Čarobnjak iz bajke

Negde daleko, iza mnogo gora i iza mnogo mora, u nekoj dalekoj nepoznatoj zemlji, živeo je u svojoj drvenoj kućici sagrađenoj da pre svega bude sklonište, čovek.

Odabrao je ovu zemlju, da se skloni od dosadnih bockanja i života koji njije bio ono što je želeo.  Obožavao je brz život. Voleo je točkove koji za kratko vreme prevaljuju mnogo kilometara.  Voleo je žestinu koja peče grlo, a kako je oduvek mrzeo svoje korene, dopuštao je sebi, ne onu ljutu rakiju što žari, već one inostrane opake tečnosti  koje domaći čovek  snagom svoga bića-  ne podnosi.
Iza sebe je imao propali brak.  Da li svojom ili tuđom krivicom nije znao. Nekako, nikada nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Stalno je tragao za uzbuđenjem. Trebalo  mu je još. Trebalo mu je novo. Trebalo mu je nešto što neko drugi ima.
Tako je bilo oduvek.
Ako su se deca igrala loptom, on je želeo frizbi.
Ako su deca vozila bicikl, on je imao mali motor.
Ako su deca šetala, on je jurio na rolerima.
Ako su drugovi pili koka kolu iz limenke, on je pio pivo. Kada su drugi pili pivo, pio je i on , ali sa malim dodatkom energetskog pića.
Drugi su palili prve cigarete. Njemu je trebalo više...
Uvek se skrivao iza drugih. Uvek je pronalazio način da se čist izvuče iz svake situacije. Imao je onu osobinu zlog čarobnjaka iz bajke, koji se dobrima činio dobar.
Samo je jednom,  u čudnom izlivu iskrenosti, kada je  na dušu koju je skrivao i od samoga sebe, pala neka božanska svetlost, potpomognuta   moćnom rukom i nebeskom srebrnom prašinom, priznao:

- Drugi misle da sam dobar, ali ja to nisam. Imam neku crtu surovog praiskonskog čoveka koja me goni bičem Atile Hunskog.

Probijao je okvire detinjstva.
Probijao je okvire mladosti.
Jednostavno je morao da probije okvir sredovečnosti, koji ga je gušio kao ništa do tada.
Napustio je ženu i decu.  Ostavio ih je da žive svoje živote, dok će on živeti svoj. Otisnuo se u avanturu nove mladosti.

Zaista:
.
- Vratio sam se. Snaga mladosti se vratila u moje ruke. Lako sam napravio splav koji me je poneo do ove daleke zemlje. Plovio sam na njemu. Leteo sam na njemu!
Pa, ja sam čudo!
Mogu sve.
Podigao sam sebi kuću na visokom drvetu. Plavo nebo me pokriva svojom mekotom. Lebdim i pevam. Sviram snagom vetra.  Razgovaram sa izgubljenim perom nekada sjajne ptice blistavog perja i oštrog glasa.  Kupam se u blistavim kapima kiše.
Mislim daleko.
Pričam blizu.
Šapućem.
Čujem samo udaljeni eho glasova koji me dozivaju. Čujem, ali se ne javljam. Neću da se javim. Zaslužujem novi život. Zaslužujem ovo nebo i ovo drvo. Zaslužujem morske talase i nepregledne plaže pokrivene srebrnom mesečinom.
Neću da se javim. Nemojte me zvati.
...
Pokraj bolničkog kreveta stajala je žena.  Davno je prestala da plače. Davno su joj suze presahle. Utonule su duboko u zemlju. Izmešale su se sa prahom svih njenih davno otputovalih. Mogla  je samo da gleda telo povezano mnoštvom cevčica za život. Duša se izgubila.

- Uspavana i daleka,  možda  živi tamo negde, u nekoj nepoznatoj dalekoj zemlji iza  mnogo gora i iza mnogo mora. Možda sedi na grani nekog nepoznatog drveta i sanja svoje izgubljene snove. Možda se zaigrava nošena vetrom i sunčevim zrakom, pa puna  nove životne radosti traži dečaka i neku novu mladost.

Tiho
Iz dana u dan
Nošena kroz
miran san.
Duša
Šeta, leti, skakuće,
Mesečini šapuće.
Donosi,
Daruje,
Odnosi.


Duše i slika na svili -  ,,Odjeci" .