Vrata

Bilo je mnogo vrata u njegovom životu. Neka su se otvarala sama. Neke   kvake nisu držale. Neka su se otvarala uz cvrčanje oštro i opominjujuće. Neka je morao dobro gurnuti da bi popustila, a neka je otvarao na silu. Neka nikada nije ni otvorio, jer su  se preteći uzdizala i u njemu izazivala neku nelagodu uz osećaj unapred izgubljene bitke.
Kako god bilo, danas se nalazio tu. Pred još jednim vratima. Možda poslednjim koja treba da otvori.
Nikako nije mogao da razmrsi čvor koji se  gordo držao preko njegovih ruku. Ruke je držao na čelu. Razmišljao je kako, zašto, pa opet kako i zašto?
Ruke su odbijale svetlost. One male pege stvorene taloženjem godina tužno su pričale svoje priče. Polako je spuštao ruke i  nežno ih, kao kakvo dobro čuvano blago, okretao na dlan.

Sećao se:

Dlan.
Nalazio se pred vratima. Onim životnim. Premišljao je kada i da li je pravo vreme da ih otvori...
Sedeo je.
Ćutao.
Na klupi u parku je, dok se dan prelivao u mnoštvo boja kroz  mnoštvo svetlosti  pružanih na sve četiri strane, nezavisno od toga da li će ili neće otvoriti vrata, razmišljao.
- Zdravo Milane! Šta si se tako snuždio? Pa sutra ti je veliki dan!  Izlaziš, odlaziš iz roditeljske kuće.To je život, sloboda, studiranje...Može se nazad, ali što bi? ... Hej, šta ti je ? -  Pored njega je sedala sredovečna gospođa od koje je  na pijaci kupovao zelen za supu. Ruke su joj  bile izbrazdane radom na njivi.
- Njie, ne premišljam se.  Imam strah od nadolazećeg... ne znam da li ...ili ne...
- Znaš li ti da ja gledam u dlan? Naučila sam...naučila... Daj...Hm...Hm...Uh! Uh!
- Šta je kaži? Šta je kaži?
- Ne mogu, moraš sam...
Sada je bio još zbunjeniji, još nesigurniji. Bolje da mu ništa nije rekla. Bolje da je nikada nije ni sreo, ni pružio joj dlan.

Dlan.
Poljubila mu je dlan. Njegov izbrazdani dlan, ispresecan mnogim linijama i urađen nafinijim filigranom koji su poznati majstori ispleli preciznim  alatom.
Bio je spreman da otvori vrata. Duboko je udahnuo. Vrata su se sama otvorila. Mnoštvo ljudi ga je čekalo. I nju.  Mnoštvo osmeha, pozdrava i
darivanja.
- Eh, ta su najlepša koja sam otvorio.

Dlan.
Dan, svetao, topao, osunčan, kada je on poljubio njen dlan. I otvorio vrata najlepšeg doživljenog pogleda,  osmeha i novog života.

Dlan.
Trag dlana na obrazu.
Da ili ne. Vrata. Nisu se otvarala lako. Privlačila su ga najsnažnijim magnetima načinjenim od strane čoveka.  Morao ih je otvoriti. Morao je!
- E jesam bio budala.  Od tada, od tih udovičkih vrata je krenuo moj sunovrat. Proklet bio dan kada sam  ih prvi put otvorio. Prokleti dani kada sam ih lako otvarao. Proklet neka je dan kada je ona saznala i otvorila ih.
Neka se izbriše dan  kada je ona zatvorila vrata  i odletela u neki nov život.

- Vrata.
Treba da ih otvorim. Šta će me tamo čekati ne znam. Svetlost?  Tama? Mir? Da li sam ih zaslužio?  Mnogo je vrata bilo u mom životu. Previše.

Ustao je i krenuo prema onim poslednjim.


Visibabe otvaraju prolećna vrata.