Pod zvezdama i Suncem

Igrale se delije
Negde u nekoj zemlji
na rasplakanom Balkanu.
Njihovo kolo se vilo
Do nebesa i dalje
Zvonilo je daleko i tužno
Jadalo se vetru i kiši.
Opominjalo je.

Tužilo je mastilo neispisanih reči
Glasilo se prećutano  slovo
I usahla reč
Izgubljena u bunilu
Zaboravljenih staza predaka.

U vrtlogu izgovorenih reči
U viru naučenog sloga
Seljančica i Učitelj
Zauvek
Pod zvezdama i Suncem.
U pesmi i stihu.
U reči i porečju.
U osmehu i suzi.

Dve rečenice

Dok je krupnim odlučnim korakom grabila dobro poznatu stazu, nije mogla da ne primeti siluetu ispred sebe.
Otežali korak je nosio krupnog čoveka. Siva senka se širila i skupljala ispred njenih očiju. Bila je nekako pokrivena slojem praha davno izgovorenih reči i izgubljenih misli u nekoj gustoj beloj magli. Groteskno se smejala svojom iskrivljenom slikom stvarnosti. Varala je oko. Rasla je i samnjivala se. Teretno je obavilaja čoveka, poput neba koje se pružalo u želji da nikada ne propusti sunčev zrak.
Usporila je.
Tajnovitost je parala ulicu urezujući nepoznate tajanstvom obojene linije i nizove pitanja bez odgovora.
Čovek se  okrenuo. Nedovoljno da bi odredila broj  njegovih godina. Ima ih dosta. Okret je suviše kratko trajao. U grlu je osetila neko žaljenje, neku ispuštenu radost otkrivanja zauvek izgubljenu.
Znatiželja koju je oduvek imala u sebi je morala da proradi.
Koja je njegova sudbina?
Da li je sam?
Ima li nekog?
Gde je potrošio dane?
Da li je gladan?
Ima li od čega da živi?
Oko joj se ispunilo hladnim vlagom. Potisnula je osećanje izgubljenog.
Zastala je što iz straha da će izgubiti dragoceni trenutak, što nošena osećajem da ne treba da ga stigne ili obiđe.
Kapi su umivale asfalt.
Sipilo je  s neba bez namere da stane.
Gledala je u tragove koje su njegove stope ostavljale. Nasmejala se.
- Kakvi tragovi. Nema ih. Da sam šumar  stoletnih šuma  pročitala bi ih. Ovako...laka gorčina ju je preplavila, a neiskazana misao se izgubila.
- Ja ću ti dati moć da rastumačiš skrivene znake. Dobro gledaj.
- Ti ? Da, zaboravih da ti možeš sve.
Sipnjava je prerasla u kapi. Gledala je korak i povlačenje iskrivljene cipele.
Trenutak nastajanja  od potpunog spuštanja stopala do oslanjanja na prste i ponovnog podizanja  je odavao bogatstvo. Kišne kapi su se opirale sili Zemlje. Lepile su se za đon i lako se razvlačile čineći minijaturne vodopade. U razvlačenju bi se hrabra kapljica otkinula i poletela u visinu. Lepila se čoveku za  nogavicu. Pridruživala se svojim sestrama i stvarala  sliku. Činilo joj se da neki imresionista ostavlja tragove na njegovim nogavicama. Opet se nasmejala.
-Da to si ti Lakokrili... Prava impresija tačkica.
 Pažljivije je posmatrala ples vode. Neke su svoju vlagu zaboravile. Dobile su  tragove prošlosti, pa su postale okoreli suvi krateri.
Činilo joj se da to bacanje i letenje kapljica ima veće značenje i da se u njemu krije neka mračna tajna znana samo vlasniku.
Počela je da broji . Jedan korak, hop,hop, hooop, letelo je četiri do pet kapljica. Množile su se. Nisu pravile problem oko toga  što je iskrzani kraj pantalona nakvašen i već odavno spreman za pranje. Letele su i plesale, maštale su o ponovnom letu u visinu. Krugovi se obnavljau. Osušene će prerasti u vodenu paru, pa opet gore, dole...
Svaka sledeća je dosezala više, pružala se lako prkoseći zemljinoj teži. Pravila je linije.  Tajanstvena krila su ih oživela. Progovorile su:
Gledaj, gledaj. Šta ti znaš o životu? Hodaš, gledaš, nosiš život na dlanu. Imaš nekog ko te čeka, ko ti se raduje, ko odobrava tvoje postupke i deli tvoje radosti.  odakle ti smelost da zadireš u tuđ život? Želiš li samo saznanje ili ...možda si spremna za osudu? On je sam. Ima samo nas. A mi znamo njegove tajne puteve i...

- Ej, komšinice, hoćeš li sa mnom, idem u tvom pravcu, odvešću te.
- Hvala, imam vremena, morala bih tamo dugo da čekam.
Dve rečenice su oduzele vreme.
Nepoznati se udaljio. Kapi su ućutale. Čarolija je nestala. Tajna je odnešena. S njenog kišobrana se i dalje slivala voda.

Veče laureata, Han Pijesak 23.03.2018.

U izuzetno prijatnom društvu održani su Čučkovi susreti u Han Pijesku,  Republika Srpska. Bila mi je čast što sam se našla u društvu ljubitelja lepe reči i dosadašnjih dobitnika ove značajne književne nagrade.

Zahvaljujući energiji gospođe Ozrenke Đurić Radulović i njenih saradnika, uprkos snegu koji je uporno padao i hladnoći nezapamćenoj  za kraj marta, sve je odisalo toplinom i dobrodošlicom. Uz Muziku rok benda Kulturni centar i stihova pristiglih laureata veče je proteklo veoma brzo. Usledilo je druženje uz ćaskanje i mnoštvo prijateljskih reči. 

 

Poklon : Bibliografija Branka Čučka. Jedan primerak je za g Stevana Krsteca glavnog urednika KR Balkan

Sa izuzetno talentovanim mladim pesnikom Miletom Lisicom, dobitnikom Čučkove knjige za 2015. godinu

Poklon Kreativne radionice Balkan za biblioteku u Han Pijesku.

Radost davanja i primanja poklona.

Ne može se bez tufahija.

Hvala dragim prijateljima!

Proleće na snegu: Banja Koviljača

    












Svakim
pređenim kilometrom snežna mećava se pojačavala. Sneg  se u bezroju rojevitih pahuljica lepio na stakla, penio se,  činilo se da se čudom stvaranja od jedne pravi nekoliko najrazličitijih nezamislivih oblika i veličina. Niko se nije mogao nadati da se takvom snagom može spustiti prvih dana proleća. Fruška gora se belela, ogolele listopadne starine su ćutale u svom strahu. Poneka rano procvala kajsija je svojom tišinom plakala.
Ipak nismo odustajali. Kilometri su se množili. Po raskvašemom klizavom putu smo stigli do Banje Koviljače.
Lepota snega na starim građevimama banje i cika dece u tišini parka. Prizor za divljenje. Tu  su staro Sumporno kupatilo, Kupatilo kralja Petra , mozaikom pokrivene staze skrivene i tek na pojedinim mestima otkrivene počišćenim snegom. Miris starine u vazduhu.
Mešali su se vetrovi obojeni hladnoćom. Onaj 
drinski pun mirisa davnina i Andrićevih pripovedanja i Gučevski jedar i opominjujući , obogaćen senima velikih ratnika. Oba su davala nesebično, opominjala na zaboravljene lepote, konake i seni palih za slobodu.
Banja obiluje termalnim vodama,  a njihova blagotvorna dejstva su otkrivena daleko u prošlosti.
Vremena za istraživanja nema. Zadovoljavamo se gledanjem.

Kamena kapija na ulazu u park i reči dobrodošlice su pravo mesto za fotografiju. Sećam se davnog leta kada se ulaz šarenio obojen bezbrojnim busenovaima šarenih cvetova. Čistota belog pokrivača bleska ravninom posutom mraznim biserom.

 

Zastali bismo, ostali duže da se duša opije bogatstvom i neobičnom lepotom, ali mora se dalje. Čeka nas uspon do Romanije i Han Pijesak.

Od ponedeljka

Dok se zima krupnim koracima vraćala donoseći meke leptiriće svilenih
snežnih pahuljica, koje su lebdele nošene nekim dolutalim severnim vetrom iako mu vreme nije bilo,  dve žene su dobro obučene koračale jedna uz drugu, držeći se ispod ruke kao kakav vremešni bračni par. Pružale su jedna drugoj sigurnost, jer se pod nagoveštajem proleća sneg ipak topio, stvarajući ono najgore što  se poznaje od snega. Bljuzgavicu. Raskvašen sneg je pod svakim korakom prštao, lepio se za trenerke malo duže nego što je bilo potrebno i nemilosrdno ih kvasio. Lako su proklizavale u dubokim cipelama. Žurile su da iskoriste deset procenata penzionerskog popusta. Uprkos šljapkanju i sposobnosti snega da priguši svaku glasnost, bio to ton, zvuk ili škripa smelih kočnica automobila, do mene se probio monolog:

Dosta  ovo i ono!
Dosta je!
Neću više i ne mogu da trpim!
Kuća, šerpa, muž, kašika pa na viljušku, pa kolači sa mnogo ili premalo krema! I tako redom!
Od ponedeljka okrećem novi list!
Od ponedeljka će mi život poleteti nekim novim tokovima!   Zamirisaće mirisi udaljenih meridijana sa sve rajskim pticama, a njihovo perje ću zakačiti sebi za kosu! Kao dama!
Šta se ti čudiš? Smešna ti moja slika s perjanicom? Kažeš kao Vinetu! Tek si ti dobra! Ti si mi kao neka drugarica?
Od ponedeljka će se čuditi i babe i žabe! Dosta je njihovih pogleda i zajedljivih komentara! Neću više da trpim! Od ponedeljka mogu i babe i žabe da puknu! Baš me briga! Dosta je!
Znam ja šta meni treba!
Znam ja kada je vreme i kada nije vreme!
Znam ja sve!
Znam ja ko  je ko i gde je ko! Znam ja kakav je ko i kakav nije ko! 
Nemoj se smejati, ni smejuljiti! Videćeš ti samo da ponedeljak dođe!
Doduše ponekad se pravim blesavom i ludom, pa, kao ne razumem! Neće meni niko nikada više gospodariti i širiti se preko moje  sopstvene grbače! Ako je i to što jeste, moja je i ja je ne dam nikom!
Moja je!
Mooooja!
Data mi od Boga i roditelja! Moja! Čuješ, moja! Jeste da je ima, ali je jaka!
A ti? Šta se ti to tu smijuljiš? Misliš da neću? Misliš : Ova tu to samo govori, a ne misli nimalo ozbiljno! Kad ti kažem, a ti slušaj!
Od ponedeljka nema!
Ima sve da leti i da cvrkuće! Samo da mi ponedeljak dođe! Videće i veliki i mali! Videće i miševi i mačke!
Dosta je!
Biću gluva i slepa za sve i svakoga! Neću sebi više to da dozvolim! Kad ti kažem!!!
Smeješ se? Au i ti si dobra! Ti si kao fina i sve to tako? Pa varaš se! Znam ja i što misliš da ne znam! I to znam!
Kažeš nije lepo od mene!  Šta nije lepo?  Svi ovako, onako...Dokle misle da ja mogu?  Izdržaću još do ponedeljka, a onda okrećem drugi list!
Samo se ti rugaj!
Videćeš u ponedeljak!
U ponedeljak više ja nisam ja!
U ponedeljak sam ja neka druga ja!
U ponedeljak sam ja i fina i dobra i lepa i mršava!
To  jest biću od ponedeljka do nekog ponedeljka!
Nema više daj, ispeci, zamesi, jedi! Zar ti se ne sviđa to što si skuvala? Tebi nije lepo, a mi moramo! Ješćete vi meni kao bele lale!
Lale!!!
Daj da posadim one lukovice, kad ćeš mi doneti? Može danas? Makar da pada sneg! Jer od ponedeljka ja nisam ja i neću da radim u bašti! Ići ću ma manikir, pa kad zalepim one plastike na nokte ima samo da seva!
Smeješ se što kažem plasitke? Kako da kažem? Ne znam koja ima veće ili ćerka ili snaja?!
A ja?
Gde sam ja u toj priči?  Ni noktiju, a kamoli plastike!
Od ponedeljka okrećem drugi list!
Jaoj, kako ću s plastikom kolače za unuke? Moram i to danas,  jer od ponedeljka nema!
Ima da im prave njihove majke!
I ti si mi kao neka drugarica! Smeješ se kao luda na brašno! Kažeš nisi ni luda, a brašna ima! Kako da nema,kupila sam,  a ostalo,  sad ispekoh palačinke!  Letelo je i ulje i brašno!
Onda onaj ne voli!
Kaže živo testo mu pali stomak! Pravi proju, sa sitnim sirom, i nemoj mnogo ulja unutra, da ne goji! Kako bez ulja? Kako bez masti? Kako bez bele smrti i žutih jaja sa holesterolom?
Od ponedeljka nema ništa! Molim lepo u prodavnicu i kupite šta vam treba! Ja ću kako znam i umem!
Ima samo da ležim i da predem kao veliki debeli kućni mačak!
Kažeš ne mogu biti mačak!
Naravno da ne mogu, ja sam žensko! Mogu biti mačka!
To ću biti od ponedeljka!
Pitaš od kog? Da se ti to meni ne rugaš?
Od ponedeljka, zar je važno kog?
...
Šta sam mogla?

A prekosutra...

Juče
Danas
Sutra.

Reči u vremenu
Breme na ramenu
Ide, leti, poskakuje
Sa zvezdama se rukuje
Daruje
Umiruje
Plače
Preti
Nosi
Prosipa
Gubi.

Juče
Danas
Sutra

U suton
U podne
U zoru.

S osmehom
Pretnjom
Tugom.

A  prekosutra
u novi mirni dan
Osunčan
Osmenut
Veselom  nadahnut!

Prezentacija ,,Odsjaj svilenih niti"

U velikoj sali Kulturnog centra u Kikinda
predstavljen je , na moju veliku radost, ,,Odsjaj svilenih niti".
Knjiga  govori o običnim ljudima i njihovim životima.
Pripoveda o ljudima koji su svojom nesebičnošću i dobrotom prihvatali životne teškoće i suočavali se sa njima na način na koji su najbolje znali i umeli. Prihvatali su život onakvim kakav jeste,  ne okrivljujući nikog za svoje nedaće.
Nosila sam se mišlju da se  ljudi koji su  bili posebnog kova ne zaborave, da ne dozvolim da se preko njihovih života nataloži sloj prašine i da ih tanme senke  potpuno zaklone. Svilene niti njihovih duša zaslužuju još jedan odsjaj.






Knjiga je izašla iz Kreativne radionice Balkan.
Sreća koja me prati od prve napisane reči me prati i dalje. Kako neko reče sreća je da imam mlade ljude oko sebe. To su:
Andrea Beata Bicok koja je uradila lekturu i napisala Pogovor.
Branislava Brandić sa svojim savršenim okom za fotografiju.

Jelena Milošev i njen ogroman pesnički talenat.

Tu je i uvek prisutna  moja porodica bez koje nikako ne bih mogla da budem ono što jesam.
Vetar u leđima je Veselinka Stojković koja mi je podarila mnogo toga, ali i stihove:

Stotinu priča ima Vesna


Svojom glumačkom veštinom ih je pročitala Marija Ostojić glumica Kikindskog narodnog pozorišta.

Na početku  knige se nalazi :

Bezimena pesma za početak

Kada nebo oteža oblacima,
Kada sivilo unese
Uduše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal

Dubokih korena,
Doleti bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.



Nizale su se priče i njihovi delovi. Slušalo se i smejalo.
Kraj promocije sam doživela duboko dirnuta stihovima Jelene Milošev.

Pesma pripovedaču( napisana za Vesnu Đukanović, za promociju knjige)


Poj nespokoj banatskih vetrova
o beskrajnoj ravnici mira i snova.

Kazuj o starini mahovina sa krovova,
i sa nastrešnica nestalih petlova.

Umiri staklasti odsjaj oka koji ište
krovom nezatravljeno ognjište!

Reci svoju gorku požutelu ispovest
o dušama predaka kao prozračnu vest.

Diži svoje slovo kao reč iz pepela,
nad crnicom, ko spomen srušenog bedema.

Poj spokoj pripovedača nad vihorom reči,
snagom svojom, sve dok svoje srce  ne zaleči.



Hvala svima koji su mi ukazali čast svojim dolaskom. Hvala Tanji na organizaciji promocije.
Odsjaj svilenih niti možete
 kupiti  ili poručiti na mejl   
  adresi.
Hvala.

Radosti su mnoge...

Čaj od nane

U vrtoglavim naletima vetra koji je zbunjivao misli i rasterivao svaki smisao o

istinskim ljudskim vrednostima našao se čovek. Na glavu je natukao kačket koji je preko ušiju imao dodatke u obliku polulopti. Ličio je na rusku kapu. Značili su mu sve. Čuvali su ga od vetra , što je danas bio slučaj, ali i od stalnih prigovora svoje žene. Zahtevala je, premeravala, dodavala kada se ne dodaje i oduzimala kada se  ne oduzima. Kako god, godine su bile iza njih, a ako Bog da biće  ih i ispred njih.
...
- Dakle onaj moj, dokle će s onim kačketom, kao onaj iz onog partizanskog filma,  pa preko Neretve, samo što one ne ide preko vode već preko ovoga suvog panonskog mora. Lepo mu kažem, uzmi onu vunenu, pa natuci na glavu, i čućeš i videćeš.  I šal! Neće ni da sluša, a i kad je slušao? Kad bolje promislim uvek je radio po svome, kako je hteo, ne slušajući nikog. Ni njegovog pokojnog Stevu.
...
Šta li ona u svojoj glavi misli? Da nije ostarila? Da se na njenom licu ne očitavaju godine?  Mnoštvo je linija   i pregršt puteva,  je tu ucrtano. Ujedinjeni čine   Panoniju ispresecanu kanalima koji povezujeu istok, sever i zapad, jedini je jug ostao uskraćen.
...
Baš je ostario. vide mu se one duboke bore a nije ni čudo, svašta je preko glave preturio. Sreća pa ga kosa nije napustila. Još uvek onako lelujavo odoleva severnom vetru. Možda je i dobro što ima taj žuti davno istrošeni kačket nalik na rusku kapu.
...
Misli ona da ja ne znam za njen holesterol. A voli da pojede parče, dva slanine i sveže čvarke, onih orah torti kad se dočepa... Kaže da je to najzdravija hrana. Jeste za mladog čoveka, a za nju? Još je i koji kilogram nabacila. Što nije kao ja? Ništa!
...
Misli da ne znam da sakrije lek za pritisak, da ga umesto svakog popije svakog drugog dana!  Kao da se ne navikne. Misli matora sam pa ne primećujem! Šta da mu raim! Sreća je pa ne jede slano. Danas ću za večeru kačamak i jogurt. Biće dosta, a i brinem se , tako je nešto oslabio. Ubiće ga šećer. A kad se dokopa kakvog keksa ili bar čokolade za kuvanje... Kupila sam pre neki dan, da se nađe, kad ono nema. Samo šuška kad zaspim.
...
Zaboravio sam da kupim  čokoladu, videće da je nema. Ima da bude besna, dobiću po glavi! Šta ću organizam mi traži!
...
Ima da ga lupim nečim po glavudži. Misli da ja ne znam. To je opasno. Lekove neće, a ne čuva se! Sad će stići. Sigurno je promrzao!

- Stigao si. Brzo se skini pa sedi pored plinske peći, dobro je da smo je očistili jesenas, dobro greje, a malo troši. Sad će i večera.
- Stigao. Baš sam prozebao. Stavi i čaj. Doneo sam, limun! Nemoj staviti ni meda ni šećera.

Dok je na čiviluk kačio svoju debelu jaknu postavljenu veštačkim krznom i na kuku  kačket vredan zlata,  posmatrao ju je kako se još uvek lako kreće po kuhinji. Za čas je lekovitim mirisom nane,  para dodirnula njegova čula. Spustio se na svoje mesto za stolom. Bez reči ju je posmatrao. Dve iste šolje na kojima su bile oslikane  male božićne zvezdice i po dva mala crvena jelena  okrenuta tako da su im se njuškice dodirivale, su ih čekale.
Sela je i ona. Stavio je ruku na njenu ofarbanu nekada crnu  kosu.
- Raduje me tvoje milo lice!
- To je lepo od tebe.
- Sećaš li se kada smo u jutru mladosti odlazili podno  vinograda da beremo nanu? Mirisala je zelena obasjana sjajnim sunčevim darivanjem. Zahvatao sam je. Kada sam prvu iščupao iz korena dobio sam grdnje. Morao sam odvojiti deo vode i ponovo je posaditi. Ostale sam sekao nožem sasvim nisko uz sam koren. Ostajao je samo mali patrljak spreman da ponovo olista.
-Da sećam se. Vezivala sam grančice kanapom i pravila snopove.
Sećaš li se kaoko su plesali na letnjem povetarcu u lakoj hladovini. Kako im se list uvijao čuvajući blago u osušenoj duši!
- Sećam se, kao da je bilo juče, kao da godine nisu minule i da vreme nije nemilosrdnom brzinom proteklo. Sada pijemo ovaj iz kesice.
- Svejedno, lepo miriše. Umalo zaboravih. Nestala je stara kafana, poslednja od onih kako ih zovu rupa.  Ogoleo joj krov, odneli i biber crep i drvenu građu. Zjapi nebo, samo će zvezdani prah po vedroj noći napadati na potrošene zidove.
- Eto!  Umalo zaboravih. Došli nam labudovi u Jamurine.  Par predivnih. Išla sam sa decom da ih gledam. Ženka je nestala u gustišu, a mužjak beo kao najbelji oprani čaršav na letnjem sucu zauzeo širinu za sebe. Širio je krila, prskao se, zaranjao  i izranjao iz vode obojene bojom neba. Laki talasi načinjeni snagom poslednjeg zimskog  vetra su ga milovali. Čas mu je vrat dodirivao nebo, čas se kljun zabadao u muljevito dno. Plesao je po samo njemu znanim taktovima. Poneli smo okrajak suvog hleba. Ostavili smo mu u šipragu. Naći će. Nepoverljiv je prema ljudima. Ne prilazi.
- Da, davno ih nije bilo. Radujem se što su tu!
- Da pojedemo nešto uz čaj?
- Može.
- Kačamak i jogurt?
- Možda još nešto, ako ima.

ХВАЛА : Стотину прича има Весна - Веселинка Стојковић

Како у речи преточити дар који стиже из далека?
Од радости и захвалности ми се душа расплинула, па је на крилима Лакокрилог полетела до југа Србије, до Врања, до Веселинке, да јој подари све што његова крила могу, да је чува и да је посећује како би јој дане учинио лепшим, а тренутке стварања богатијим.
Од првог слова Радости жуте лубенице,до Одсјаја свилених нити, преко сваког написаног стиха или речи, прати ме заштитничка рука. Од првог случајног сусрета на интернету и послатог захтева за пријатељство доживала сам само лепоту , спокој и несебично дато надахнуће.
Данас ме је нова срећа сачекала.
Објављена песма на :
Проза-ру  и Стихи - ру.
Ако је ХВАЛА чаробна реч, нека својом чаролијом помогне и да свако добро Веселинки Стојковић.

Стотину прича Весна има

Ако би равницом да прођете,
      са Весном је најбоље у друштву.
Ако би сунца и траве да се надишете,
      с Весном ћете им у сусрет ићи.
Ако би сунцокретних поља да се науживате,
      њена Војводина их је пуна.
Ако би житних злата и булки да се нагледате,
      Весна ће вас на брежак одвести.
Ако ли се жаре летње заситите,
      бунаре и кофе ће вам Весна показати.
Ако би да предахнете,
      Весна ће вас под храст повести.
Ако би лубенице да бирате,
      Весна ће Вам рећи да жуте радост доносе.
Ако би са јатом ждралова да се сретнете,
      Весна им зна станишта.
Ако би циглане старинске да видите,
      Весна ће вам их показати.
Ако би у старинске куће да завирите,
      Весна ће вам врата отворити.
Ако би кућне љубимце да имате,
      до срца њихових Весна ће вас довести.
Ако би шором и салашким да прошетате,
      с Весном ће вам бити најбоље.
Ако би песмом да обојите дан,
      Весна ће прозоре раскрилити.
Ако би од ветрова да се склоните,
      Весна ће вам капије отворити.
Ако би на станици да вам не буде досадно,
      Весна је ту негде.
Ако би људске душе да се наситите,
      њена Кикинда ће вас пригрлити.
Ако би у очима нечијим да се огледнете,
      с Весном их потражите.
Ако би очи нечије у вашима да се нађу,
      с Весном ћете их наћи.
Ако би ђачку срећу да угледате,
      с Весном у учионицу пођите.
Ако би осликаном свилом да се огрнете,
      Весна ће вам помоћи најлепши да будете.
Ако би сликом дом свој да стоплите, 
      Весна их је насликала.

Ако би земљом да ходите,
      Ако би с неба звезде да скидате,
Ако би и на ону страну да вирнете…

Ако би тугу да ублажите,
      Ако би радост да поделите,
Ако би душа да се згреје,
      Ако би дан да се смеје,
Ако би миља и ковиља,
      стотину прича Весна има…

5. март 2018.


За њену љубљв према маргаретама: Маргарете

Tajna kartonske kutije

U maloj kutiji se čudom života našla biljka. Nežna, svilene stabljike i malih
sitnih listova. Teško se održavala u životu, bivala je zaštićena od zaštićenih, a ni oni nezaštićeni nisu imali šta da traže u njenoj blizini. Samo joj je cvet , kada je biljka narasla do cveta, zračio krupnoćom.
Kroz njegove latice se moglo videti čudo života i božanska  volja za stvaranjem lepote. Latice cveta su se otvarale na svako pojavljivanje punog meseca. Trajale bi dok je on trajao,  pa bi se uvrnuo, zatvorio svoju svilenu blistavost u kojoj su se ogledale boje svih boja i utonuo u neki san.
Tada bi se desilo čudo. San se pretvarao u javu, java u  filozofske rasprave sa Bogom i ljudima. Biljka nije bila biljka već je dobijala čovečje obličje stvoreno po liku Boga.
U  svojoj ljutnji na korove, kulturne biljke, uljarice i razna žita ubacivala je ljude. Njihovi grehovi  se nisu mogli izbrisati ničim. Reči su dobijale na jačini, rasle su, izvijale se , doticale su sve i svakoga ko se našao ne samo na putu nego i u blizini. Njena snaga je rasla svakim udisajem vazduha, trzala se u neočekivanim pravcima i snagom svoga bića se trudila da zaboravi postojanje drugih životnih oblika, brisala je postojanje svakog postojanja.
Bila  je dovoljna sama sebi.
Kada bi došli dani mladoga meseca ili bi se njegove četvrine rasipale lepotom biljka je zatvarala svoju kutiju. Čvrsto je svojim životom držala kapke zatvorene. 
Kutiju su opsedali korovi svih vrsta. Bilo je i drugih vrsta u istom nastojanju.
Plavi letnji čičak je pokušavao da svojim svudarastućim semenom pronađe put u unutrašnjost savršeno oprane  beline i čistote. Jesenji suvi list stare lipe je pokušavao da svojim umirućim telom načini stazu kojom bi mogla slobodno da hodi. Zimska četinarska iglica se u svojoj tišini oslobodila staha   i u svojevoljnom napuštanju vitke jele s koje su rezali grančicu za ulepšavanje kuće za blage dane praznika, je zakucala na  zatvorena vrata kutije. Ostala je bez odgovora. Prolećni prvi sivi izdanci vrbe u najavljivanju novog života su uzalud trošili vreme ispred kartonskog poklopca.
Samo se za vreme trajanja punog meseca, poput najjezivijih stvorenja stvorenih ljudskom maštom, biljka otvarala, puštala retkima da vide čudo života.  Samo tada je svežina neba i miris tek uzorane zemlje mogao da uđe i lako dotakne unutrašnjost  potrošnih zidova.
Sve je trajalo suviše kratko.
Sve se završavalo suviše brzo.
Biljka se povlačila, iza sebe je ostavljala samo zatvorene kartonske delove koji su značili vrata.

Magdalenini čardaci

Nekako s prvih dana Nove godine čovek bolno postaje svestan vremena koje nepovratno i brzo nestaje. Uprkos svetlosnim iskricama koje nesebično pojačavaju utisak blagostanja i vere u bolje dane, u svest mu se urezuje nepovrat dana i sve jasnije vidi mnoštvo čardaka koji i jesu i nisu na zemlji. Čini mu se se u proteklim danima svoga života nekim čudom ili čarolijom našao u lavirintu bajki, pa je sam jedinac, brat ili izmišljeni carev sin koji se neprestano bori s nekim nečistim zlim silama. Samo naizgled pobeđuje, a ona tanka, skoro neprimetna linija zla osteje neizbrisiva i potreban joj je samo lagani podstrek nedodira da počne svoje bujanje.

Upravo u takvom jednom danu se našla ona. Velikog imena : Magdalena. Opevana u pesmama, pominjana knjigama, raspevana u notama svetskih kompozitora.

Zvana je mogim imenima Magda, Maga, Mag, Ma, M. Mogli su je poredili sa vešticama, vampirima i s vođom tajne službe filmova o Džejmsu Bondu. Trpela je sve uz tajanstveni osmeh Mona Lize poklanjan samoj sebi i ogledalu.

Često se uvlačila u onaj mali rukavac u kome je ala skrivala izgubljene duše, da bi gradila svoje čardake, svojim dvema rukama nizala bisere na svilenu nit svoga života. Svaki glas njenog imena je nosio cvasti neobičnijh biljaka u čije je seme dugi niz godina urezao inje iz davnina.

Živela je sama u malom čardaku, koji je bio na zemlji, ali joj se činio toliko visokim da je lebdeo u prostoru između neba i zemlje, baš tamo gde je provela svoj život : ni na nebu ni na zemlji.

...

Mnogobrojni tragovi na asfalitu su pojačavali njenu odlučnost.

Lako je koračala oduvek. Korak joj je odzvanjao mislima, spajao se s nebrojenim koracima onih koji su prolazili istom stazom u večitim istim ili sličnm potragama. Ništa nije zahtevala, nije tragala ni za čim, nije odustajala od života ni kada su podizane veće brane od ove na koja se naašla ispred nje.

- Ovo i njie brana, tek jedan mali dabrov otrgnuti ogranak spreman da se ugradi u savršeno delo njegovih drugova.

Tačkasti bol je razdirao njen um. Bila je sama. Živela je ogrnuta svojom ljušturom koja je tokom godina postajala deblja i tvrđa. Kako je danas dospela na ovo mesto, na ovaj asfalt nije znala. Svesna svojih potrošenih besmislenih dana u nastojanjima da svima ugodi, da se nikome ne zameri, da da i ono što nema.

Svoju dušu je stavljala na veliki ovalni porcelanski poslužavink korišćen samo u specijalnim prilikama kada bi sveštenik dolazio da osvešta vodicu o krsnoj slavi, skrivenog na tajnom, samo njoj znanom mestu, čuvanom od nespretnih dodira.

Pored razdirućeg bolesnog ugriza koji joj je trovao um- lekari su rekli da nema operacije koja bi pomogla, je došao onaj veći bol duše.

Oduvek je bila meka, nežna u svojim nastojanima da drugima učini dobro, nikada povišenim glasom ili grubom reči. Njeno putovanje je počelo davno kada ju je majka donela na svet, a kuma dala ime, ispred oltara pravoslavnog hrama krušedolskog manastira. Nosila ga je svetačke duše panonske izgubljene boginje nepoklekle pred iskušenjima koja život donosi.

Svetica u reči misli i delima. Tragovi pojanja I posluha duboko su se urezali u malo telo.

Mamile su je blatne obale Dunava, dozivale je da se krije u tihim vrbacima i plitkim plažama nastalim posle njegovog izlivanja.

Poklonila se vižljastom dečaku, divila se njegovoj spretnosti začinjenoj glasnim smehom, toliko različitim od njenog večito gušenog. S njim je nebrojeno puta brojala crne ljušture školjki izbačenih na muljevitu obalu snagom rečnih, vetrom karpatskim, podignutih talasa. Svetački je izbegavala prvi poljubac i približavanje mladog tela svom. Nikada nije oblačila kupaći kostim, nosila uske pantalone i kratku suknju. Uvek ju je nešto više opominjalo i dozivalo je kroz vreme. Ime joj je davalo snagu i činilo prepreku.

Duge noći je provodila u mraku svoje sobe bez puštenog glasa.

Trgovačaka škola i posao. Ljubazna i smerna s zagonetnim osemehom na bledim ružem namazanim usnama.

Čekala ga je. Jedinog kome je mogla da pokloni unutrašnju sebe, koji je mogao da je razume, koga je u mislima svojim očistila od svakog zla i najmanje nepravilnosti. Nekako se potajno nadala da će se Usud setiti nje i osloboditi je urečenog.

Bio je sve.

Najbolji. Najlepši. Najpošteniji.

Nasmejan.

Mogao je da dohvati nebo i izmoli munju. Mogao je dadopre do Sunca, ukrade mu najsjajniji zrak, pa da joj ga pod okriljem svetlog prvog sumraka stavi u kosu. Letela je držeći ga za ruku svojim nedodirom. U tajnosti ga je čekala dugih meseci služenja vojske.

Jedne večeri, nekako posle najsvetijeg hriščanskog praznika, zakucao na njen prozor.

Kuća je mirisala na sveže pečenu pitu sa višnjama. Majka je otvorila prozor.

- Ko si ti?

- Tražim Magdalenu.

- Magdalena nije tu i nikada neće biti. Idi i ne vraćaj se. Ona je samo moja, ostaće u kući, da me dodvori. Udavati se neće.

U kuhinji je dok je u pravilne kvadrate isecala tek pečeni kolač, Magdalena zaustavila krik.

Čekala ga je svake večeri, svakog proleća, vreme se pretvorilo u decenije, pa prelaz i tečenje dvadeset prvog veka.

Danas ju je dotukla izjava:

- Ti ništa ne znaš, ti nemaš nikog i nikada nisi volela.

-Koliko su ljudi plitki, koliko prazni i bezdušni, koliko ne znaju moje boli i moje pritajene radosti. Ne znaju moje srce. Dušu moju ne znaju.

Ne poznaju moju patnju, moja samoća ih ne dodiruje niti bol iznad svih boli. Ne poznaju borbu tela i uzavrele mladalačke krvi koja postepoeno postaje svetla i prozirna, koja se gubi u svojoj nemoći da promeni bilo šta ili da uspostavi novi svetski poredak.

Najviše me boli to što misle da nisam volela. Sve mogu da im oprostim, ali to ne mogu. Kako da sitnim dušama prikažem nemerljivo bogatstvo , kad nisu stvoreni da ga razumeju?

Svetačko bledo lice je podrhtavalo u svojoj nemoći. Duga kosa nemarno ispala bez snage da bude vraćena je virila i bleskala srebrnim vlatima. Osmeh je odavao tajnu. Stidnutih usana je ušla u apoteku. Pružila je ispisan recept krivudavim doktorskim rukopisom. Osmehnula se osmehom koji skriva tajnu.

- A ovo, proći će. Kao moja mladost, kao dugi dani samoće i nedostajanja, kao narkoza posle operacije, kao besana noć, kao oteti san . Sve prolazi. Samo on će ostati mlad, tamo negde ispod moga prozora onoga dana.

Dok je iz starog novčanika čije su ivice bile iskrzane vadila novčanice da plati lek, počela je zidanje novog čardaka. Nije bio ni na nebu ni na zemlji. Bio je tamo gde će ga samo ona videti, gde će moći da narasta noseći nebrojeno mnogo čistih duša iza svojih lakih zidova, gde će vladati samo osmeh, dobrota, gde će ona povratiti svoju mladost, a čarolija njegova dan kad ju je pozvao da mu dođe. Negde tamo će živeti svoj zajednički ljubavlju okupan život.

Za nju   Bulka .