Moj kraj, Vojvodina

Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim  da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost.
Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život.
Ipak Vojvodina.
Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Širio je ruke  i predavao se bogatstvu ravnice.
Današnje ime Vojvodina je poteklo od dva imena Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat.
 A pre?
Ko to zna?
Ponešto je zapisano, o nečemu se pripoveda, a nešto ćemo zapisati da se sačuva od zaborava. Starosedeoci polako nestaju, sa njima nestaju i mnoge priče koje su bile sastavni deo njihovih života.
Nekada ju je u prošlosti prekrivao mulj Panonskog mora.  Danas je prekrivaju plodna polja. U svakom godišnjem dobu pokazuje neko novo lice i zrači posebnom bojom.
 Nekako s ranog jutra zamiriše obrađena zemlja, probude se šumice i uspavane njive. Zacvrkuta i propeva sve što ima kljun i glas. Razmile se bube i leptiri, sva se uskomeša i živi, živi!
 Najlepša je baš sada, ne samo s proleća , već u maju. Onda se pokrene i svoje mesto pod Suncem zauzme i iskoristi  raskošni  i kratkotrajni cvet bulke. Ona preplavi velika žitna polja i obeshrabri ratare. Zato romantičarima ulije hrabrost, pa požele da deo svoga bića ostave u rascvetalim crvenim poljima.
Pesnici pevaju o lepoti, a filozofi ćute! Osećaju.
Volim da s  ranog jutra posmatram izlazak Sunca. Ravnica se budi neposredno pre svitanja. Zabruje traktori i pre jutarnjih gužvi zauzmu svoja mesta. Samo oni remete beskrajnu tišinu koja zauzima čitavo prostranstvo. Srce brže zakuca, a razum nestaje. Pored puta proleću trave i maslačci, cvet zove se raspadne pod nežnošću sunčevih zraka i grabi nekud u daljinu. Samo bulke razmenjuju reči. Njih ima svuda. Smeju se i razmenjuju iskustva, nadovezuju se jedna na drugu i čine beskrajni lanac. Taman jedna nestane sa vidika pojavi se druga, ona preraste u čitavo polje, polje u njivu, njiva u usamljeni cvet, pa opet tako. Duša mora da propeva od miline. Zeleno i crveno. Beskrajno i konačno. Kao sam život. Kao samo čovekovo postojanje.

Dve varijante bulki na svili.
Moj mačak Gile je obožavao hladovinu bulki.