уторак, 14. фебруар 2017.

Zeleni se jagodo...u mojoj baštici

S prvim najavama topline leta, ljudi su postajali topliji.
Toplije su im bile oči. Nekako su se punile jutarnjom svežinom koja se kroz mnoštvo mirisa prelivala u mnoštvo reči. Reči su se preplitale. Letele su kroz otvorene prozore i dodirivale su sve koji su otvorenih duša išli kroz život.
Letelo je i zeleno i plavo. Letelo je ljubičasto i žuto.Vijugalo je kroz otvorene bašte i raspevane ulice.
Od svih mirisa, najviše opijanja je donosio miris jagoda. Onako bogat i sladak, carovao je i darivao, otimao i pružao najveće zadovoljstvo koje se moglo zamisliti.
Pijaca se nalazila u centru grada. Nije bila ni mala, ni velika, taman onolika kolike su potrebe male varoši.  Bivala je mala jedino s početka leta,  kada su na tezge dospevale jagode. Tada se dešavalo čudo!
Pijaca nije mirisala na pijacu. Ulice nisu mirisale na ulice, grad nije mirisao na grad...  sve je mirisalo zrelim svežim, bogatoživotnim jagodama.  Mirisao je vazduh, mirisala je voda, mirisali su ljudi. Starima bi miris udahnuo  novu živost, a dečja cika se nadaleko čula.

- Požuri, prodaće se sve...požuri...idemo, idemo...

Tako dan za danom, dok traju.
- Molim, te kupi dva kilograma onih domaćih, mirisavih, onih od kojih krv brže prostruji, a nepca zadrhte od slasti. Nemoj one pikirane, iz plastenika,  one imaju ukus plastike ispod koje rastu.  Pravim tortu. Jagode su neophodne. Malo ću staviti, malo ćemo pojesti.
 Kreni već!
- Krećem, letim, na krilima vetra ću kao ptica da odletim.
Sa zebnjom u srcu ga je ispratila. S nevericom dočekala.
- Nema, sve je prodato. Nema!
- Kako nema?  Znala sam. Kad ti ideš... bolje da sam otišla sama! Sad mi je dosta. Od jeseni počinjem da sadim jagode. Neće više biti pijace! Neće biti kasnog ustajanja, pa hoda do praznih tezgi!

Kao u nekoj bajci:  Što reče to steče!

Imali su baštu u dedinoj kući. Mala baštica. Malo boranije, malo zeleni i šargarepe, tek toliko da supa zamiriše starinskim mirisom bakine kuhinje, obogaćene ukusom svežeg povrća.
- Ali dosta je! Od sada sadim samo jagode!
Bilo je potrebno dobro razglasiti nameru. Bolje je uzimati rasad sa više strana, da bude razlike u vremenu dozrevanja plodova, da se duže uživa u crvenoj slasti.
Uvek bi osetila nagon za jelom, pri samoj pomisli na slatki ukus crvenog lepljivog soka koji se u bogatom mlazu spušta niz grlo, malo grebuckajući crnim, sitnim semenkama.
Prekopati. Sačekati da mraz učini svoje.  Usitniti zemlju onom dedinom motikom dobro izjedenom zubom vremena i bogatstvom snažnih udaraca u suvu zemlju. Pa sadnja, pa zalivanje, pa nadgledanje, pa disanje životom jagode, pa pesma:
...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice...
Ali ne u travi. Nije smelo biti korova, ni jednog jedinog. Često je s mukom vadila blato ispod noktiju , a počupani korov je ostavljao tragove na njenim rukama.
Prva godina...
Druga godina...
Treća godina...
Prvi plodovi su stizali.  Lepota ukusa i zadovoljstvo učinjenom, su brisali muku i trud. Imali su izobilje. Pravo uživanje za sve. Nije se znalo da li su bolje one krupne, raskošno crvene sa krunicom zelenila na glavi ili one sitne, tamnocrvene bogate sunčevim zracima pretvorenim u šećer. Nestajale su!
- Vidiš, to je posao! To vredi.
Višak se pretvarao u sok, koji je trajao duže od sezone.
- Sledeće godine će ih biti! Ima i džem da kuvam! Jedva čekam!

Jesen je donela svojim bogatstvom mnoštvo boja i ukusa. Za nju je postojao samo jedan. Ukus zrelih jagoda. S ponosom je gledala svoju baštu. Uspelo joj je uz puno truda i mnogo sati provedenih u radu da jagode zauzmu sav prostor. Rasađivala ih je i sadila. Sakupljala je rasad onih mesečarki koje daruju od maja do oktobra.
Bila je ponosna.
Poslednje tople dane miholjskog leta je provodila u svojoj bašti. Sedela bi na toploj zemlji. Upijala je njenu snagu. Davala joj je ljubav i nadu. Obećavala je bogat rod uz svu zahvalnost za uloženi napor. Skoro geometrijaska preciznost se mogla videti:
Redovi i brazde.
Lepo pružene vitice mladih izdanaka, fino potkresane,  su polako tonule u dugo čekani odmor. S prvom hladnom kišom će potpuno utonuti u zimski san, a na proleće će eksplodirati svom svojom snagom.

- Odjeknuće cvet snagom svih cvetova od praiskona do dana današnjeg! Pesmo moja, pesmo...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici, oj...zeleni se u mojoj baštici joj...

Oktobar, novembar, decembar...nizali su se meseci. Besneli su vetrovi  svađajući se među sobom. Severac je često bio pobednik. Često se razmetao potpomognut ledenom kišom ili snegom. Ponekad su se iza njega skrivali snegovi, čineći smetove. Praznu baštu i pustu kuću niko nije obilazio. Spavali su mirnim snom predaka koji su svoje poslednje dane provodili pod krovom sada oronule kuće.
S prvim prolećnim danima , već početkom marta, naoružana osećanjem radosti koje svako proleće unese u duše vrednih ljudi, krenula je u obilazak svoje bašte. Bilo je vreme za buđenje!
- Sigurno je odnekud zalutao koji korov ili je zimski vetar   s nepoznatih strana doneo suve grančice i lišće koje je moram očistiti.   Idem, idem... Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici oj, zeleni se u mojoj baštici oj...

- Majko moja! Majko moja! Šta je ovo? Šta je ovo? Gde su? Gde su`? Šta se to  ovde dogodilo? Jaoj, jaoj!
Srce joj je na trenutak stalo. Na trenutak je nestalo u beskraju vremena, u nekom procepu, kada se duša predomišlja da li da se oprosti od umornog tela ili da nastavi dalje. Na trenutak je sav rad i trud uz gromoglasno podrugljivanje proleteo ispred njenih očiju u obliku troglave aždaje, a ona je bila careva kći jedinica, nema ,nemoćna da se suprotstavi i bez ikakve moći da odbije postojeće zlo.
Bašta , do poslednjeg decimetra pretvorena u jagodnjak je nestala.  Posađene sadnice jagoda su nestale. Pogled je leteo od usamljenog patrljka, do usamljenog patrljka. Jagode su bile pojedene od dvonogih komšijskih nemani. Nekoliko šarenorepih kokošaka je gordo raširenih repova šetalo kroz ostatke zelenog carstva.
Bašta se pretvorila u blatnjavu pistu, dobro utabanu troprstim nogama. Sitan vez do sitnog veza  toliko čvrsto isprepletenog da se potka nije videla, a vez nije ličio na vez, već na mnoštvo grešaka nerazmrsivo zamršenih i gordijevski vezanih u čvorove.
- Blato, mulj!  Mulj ste napravile od moga truda!
S one strane drvene ograde četiri dečja oka su virila. Letos im je davala jagode. Crvena činja je samo preletela preko zida, a otežana se vraćala nazad.
- Gde je vam je tata?
- Nije kod kuće!
Gde vam je mama?
- Nije kod kuće.
Naslonila se na zid,  da ne bi položila svoje telo u beživotan jagodnjak.
- Kažite tati da dođe kod mene.
Tata se nije pojavljivao. Duboko razočarenje je preraslo u ljutnju. Ljutnja u bes. Niko se nije pojavljivao! Čista sreća!
Bes je splasnuo. Vratila se da ulovi komšije. Vrebala je trenutak da izađu napolje.
- Pa komšija, šta je to?
Nisam znao da će one tako to...ja ih pustio malo...da čeprkaju...malo gliste...malo ...
- Pa kad si video šta rade, što ih nisi zatvorio?
- Nisam mislio  da će one tako... nadoknadiću štetu. Kad stignu jagode doneću dve gajbice... baštu ću ponovo posaditi...
 Nadajući se da će održati obećanje, čekala je. Bašta se malo po malo pretvarala u zapušteno parče zemlje. Ubrzo je divlji bagrem svojim dubokim korenom odnekud došetao. Video je plodno tlo.  Nastanio se. U goste su mu došle sestre. Stigla su i braća. Jagodnjak se pretvorio u bagremov šumarak. Bašta u neprohodnu šumu.
Ona se i dalje nada!

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu. Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još i...