Dan drugi( putopis) : Ravanica, Veliki buk, Resavska pećina, Manasija

Vodopad Veliki buk

Budimo se pre zvonjave mobilnog telefona. Za to su zaduženi petlovi okolnih
domaćinstava. Spremamo se.

Pre polaska na razgledanje Resavskog kraja posećujemo školsko dvorište koje se graniči sa dvorištem kuće u kojoj boravimo.

Škola je mala. U dvorištu saksije sa različitim vrstama cveća. Šareni se i miriše. Zgrada uvučena,  stidljivo skrivena i okupana zelenom svežinom. Kroz prozore se vide dečji radovi okačeni o stare zidove i skromni školski nameštaj dveju otvorenih učionica. Lepa slika. Oplemenjuje.
Dvorište je otključano za posetioce. Od domaćina smo saznali da je u dvorištu stari dud. Na njegovo stablo su šezdesetih godina prošlog veka zakucali tablu sa oznakama merenja starnine. Ima više od sto godina. Stablo je raslo toliko da je tabla postala deo drveta. Unutar stabla je, kora ju je obuhvatila. S jedne grane visi kućica za ptice. Ljudi nema samo se kroz vazduh oseća miris dobrodošlice.

Ispunjeni poštovanjem krećemo dalje. Namera nam je da posetimo Ravanicu. Iako se na mapi čini da je blizu, nije baš tako, kilometarski da, ali uski i zavojiti putevi teraju vozača na sporiju i pažljiviju vožnju. Mnogo je lepote oko nas. 

Dud u školskom dvorištu

Šume kučajskih planina i miris bilja odzvanjaju svojom pesmom kroz otvorene prozore automobila. Ovde nije potrebna klima  za rashlađivanje. Raduje se čovek čistoti bilja. Žaloste brojne prazne kuće. Neke su od trošnosti posustale pa se vraćaju svojim korenima.

Stižemo do širogog platoa parkinga Ravanice. Uokviren je visokim stablima sa krunama hladovine.
 Iako je jutro, nismo prvi posetioci. Živo je. Ulazimo kroz kapiju od kovanog gvožđa- Beli se crkva manastira. Okupani suncem bele se i zidine tvrđave,  čisti i čvrsto vezani za kamene  temelje. Dok je ljudi trajaće oni ponosni i stasiti. Lepo uređeni vinoogradi govore o vrednim rukama monahinja. Nadvijena nad stazu posetioce pozdravlja stara kruška sitnih plodova, nemarno otpalih na kameno popločanu stazu, vrlo neobični, sitni, a iz napukle kore vidi se crveno meso ploda.

Ravanica

Ravanica

Ispred Ravanice

S poštovanjem ulazimo u zgradu crkve. Kivot kneza Lazara na svom mestu u tišini provodi svoje dane. Svete mošti blagosiljaju hodočasnike i  dobronamenike koji se nađu unutar nje.
Mir i glas monanjie u tihom pojanju.
 

Slika za večnost. 

Sa visokih zidova pogledom blagoslova ikone pričaju svoje priče. Videle su mnogo i mnoge. Traju od četrnaestog veka. Mnogi su molili, a mnogi će  moliti pred njima. Gledaju Lazar i Milica... Palimo sveće, napištamo manastirski mir.

Veliki Buk

Vitkim putevima stižemo do vodopada Veliki buk.

Zaista buči. Čuje se nadaleko. Dovoljno je pratiti zvukove prirode i naći ćete se na ovom predivnom mestu. Priroda u punom sjaju. Ovde se doživi snaga prirode. Kao što se prolaznik osveži raspršenim kapima vode pored nekog kafića u gradu, ovde to radi priroda,onako iznanada da izazove smeh. U momentu ste orošeni. Samo što momenat traje dokle god ste u blizini. Voda je blistava i ledena. Kroz misli će nam dugo odzvanjati jedinstvena pesma ovog mesta.

Mnogo je toga ispred nas. Hteo bi čovek da ovde provede dane, da se zasiti i pročisti od gradske vreline, ali ipak...želimo do Resavske pećine.

Sunce je već dobro odmaklo.
Dobro ugrejani stižemo na plato parkinga. Uokviren je nisko pokošenom travom. Tu su cvetne leje i klupe za odmor. Tu je i zabavni park sa upozorenjem da se ne koristi bez instruktora. Penjemo se lakim usponom, kupujemo ulaznice. Ulasci u pećinu su otprilike na svaki sat i traju do četrdeset pet minuta.

Činilo mi se da je mnogo kraće. Ljubazni domaćin nam priča pećinsku simfomiju. Dok njegov glas odzvanja unutrašnjošću upijamo njenu lepotu. Sreća pa smo se setili dukseva. Temperatura unutrašnjosti je sedam stepeni.

Vlaga i klizav pod usporavaju kretanje. Kaplje mi po kosi. Tamni tragovi vlage ostaju na odeći. Raduje me što kap ne zna da sam čovek. Možda na svom putu bez misli ne  razlikuje  stalaktite i stalagmite od ljudi. Ipak ljudi su trošni, a kamen stvoren upornim radom hladnih kalcijumovih kapi je  večan. Stvoreni dugim radom ukrasi su predivni. ,,Prostorije" i ,,odaje" različitih imena. Veliki utisak ostavlja ,,Koncertna dvorana”. Šteta što se niko ne usuđuje da zapeva ili zasvira. Oči se

raduju ,,Majci sa detetom “ i Kamenim zavesama". Na mene veliki utisak ostavljaju ,,Korali” posebni kameni ukrasi pećina. Nastaju tamo gde je veliko stujanje vazduga pa se voda skoro u pari raspršuje, pa u svojoj neobičnoj aktivnosti  tokom miliona godina izgradila kružne oblike, nešto nalik na klikere ili bisere čvrsto zbijene jedan do drugog. Zamišljam preistorijskog čoveka koji je po ostacima pronađenim u pećini nekada živeo ovde.

U tami pećine ste na početku stavranja ljudskog roda, preistorijski čovek ste, u stalnoj borbi za opstanak.  Pažljivo hodamo, podižemo kapi vode s poda, radujemo se njima i kroz šapat izražavamo svoje divljenje. Otvaranje izlaznih vrata otrežnjuje – živimo u dvadeset prvom veku, a znamo tako malo.  Priroda je mnogo starijai mudrija, a starije treba poštovati.
Zagrevamo se poput malih sivih hladnokrvnih guštera na suncu.

Opet su tu putevi koje tek treba otkriti.

Manasija-
ako smo se tokom prepodneva upoznali sa Stefanom Lazarevićem, sa freske iz  Ravanice, ovde nastavljamo svoje druženje. Njegova zadužbina je ukraj puta, nadomak svakom ko ima dobru volju i potrebu da se pokloni čoveku koji je bio daleko ispred svoga vremena. Despotov grad sa  kulom čuva  kamenom

Manasija

ugrađenim u telo svoje svetinju manastirsku, mnogo puta rušenu i obnavljanu,  bdi nad njom.  U unutrašnjosti prelepo ikonopisanih zidova u tišini, ispod mermerne ploče spava ktitor manastira.

Fotografisanje unutar ovih manastirskih  crkvi je zabranjeno. Ostaje da mi verujete na reč i da se jednoga dana nađete licem u lice sa ikonopisima
ovih zidova.

Njemu u čast moja sitna duša:

Za Stefana Lazarevića

Pogni se čoveče

klekni pred sinom učenim

pogled svoj nebu podari

gde boravi sin sinova slavnih

gde misao ljubavi duševne caruje

gde se nad rodom suza pušta i moli.

Potom malen na kolena padni

duhom svojim Manasiju i Kalenić dotakni

udahni za sina visokog

koji ispred svoga vremena beše

što ostavi Slovo ljubve narodu svome

što mislen i učen beše

Manasija

nadvijen nad ponorom strašnim.

Udahni vazduh rezak koji udisaše on

pa do poslednjeg daha odan budi

rodu

na službi

u vremenima zlim.

Dugo ćuteći očisti dušu.

Gospoda moli da

svet među svetima

blagosloven bude.

Na moju radost pesma se našla u zbirci ,,Despotova riznica”. 

Umorni, osveženje nalazimo u hladnoj vodi manastirske česme pa,  prepuni utisaka,  uz zagasitu večernju svetlost nalazimo put donašeg odmorišta. 

Sutra je novi dan.