Pismo : Iskreno tvoja

Draga moja,

Iznenadila me je tvoja reakcija. Ničim izazvana, burna,  penušavo snažna, nezadrživa erupcija bespotrebnih , nagomilanih reči izrečenih u svoju odbranu.
Potreba za odbranom nije postojala. Postojala je samo tvoja uobrazilja sopstvene ugroženosti. Reči su kao vulkanski pepeo sivo padale i lepile se za svakoga ko se našao u blizini. Uz sveopšte ćutanje ti si bujala. Reči su letele i žarile okupljene. Oči su varničile, reči se prepritale. Cela slika je odavala beskrajnu tragiku  latino serija.

Zbog čega  ne možeš da ćutiš?

Naravno da me je pogodilo ono što i nije bilo namenjeno meni, ali je završilo na meni.
Da li je to ono što čoveka tera da čini greške, ne primećujući svoja dela kao greške ili je to samo želja de se prikažeš boljom i pametnijom?
Imaš veliko srce. Imaš veliku dušu! U njih mogu da stanu sve zvezde i njihov neodoljiv sjaj, ali ne može da stane ćutanje. Ne pokušavaš da razumeš ljude. Ne želiš da vidiš vrline i mane. Gledaš samo mane. Suviše varnica, suviše hemije. Suviše pogrešno izgovorenih reči.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar u tvoju meku dušu ne može da stane saznanje da ne treba sve reći?  Zar ne shvataš da ljudi svojim grehovima ne mogu odoleti? Zar ne razumeš da ljudi nisu uvek dobri i  da vrlo  često čine loše stvari, ne samo iz lične koristi, već radi tuđe štete?  Ljudi prave greške. Moraš prihvatiti da i ti praviš greške. Ni ti nisi pošteđena činjenja greha. Imaš ih. Ne čini još grehova misleći da si bezgrešna. Prihvati sopstvenu grešnost, pa će ti tuđa biti razumljivija.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar se nisi toliko puta opekla verujući tuđim rečima, s mnogo zaborava na verovanje svojim bližnjima? Koliko puta si naišla na jedinu građevinu vidljivu iz svemira, pri čijoj su gradnji mnogi izgubili život?
Srećom, ti si samo glavom udarila  u njega. Srećom da ti je glava tvrda, pa je kazna bila  samo bol. Zato si spremna da optužuješ ljude za postavljanje zidova. To što ih ti ne vidiš, čini da ih ne uvažavaš.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zašto se stalno mora na početak? Zašto se stalno mora učiti isto?  Zašto posle velikih civilizacija i uspona ljudskog saznanja dolazi do mračnog srednjeg veka?  Da li možeš pronaći izlaz iz srednjovekovnoh tamnica ugledati savršenu  belinu dana bez prepreke ispred sebe? Progutaj pogrešnu reč. Ne dozvoli joj da siđe s tvojih usana, ne dozvoli da tvoje reči čine bol.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Kada će se ispred tebe rastvoriti trnje, pa ćeš ti biti ta koja će posle sto godina doći do svoje nagrade? Nisu ti potrebni mačevi i zmajevi! Potrebno je da ćutiš u pravom trenutku!

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Želim da te jednoga dana probudi ćutanje.  Želim da jednoga dana osetiš mir koji donosi neizgovorena reč. Želim da te  lepota  večeri pronese kroz tišinu neizgovorene reči. Želim da sanjaš tišinu. Želim da ne izgovoriš izgovoreno.
Ćuti,
ne kvari, ne dozvoli da reč ide suviše brzo. Zatvori, zarobi reč u svojim dubinama. Ponesi je sa sobom u snove. Tajnim stazama je odnesi i duboko i  zakopaj u neprohodnim tamama stoletnih šuma. Sakrij je od same sebe.
Ćuti!
Pozdravljam te! Ne znam zbog čega nisam mogla da ćutim!

Iskreno tvoja...

Plave anemone na svili, za ćutanje!