-Potpi"so sam na sto! - osećao je da kraj nije daleko i da će se uskoro pridružiti onima koji su na put bez povratka krenuli pre njega.
Ipak morao je još jednom pogledati ostatke njihovog starog salaša na kome su provodili vrele letnje dane.
Tako se tog blagog prolećnog dana uputio na škripavom biciklu, nikada nezaboravljenim putevima svoje mladosti. Da ima života u sebi, bicikl bi se sam pokretao, jer je dobro poznavao put, a za njega to ne bi bila ovolika muka.
Ugledao ga je.
Bore oko staračkih očiju su se još više produbile da bi skrile početke suza koje su nekontrolisano navirale. Stiga su ga sećanja...Proletali su likovi i događaji, smenjivali su se kao u nekom filmu kadrovi njegovih davno minulih dana provedenih ovde...
Salaš je podigao njegov pradeda. Došli su radnici iz okolnog sela i dosta mobe. Otac je tada bio sasvim mali dečkić, ali su mu u sećanju ostali dani gradnje ispunjeni smehom i znojem. Sećao se njegovih priča. Sećao se priče o velikom kazanu u kome se kuvao paprikaš za graditelje.
Podizane su drvene skele koje su trebale da predstavljaju zidove. Mladići su gazili zemlju pomešanu sa plevom i vodom i tako su svojim stopalima načinili fino, dobro urađeno blato koje se potom sabijalo u šalunge. Polako su nastajali zidovi. Polako su se videli obrisi salaša u kome su generacije njegovih provodile svoje ovozemaljske dane.
Takvi zidovi su dobri. Leti zadržavaju hladovinu, a zimi ne dozvoljavaju banatskoj hladoći da prodre unutra, i zaustavljaju onaj strašni , nemislosrdni severni vetar. Pa ona stara paorska peć...
Ipak se više na salašu boravilo leti.
Uvek su postojale štale za konje i krave, kokošinjci i svinjci. Stiglo je dosta toga da se uhrani, da se nešto proda, ali i obezbedi hrana za dugu zimu. Oko salaša su se sadili bagremovi šumarci, jer bagrem brzo raste, pa samim tim obezbeđuje brvo za grejanje. Divno je bilo s proleća udisati mirise bagremovih belih bezbrojnih cvetova. Pa ako si vešt zapatiš pčele, košnicu ili dve, pa onda milini nema kraja.
Nije bilo potrebe za trošenjem novca, sve se proizvodilo u kući.
S večeri bi se društvo okupilo oko nekog stola u dvorištu. Neko je zapevao, neko zasvirao, a o letnjim večerima se dešavalo da neki tamburaši zalutaju...
Sećao se svoje majke, opasane keceljom, kako s popodneva kuva pekmez od žuto naranžastih mirisavih kajsija, a on bi se pribio uz nju i svojim bistrim dečačkim okom je posmatrao male staklaste mehuriće koji su kapi pemeza podizali i slali u prašinu poda otvorene kuhinje. Sećao se kašike kojom je strugao ostatke gotovog pekmeza iz velike šerpe. Prosto je osećao ukus u ustima.
Nikada bolestan, nikada sam, nikada tužan. Za svoje detinjstvo vezao je saamo lepe uspomene. Zaboravio je dan kada je napustio salaš i kada se uputo u varoš na zanat. Salašu se vraćao mnogo puta, baš kao što je to i sada učinio.
Suza za suzom, kotrljaju se u nezaustavljivom nizu niz njegove godinama nagrižene obraze. Salaš je pust. Nestala je i ograda, i petao na krovu. Nestala je živina i stoka. Nema nikoga i ničega. Nije uspeo da sačuva starinu i da od zaborava spase kuću i lozu. Neki nepoznati ljudi su davno isekli bagremove. Sve je polako pretvoreno u ruinu, obrušilo se i spema se da potpuno nestane.
Možda će se tamo negde opet sresti i opet početi neki nov ponovni život.
Okrenuo se na drugu stranu, u pravcu sela iz koga je upravo došao. Misli su mu se uskomešale. Odjednom se našao na istom mestu , pred selom kao toliko godina ranije. Vratio se na sam početak strašnog rata.
...
U svoj skoro nekorišćeni šinjel je uvukao vrat, ne bi li se zaštitio od hladnoće prolećne večeri. Noge sa cokulama je vešto uvukao ispod debelog poruba, ne bi li bile što kraće i što manje izložene noćnoj svežini. Krevet, ukoliko se jendek udaljen od puta može nazvati krevetom, je pružao koliko toliko sklonište od hladoće i pogleda.nIako je želeo, nije mogao da ima san koji će odmoriti njegova kao struna napregnuta čula. Stalno je osluškivao i osećao strah, koji se kao pošast širio oko njega. One koji su uspeli da pobegnu, tražili su sa svih strana. Neki su odmah uhapšeni i odvedeni ko zan gde.
Upao je u neki polusan u kome su se nizali događaji prethodnih dana. U tom bitisanju između jave i sna stresao se pokušavši da otera sećanja i da mirno nastavi svoj život kao što je to činio pre petnaestak dana .
U njihovu malu kuću u vojvođanskom selu je stigao poziv za mobilizaciju. Ne može se reći da se nije obradovao. Zamišljao je sebe kao vojnika sa puškom, zamišljao je velikog heroja ispred koga devojke bacaju cveće...a on...
Opremio se i krenuo. Krenulo je mnogo momaka iz sela. Visoki, vitki, ponositi. Samo su majke plakale.
Nije imao iskustva. Sa devetnaest godina bio je zelen kao jed, a ratovanje mu ni na um nije padalo. Doduše voleo je da sluša priče iz herojske prošlosti preživelih Solunaca. Sam se pretvarao u heroja i oslobodioca, jurišao je po poljima i dolinama. Imao je konja koji je više leteo nego kasao.
Umeo je da gleda devojke, umeo je da se lepo smeška i da svoje brčiće u osvajačkom zanosu vrti levo-desno. Znao je da noć provede izvan kuće u provodu. Samo ga je majka čekala. Čak su razmišljali da ga ožene, pa da se najzad skrasi.
Raspoređeni su duž linije odbrane, novo oružje, sjajne cevi uprte u pravcu neprijateljskog napada. Kada je opalio prvi metak, dobio je neku snagu, vinuo se u visine i borio se kao veteran. Svi su se borili.
Kroz vojničke redove su se prenosile priče o hrabrosti pilota koji su branili Beograd, o hrabrosti mnogih znanih i neznanih koji su stali u front odbrane protiv fašizma.
Kružile su i one ne tako lepe priče, o nadmoćnosti neprijatelja, o njihovoj snazi, o avionima, o tome da su od trideset devete, a sada je četrdeset prv, pregazili mnogo jače zemlje nego što je naša.
Kraj je došao brzo. Vojska je kapitulirala. Počela su hapšenja. Počela je jedna druga borba, borba za sopstveni život.
Tako se našao sam u ovom vlažnom kanalu, krijući se. Bio je gladan. Davno je nestalo ono malo hrane što je imao. Sreća što je bio paor, pa je znao šta se iz atara može pojesti onako sirovo, iščupano iz Majke Zemlje koja je hranila generacije. Nekoliko puta je iščupao busen one fine prolećnozelene pšenice koja najbolje počinje da raste i snaži se u aprilu.. Time je ublažio zavijanje svoga praznog stomaka. Nekada mu se činilo da će ga prepoznati po tim nemoguće čujnim tonovima.
Promeškoljio se u svom improvizovanom ležaju. Razbudio se, ionako ne sme sačekati jutro da krene dalje. Sada nije više toliko udaljen od svoga sela. Bože, koliko li je već dana na ovom , kako mu se činilo putu bez kraja. Većdesetak dana pešači uz stalno skretanje sa glavnih puteva. Šinjel tako lep i tako nov, je propao od valjanja po blatu i vlažnoj travi.
Još otprilike dva dana hoda i ugledaće poznate salaše, još dva dana i biće kod kuće.
Bila je noć kada je zalajala kera u njihovom dvorištu. Zalajala i ućutala. Prišao je bunaru i dobro se napio vode koja je poznavala sve tajne banatske ravnice. Vode koja je znala sve tajne njegovih noćnih izlazaka.
Otac je izašao, kao da je predosetio da je to on. Kada ga je ugledao jedva je od bola u grudima prozborio.
-Sine , kako si ostario!
Oči su mu se skupile, srce zgrčilo, iako nije želeo, suze su sam epotekle. Dvorište je u tajnosti noći oživelo. Plakali su svi.
Majka je svoje lice sakrila i višeslojnim blatom isprljani šinjel.
...
Samo je trepnuo, bol koju je osećao je bila nezamisliva. Ostao je bez ikoga.
Progutaoje i bol i suzu.
Progutaoje i bol i suzu.
Osmehnuo se. Neće još mnogo vode proteći Tisom, a on će se naći sa svojima. Ponovo će ugledati svoje. drage. Ponovo će oni raširiti ruke da ga zagrle.
Okrenuo je istrošeni bicikl i sa zagonetnim osmehom se uputio put kuće. Iza njega su ostajali vijugavi trgovi u banatskoj prašini.
Времена...
ОдговориИзбриши