Sedeo je u hladovini
ispod starog oraha, koji je njegov otac davno posadio i ispod koga su
spas od letnjih vrućina pronalazili njegovi sad već davno pokojni
roditelji. Tako je mogao svakoga trenutka,onako ponesen mirom prirode
i bogatstvom mirisa, da otplovi zamišljenim stazama svoga sećanja
i da pored sebe zamisli drage likove.
Uvek su mu pružali
podršku. Voleli su ga. Negovali, vaspitavali ga u duhu starine i
nežno uljuljkivali u saznanju da su ljudi dobri, da treba biti tih
i zadovoljan.
Tako je izrastao u
čoveka. Bez znanja o ljudskoj svireposti i dvoličnosti.Učili su ga
da uvek kaže ono što misli, ali ga nisu upozorili na posledice.
Bio je prostodušno
naivan[i ostao ], verovao je ljudima i nije sumnjao u njihove
namere. Iako živi u sada već dvadeset prvom veku nije spreman za
njega. Nikada nije umeo da sakrije svoje reči, nije umeo da ne
postavi pitanje na odgovor za koji se smatralo da treba da zna i koji
je obično bio neobično banalan. Čitavim svojim bićem je pripadao
vremenu kada se čistota duše cenila više od svega. On je sigurno
imao neiskvarenost, ali se ona graničila sa ludošću. Nekada je,
nekim svojim postupkom ličio na Don Kihota.Nikome nikada zlo nije
činio , ali se ni dobra nije hvatao. Jednostavno se držao po
strani.
U govoru je uvek
akcentovao poslednju reč, dajući joj važnost bez obzira na to da
li je važna ili ne.
Njegovim venama je
tekla krv koja je u sebi imala dobrih mešavina. Kao što su žitelji
njegovog okruženja mešovitih nacionalnosti, tako je i on sam
višenacionalan. Pomalo Srbin, pomalo Mađar, pomalo Rus, pomalo
Nemac, a pomalo i Jevrejin.
Lik.
Onako kako to žargonski
govori mlad svet, Glava , telo , udovi, srazmerno razvijen , blago
podgojen s osmehom i telom neaktivnog sportiste.
Ono sportsko kod njega
ga je teralo da vozi bicikl. Onda bi, baš kao što je to činio
njegov deda, jednom, sada već više ne drvenom, nego plastičnom
štipaljkom sužavao sam rub nogavice na pantalonama, da se ne bi
zamastile od lanca,koji je redovno podmazivao da bi što duže
trajao.
Kako se stalno plašio
vetrova i promaje, oko glave je nosio ono što sportisti stavljaju
kada se zbog velikih napora znoje znojnicu. Čuvao se hladnoće, a
smatrao je da mu kačket ili kapa ne stoje dobro.
Maštao je o pogledima
devojaka. One bi tada svoje zanosno sjajne oči stavljale u službu
njgove kose, koja je kao kakva četka štrčala preko ivice vunene
trake. Za njega je ona zanosno vijorila i slala mirise kolonjske
vode na sve četiri strane sveta i služila je kao nefunkcionalni
magnet.
Gleda svakoga jutra
svoj odraz u ogledalu, smešaka se samome sebi i pridaje važnost
nekim nevažnim stvarima. Jutarnji ritual je veoma važan. Ima svoje
navike koje itekako poštuje.
Poštuje ih jer na
prvom mestu voli sebe i važan je sebi samom. Higijena je veoma
važna, uvek je čist, uredan , ispeglan i izbrijan. U poslednje
vreme gleda da kupuje stvari koje se ne peglaju, jer tako sebi štedi
vreme, a i struju.
Kafu ne pije ili veoma
retko, kad se baš mora. Bitno je da svakoga jutra sedne na svoju
terasu i da oslušne zvuke koji dopiru spolja. Svakoga jutra zvuci su
različiti u zavisnosti od dana u nedelji. Mogao bi napraviti tabelu
i stavljati baš kao đacima u školi pluseve i minuse komšijama
koje obavljaju svoje poslove..
-EEEEj, to je dobro za
zdravlje, odmoriti pre posla...
Voli pesmu.Svako jutro
prvo otpeva koji stih neke izvorne pesme, stare, one koje mu je mati
nekada davno pevala. Nekada se reči prepliću i baš kao u narodnom
kolu mlad i lep momak povede sve ostale u pravilnom nizu. Tako i on,
predvodi zamišljeno kolo putevima svojih misli...
Ono što ga izdvaja iz
skupine ljudi sa kojom se svakoga jutra sreće i koje iščekuje,
jeste baš ono njegovo čega nije svestan, a što ljudi oko njega
itekako raspoznaju.
Svakoga jutra ide na
posao, nekad mu se dogodi da svoje započeto pevanje ponese sa sobom
, pa slučajni prolaznik upre pogled pitanja u njegovom pravcu.
Nemali je broj situacija iz kojih se lako bez posledica izvukao,
kada je naleteo na prolaznika, uz lako simpatično izvinjenje:
Ja, to ...izvinite,
izvinite....
Ljudi bi odmahnuli
glavom , a on bi samo produžio.
Ljudi ga itekako
poznaju i ne zameraju mu njegove navike, samo im je čudan. Današnjem
čoveku ne prolazi ništa ispred očiju. Sve zapaža, uočava i vidi.
Naučen da udovoljava
samome sebi, bez obaveze prema bilo kome. On se ne obazire na
prolaznike, nastavlja sam sa mnoštvom tonova u svojoj glavi...
Pravi gospodin, nikom
dužan, nikoga ne moli za uslugu, sve čini sam i uvek je dovoljan
samom sebi.
-Pa zašto onda ne bi?
Ko peva zlo ne misli!
Visoko obrazovan.
Govori nekoliko jezika, pa toliko godina ima i živi među tolikim
svetom, a i njegova krv je bogata. To je nasušna potreba.
-Moja baba je pred
svoju smrt u devedeset drugoj godini govorila samo srpski iako je
bila Nemica . Pa što i ja ne bih znao.
Ima posao, radi u
biblioteci. Državna služba, sigurnost, vikendi i praznici. Knjige
na dohvat ruke, a voli da čita.
-Ooo, poštovanje, šta
se to danas čita?
-Koeljo, Alhemičar...
-Pa lepo, te knjige
nisu skupe, mogao bih kupiti, lepo je držati kjnigu na polici u
dnevnoj sobi. Koliko košta?
-Pa otprilike...
-EEEEj, pa zašto bih
kupovao, pa za to mogu dva puta ručati...
Dobre je duše. Nikoga
da ne uvredi, barem ne svesno, sa ljubaznošću se odnosi prema
starijima, to je poneo iz roditeljske kuće, ima dobro vaspitanje
koje je veoma važno za svaku osobu.
-Vi ste, kada ste bili
mlađi bili drugačijih misli?
-Bili ste sposobni
reći...
-Pitao sam se kako to
smete?
-Bio sam mlad, imao sam
ideale...
-Gledao sam i
ćutao...-ni ne čeka da sagovornik zavrči rečenicu.
- Ja sam onda bio
nezadovoljan, ali sam ćutao. Zašto bih nekoga podržao, meni je
dobro kada ćutim, zašto govoriti i stvarati neprijatelja?
-EEEEj. Ćutim i bolje
mi je.
Osoba o kojoj se radi
se blago ljuti, preznojava se, i pita se kako se on seća svega
rečenog.
Zašto bi shvatao da se
ljudi menjaju, da se granice ideala pomeraju, da su sa različitim
životnim dobima misli drugačije.
-EEEEj, ja sam ovakav
kakav sam, zašto bih se menjao? Zašto?- Stalno je govorio u sebi.
Bez para nije. Lako
može da zaradi novac, onako iz hobija radi u svome povrtnjaku, pa
sve to lepo plasira, uz to izdaje mali stančić ostao od pokojne
tetke u Novom Sadu...
Veoma voli, kada je
kako kaže jeće i piće. Ne ustručava se nimalo. Pa ljudi su zato
doneli. Dogodi se da ljude ceni po časti koju su stavili na sto.
-Što je dobar ovaj
kolač!
-Da li ste Vi pravili
ili je kupljeno gotovo?Koliko košta?
-Kupljeno, košta
otprilike...
-Mogao bih
poručiti...brzo izgovara, a još brže dodaje:
-EEEEj, pa to je par
cipela, ne moram ja počastiti ...
Uz blago podrhtavanje
glave i odmahivanje u smeru levo, desno, disciplinovano na svoj tanjr
stavlja treće parče i govori uz blagi prekor :
-Ima se može se...
Marko , kolega iz
biblioteke se oženio, sakupljani su prilozi za skroman poklon. Kako
je dotični kolega tek počeo da radi pa ga nije dobro pozanvao
izostao je novčani prilog, ali čast nije izostala. Predivne
pogačice sa sirom, pa posluženje na ovalu...Njemu je sama voda
curila na usta. S mukom se suzdržavao da koja kap ne padne na kakvo
vidno mesto. Stidljivo je pognuo glavu, a očima je kolutao na sve
strane. Pokušavao je da vidi gleda li ko.
Suze su mu krenule od
gutanja bez dovoljno žvakanja.Desnom rukom je zgrabio par pogačica
i žurno izašao iz kantine biblioteke. Tihi kikot ga je ispratio.
Nekako ga hoće i
nasledstva.Dobio je stan, nešto zemlje i novca.Nema sa kim da deli,
nema braće ni sestara, nije oženjen...
-EEEEj, dobrostojeći...
Dobro situiran i
svestan svoga statusa jedno vreme se nadao dobrom ulovu neke fine
žene koja bi u njega gledala širom otvorenih očiju i treperila na
svaki njegov mig. Dočekivala ga i ispraćala bez pogovora i pitanja.
-Znaš....kako si ti
našao tako lepu ženu? - pita svoga komšiju bi mu mogao biti sin.
Dečko se preznojava,
neprijatno mu ...
-Ne pitam ja to ... ja
to samo onako...
I pored neprijatnosti
lepo vaspitan mladić, da bi zaštitio svoju ženu od pitanja kako je
pristala da se uda za njega, jer je komšija bio sposoban da uputi
takvo pitanje, ali ne u šali , već potpuno ozbiljno, uz blagi osmeh
reče:
-Pa, pozovite je da
izađete u bioskop...
-Pošto je karta?
-... odgovara mladić.
-EEEEj, mnogo skupo,
može ona i kod mene na čaj, pa da film gledamo na televiziji.
Naravno dotična osoba
i kod kuće može da popije čaj i da provede veče uz televiziju i
čitava stvar pada u vodu.
Bilo je entuzijasta
koji nisu odustajali od namere da pronađu srodnu dušu za svog
kolegu.
Jednom prilikom je
pokušaj skoro uspeo. Kada je posle ugovorene kafe u kafiću odbio da
popije kafu, jer nije dozvolio da mu kafa bude plaćena, a sam nije
želeo da plati, a ionako ne voli kafu, opet je stvar pala u vodu.
Naravno njegovi
poznanici su vrlo brzo uočili njegovu bolećivost prema novcu i
često su pravili razne šale na njegov račun.
-Stanko, imam pravu
ženu za tebe!
-Stvarno, onako kao
Sosa lepu, jedru?
-Baš tako...
-Pa kako bi se sreli?
Da li bi ona došla kod mene? -pitao je uz iščekivanje...
-Možda bi prvo trebao
jedan izlazak da se udesi...
-Može, može...
-Kupi buket ruža i
odnesi NN...
-Buket ruža, pošto su
ruže?
Zakolutao je očima i
brzo shvatio da je januar...
-EEEEj, odložićemo
sastanak tamo za proleće ili leto!
Auto vozi samo kada je
sunčan dan. Čuva ga i neguje kao da je dete. Njegov auto:
-EEEEj, Bože saćuvaj,
nikada nije video kišu.
Kolika je ljubav prema
tom mališi koji ga verno služi već desetak godina, a izgleda kao
da je upravo iz radnje izašao. Nikada nikoga nije pozvao na vožnju
ili ga je povezao. Desilo se da je jednu koleginicu kojoj je iznenada
pozlilo nosio pod silom moranja kod lekara. Naivno pitanje je moralo
izaći iz njegovih usta:
-Da li ste...čisti?
Ženi neprijatno,
najradije bi puzeći do lekara, još gore je onima oko nje, oćutali
i posedali, jer nije bilo izbora.
Dešavalo se da auto
parkira par ulica dalje kao ne bi došao u tako neprijatnu situaciju.
Sve što se krije se zapaža jako dobro.
U danima raspoloženja,
a to se često dešava, jer nema kako sam kaže, nikakvih problema,
pusti svoj glas i zapeva:
-Znate onu...Što se
bore misliiii moje....
-Ili ...Od izvora dva
putića....
Društvo se razveseli i
nasmeje njegovoj dečačkoj duši iako je prevalio pedeset petu.
Osvane tako blagi
prolećni dan, okupan suncem, prosto da čoveku srce zaigra od lepote
dela našeg Stvoritelja. Ponese vetar mirise banatskih polja, ponese
dah tajanstvenosti banatske ravnice, a našeg druga ponese pesma na
svojim krilima.
Onda zapeva, lepo, kako
samo on ume, neku melodiju svoje mladosti, poneko mu se
pridruži,
poneko nasmeje na
njegov račun, a njemu se duša prožme milinom i ispuni se saznanjem
da je život lep.
-EEEEj, lep!
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!