-Ma trebala mi je meka sredina... -pomeranje glave je odnelo poglede u pravcu šupe iz koje su izvirivale mnoge zelene oči.
-Meka sredina pomešana sa mlekom...


Hleb se u duši svakog vojvođanina nalazi utkan u  genima. On se poštuje. Kao brat, kao kum , kao osnovna hrana u mučnim danima preživljavanja.
Ne nalazi se uzalud u Molitvi Gospodnjoj ,,..hleb naš nasušni..."
Sećam se da je moja majka pričala de su ona i ostala ratna deca sakupljala na tavanima stari hleb, koji je davno bio bačen golubovima. Kako su golubovi bili pojedeni, ostaci hleba su dobrodošli. Stresli bi buđ i prašinu sa okrajaka i preživeli bi gladne dane.
Nekad se u hleb nisu dodavali aditivi, bio je neponovljivog ukusa. Za mešenje hleba se koristila drvena posuda koja je ličila na korito i zvala se NAĆVE. Umesto kvasca koristio se KOMLOV. To je bilo testo koje se držalo na hladnom mestu i prilikom mešenja hleba dodavalo se u brašno i vodu. Posle procesa mešenja ostavljala se nova količina za sledeće mešenje.
Hleb se mesio jednom nedeljno. Pravile su se velike CIPOVKE. Cipovka je velika okrugla vekna. Njena veličina je zavisila od broja ukućana. Tako ispečeni hleb se čuvao u od pruća pletenim korpama i pokrivao se belim vezenim peškirima. Bila su to vremena koje se nikada više neše vratiti.
Ono što mi ulepša dan jeste miris sveže pečenog hleba. Miris me dočeka čim otvorim ulazna vrata na kući. Pobedi sve ostale mirise i verno ide za mnom. Prati me dalje , sve dok ima snage da se širi po čistom jutarnjem vazduhu.