четвртак, 19. мај 2016.

Kum Pera ili dva meseca života

Pera.
Došao red i na kuma Peru. Ne iz zle namere ili iz zavisti  na njgovu dugovečnost, već da se prisetimo vojvođanskog došljaka-gorštaka koji  ustvari, nije, bar rastom i stasom to bio. Njegov red je da stane u priču  pošto je sve druge redove propustio. Nikada ni u jednom nije ni za šta stajao!
Moji roditelji su se s njim i njegovom porodicom zvali kumovima. Ne znam ko je koga krstio. Ustvari to nije ni bitno. Kum je kum i on se poštuje. Otac nije imao mnogo strpljenja za njega, a majka je razvijala poštovanje po kumstvu sa kuma Anđom. Neka joj je laka zemlja jer i nje odavno nema. Bila je krupna jaka, zdrava i snažna. Levom rukom je mogla da podigne svoga Peru, ali ljubav je ljubav.
Sećam se nekih zimskih večeri kada je kuma Anđa razvijala onu bosansku krompirušu. Svojim veštim rukama ju je nezadrživom brzinom prevrtala i ubacivala u rernu starog smederevca.  Do dana današnjeg mi miriše.
No ipak Pera!
Po rečima lekara njegov red je odavno došao i odavno prošao, a on i dalje odoleva i klimatskim promenama i ljudima i zlim ženskim jezicima. Doduše odoleva i onim muškim grdosijama.  Ustoličio se kao drevni Ramzes II i ne odustaje. Davno su nestali njegovi savremenici, a on i dalje isti. Iako su godine prošle nije se mnogo promenio. Ostario jeste i smanjio se, ali...i dalje liči na onog malog petlića koji se kod nas zove Titinac.
Pre skoro tideset  godina lekari su mu davali najviše dva meseca života. Nestali su i lekari i prijatelji i neprijatelji, nestali su i oni koji su oplakivali njegova dva meseca. On mirno (koliko mirno) živi svojim životom uvek isto.
Isto!
Uporno prkosi svim zakonima zdravog načina života. Svakoga dana popuši bar tri kutije najjeftinijih cigareta. Sada već zavija duvan, jer je jefitiniji. Ako nema cigaret papira zaviće ih u novinsku hartiju.  Oko njega je uvek oblak dima. Davno su mu prsti požuteli. I koža mu je požutela. Davno se pretvorio u duvanski list koji se  onako žut vijori na panonskom vetru.
O onoj ljutoj da se ne govori.
O onom penušavom da se ne govori.
O onome što se pravi od grožđa da se ne pripoveda.
Mogao je naiskap da popije politrašku piva bez zvuka i gutanja. Činilo se da tečnost sama klizi i pronalazi put svih ljutina i pena koje su prošle kroz vrata ispod njegovih brkova. Činilo se da postoji niz prelivnih sudova i da se sadržaj samo pretače.
Mislim da nikada nije popio tabletu. Posle nesrećne prognoze počeo je sa  detaljnijim čišćenjem. Strah od neminovnog je pobedio kako je moj otac govorio:
- Pera, Pera se dezinfikuje iznutra. Sve će nas on sahraniti!
Ispostavilo se da je moj otac bio prorok. Pera ga je ispratio kroz oblak dima  u blago poljuljanom stanju kao i mnoge druge.
Ipak Peru su volela sva deca.
Znao je da bude veseo kada niko to njije bio.
Znao je da pored piva kupi bombone i da ih podeli svoj deci na koju naiđe.
Znao je da obriše suze nastale posle pada sa bicikla.
Znao je da deci drži stranu kada ih roditelji grde.
Znao je da  usred zime pozajmi svoj džemper kada sam išla sa školom na zimovanje.
Znao je da glumi novu mladu zavijen u stare zavese i to tako da  mu ni vrhovi brkova nisu virili. U toj ulozi je bio nenadmašan.  Čak je rekao da će se obrijati ako ga svatovi sačekaju.
Polako ga godine stižu. Neke navike je promenio, neke su se zadržale. Ni kiše, ni snegovi, ni letnje vreline mu ne mogu ništa. Prejak je  za njih. Najvažnije je da ga noge lagane još dugo, dugo služe. Neka nadmaši i drevnog faraona.

Za kuma Peru, jednostavno- Različak na svili, plav kao njegove oči. .

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

Svakodnevica- putopis

  Svakodnevica Moje putovanje je počelo davno, pre četrdeset godina i  još traje. Kada sam se kao mlad učitelj obrela u v...