Ispred kuće rasla je lipa

Ispred  kuće rasla je lipa.  Visoka, stasita, ponosna kao gorska vila. Granama se raskrilila. Trudila se da zahvati svoj deo neba. Grane su joj bile  pravilno raspoređene, skoro geometrijskom preciznošću. Dok je  dlanove okretala nagore, u pravcu neba. Davala je i dobijala nežnost. Suzama je dočekivala svaku kišu. Smehom je dočekivala svaki izlazak Sunca. Nikada se nije žalila i nikada se nije usudila ikome da prkosi. Leti je skrivala slavuje u visini svojih nedostupnih grana za ljude i decu. Rasla je i rasla.
S jeseni je najviše uživala. Tada bi se, dok se oslobađala balasta svoga lišća i dok se spremala za zasluženi odmor,  radovala deci. Neumorno su sakupljali suvo, šuškavo lišće na velike gomile. Kako je to bio paorski kraj, deca su iz štala uzimala ponjave, kojima se u rano jesenje ili prolećno  jutro, pokrivaju konji da ne nazebu i baš njima pokrivala gomile. Pravili bi kupe, krevete, medvede i svakojaka čuda koja samo nevina dečja duša može da smisli. Volela je kada do nje dopre miris čaja njenog cveta. Bila je ponosna. Srećna što daje.
Tuga ju je pritiskala kada bi,  pošto se noć spusti, iz kuća do nje doprla vika. To su majke grdile i decu i nju. Ostatkom svoga umirućeg lišća je šumeći ublažavala dečji plač.
O samotnim zimskim danima je spavala. Dobro i duboko razgranatog korena nije imala bojazni da će ozepsti i da će joj opaki Severac naneti bol. Ponekad bi joj se jedno oko otvorilo kada bi začula svoje miljenike kako od debelog snega prave neke nove ludorije. Obožavala je njihovu ciku. Ponekad je sužila i kao meta za bele grudve , ali joj  to nije smetalo.
S proleća se radovala. Budila se. Prvi topli dah ju je prenuo iz dremeža. Oprezno bi pozdravila proleće tek kada bi se prvo dete popelo na njene grane. Plesala je sa svakom rukom, svako stopalo je mazila. Plakala je kada bi neko pao. Radovala se razbacanim šarenim ljuskama ofarbanih jaja. Igrala se svojom senkom, a one su se presijavale. Radovala se zvuku harmonike i podvikivanju na prvim svadbama. Davala je pčelama
i ljudima.
Leti bi se u njenoj hladovini sakupljalo društvo odraslih  da igra karte. Uloga nije bilo. Nije se igralo za novac. Igralo se u štipaljke. Strogo se vodilo računa da štipaljke budu nove. Gubitnik je morao štipaljku da zakači za uvo. Nije se znalo šta je crvenije. Uši ili štipaljke. Ušne školjke su samo rasle i rasle. Trudila se da razume ljude. Sve im je praštala jer je volela društvo.
Tog leta se nije dešavalo ništa neobično. Deca su bila tu. Štipaljke su bile tu. Sve je bilo isto.
Ipak.
Posle jake zapare, kao se kod nas naziva ono toplo, pretoplo vreme pred kišu, kada je vazduh suv od težine opasnosti.  Vreo je  i prosto guši. Ne može čovek da diše. Ne zna se gde je gore. Napolju ili unutra. Oni sa posejanim poljima strahuju. Oni koji nemaju  polja strahuju. Bašte sve trepere od vreline, a kokoške otvore kljunove i dišu zjapeći prema nebu.
 Naišla je oluja. Strašna.  Bez milosti se Ilija Gromovnik obračunavao sa smrtnicima. Smrtnici su čučali u svojim kućama. Bili su zaštićeni iza debelih zidova  niskih kuća od naboja. Nastradala je lipa. Iskoračila je ispred svih. Zaštitila je one koje je volela i grom je svom silinom udario u nju.
Plakale su čak i majke koje su grdile svoju decu.