Između noći i dana

Nije se znalo sa koje strane brže nailaze oblaci. Zatamnilo se kao u kasno veče, pre bi čovek rekao da je početak noći nego sredina dana. Nebo je pretilo svojom snagom. Tamno. Teško. Čekalo je pravi trenutak da se oslobodi svoga tereta. Teret na nebu, teret na duši.
Sedela je u maloj sobi. Debeli tepisi i težak starinski  nameštaj. Na pojedinim mestima su se videli duboki hodnici skrivenih stanara. Bio je napadnut od buba. Nameštaj je stigao sa njom, tepihe je doneo on.
  Soba je bila uređena neobično. Ništa se sa ničim nije slagalo. Previše svega. Previše uspomena. Previše sjaja bez mnogo vrednosti. Prava vrednost se nije videla od gomile nepotrebnih, neupotrebljivih stvari. Ljubomorno je čuvala  plastične venecijanske gondole, davno donesene iz Trsta. Bila je tu lutka koja je mnogo ličila na Jovanku, svojom visoko podignutom crnom punđom. Roze haljina  je davno izgubila sjaj. Čipka se proredila i dobila tamne mrlje. Deca se nikada sa njom nisu igrala.
Na zidu je stajala reprodukcija Tajne večere u pozlaćenom tankom ramu. Usne apoostola je ulepšavala crvena boja nanesena rukom prodavca na buvljoj pijaci. Zato je sa tavanice visio kristalni luster dobijen na svadbi od kumova. Kristalne suze koje su sa njega visile davno su dobile patinu duvanskog dima i pretile su da se skotrljaju kao njene sopstvene koje je prečesto gušila.
Njoj ništa nije smetalo. Naviknuta na neskladni sklad provodila je sate i dane istražujući slike starih časopisa.
Nije da nije znala da čita. Nikome ne bi priznala koliko zna. Mešala je ćirilicu i latinicu. Sricala je reči koje se nisu mogle složiti u rečenicu. Četiri razreda osnovne škole i to sa čestim prekidima zbog kiše, snega, toplote...Zbog pritajenog gomilanja sparnih maglina negde u daljinama. Zbog straha od novih znanja...
Dalje je nisu puštali.
Čuvali su je.
Dugo je čekala da postane najstarija u porodici. Poštovala je bez pogovora i svekra i svekrvu i muža. Ćutala je i trpela sve. Zatvarala se u svoju sobu i listala je časopise bez čitanja.
Rodila je decu. Malo su joj dozvolili da ih vaspita. Svekrva je bila ta koja vaspitava, koja se pita, koja sve zna. Za sve se pitala. Svojim čkiljavim, urokljivim  očima je videla sve i znala je sve.
Nikada nije kuvala. Nikada nije napravila kolač. Nikada nije išla u prodavnicu. Držali su je kao malo vode na dlanu. Tako malo vode da je skoro presušila. Njena duša je imala taman toliko vlage da preživi.
 - Najzad! Najstarija je!
Iako grešna, duša joj se pročistila. Dobila je novu snagu.
- Sada ću početi da živi.
Načinila je prvi korak. Otvorila je prozore da dugogodišnji vazduh učmalosti, sivila i beznađa izađe iz sobe.
Okupila je mlađe od sebe:
- Dobro me slušajte! Šta gledate? Još kako umem da govorim! Preuzimam prvo mesto. Čitavog života sam poštovala tradiciju. Čitavog života sam želela slobodu!  Čitav život mi je tekao kao ovaj muljeviti kanal, nikada uzburkano, nikada uz kovitlanje moćnih talasa. Biće ovako:
Nju ćete pustiti u školu!
Sin je otvorio usta. Morao je da poštuje starinu. Odmah ih je zatvorio! Devojčici su zaiskrile oči!
-Njega ne morate! Možete kako hoćete!

Jutro za jutrom
Dan za danom
Godina za godinom
Tuga
Sreća
Opet
Tu
Opet
Tamo
Svojom rukom oteraću noć.

 Slika na svili, cvet simboličnog imena : ,,Dan i noć!