Putopis Đavolja varoš

Na ulazu u kompleks

Najzad Đavolja varoš

S novim jutrom, osveženi i naspavani nastavljamo dalje.
Napuštamo jugoistok.

Odvažno hvatamo put prema Kuršumliji.

Cilj je Đavolja varoš.

Smeštena na jugu, ušuškana u obronke Radan planine oberučke prihvata posetioce. Sa svojih 65 hektara ima mesta za sve koji žele da je vide.

Zaista.

Ono što čoveka čeka je sve što se može poželeti: lepota prirode, mistika, legende i nesvakidašnje na svakom koraku.

Na ulazu nas dočeka zelenilo. Jedva čekamo da prođemo. Prilazimo biletarnici i uzimamo karte. Otvara se raj za oči. Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”.

Dakle volim zeleno. Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem. Uz stazu peva potok , a prate ga u glasu ptice koje se gnezde u visokim razgranatim krošnjama. Tu su drvene skulpture,

Ovde se često organizuju različite likovne kolonije.

Polako, bez žurbe i opremljeni svežom vodom sa česme krećemo u osvajanje Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka. Bogata je vodom sa dva izvora. Vrlo neobičnog izgleda i naziva. To su Đavolja voda i Crveno vrelo.

Na vidikovcu

U Đavoljoj jaruzi

Deo lepote

Djavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja , odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Strpljivo pokazuje okna I svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, pa iz njih umesto rude izbija đavolja voda. Ne usuđijem se da je probam iako kažu da je lekovita, ali je nedovoljno ispitana. Zadovoljavam se kvašenjem ruku. Ledena je.

Nastavljamo koračanje stazom. Stižemo do Crvenog vrela. Zaista čini se da izvire crvena voda. Ipak nije tako. Voda je bogata gvožđem, cinkom i bakrom, pa je izvor obojen kao i čitavo korito u crveno. Teče crvena voda. Zadrhti čovek od ovolike lepote i neobičnosti , pa poveruje u neku od brojnih legendi.

Nastavljamo krupnim koracima uz pauze u debeloj hladovini. Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon.

Prelazimo Đavolju jarugu, tu je i Paklena jaruga. Stojim u sredini, u samom paklu, srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko(možda mi se samo tako čini).

Lagano napredujemo prema vrhu gde nas čeka nagrada. Zemljane kule ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Ima ih više od dve stotine. Različitih su visina. Od nekih dva do petnaest metara. Između njih su drveni mostovi i vidikovci. Penjemo se na svaki. Posmatramo ,,Kule” iz različitih uglova. Srećni što smo se našli na ovom jedinstvenom mestu.

Hvala

Zaboravi se napor, toplota, drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravi lupanje srca zbog penjanaja. Sve s izbriše pred lepotom prizora.

Kameni stubovi su nastali dejstvom erozije, krhki su bar tako deluju- nekako nežno, sporo se ruše, ali i stvaraju novi. Kiša ispira zemlju, uporna je i snažna tako da na kraju ostaju kameni stubovi sa kapama na glavama. Ipak više mi se dopada verzija legende:

Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum. U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figure i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Sa vidikovca

Da ovde borave Bog i đavoli, dokaz je crkvica Svete Petke. Palimo sveće. Za ovo mesto takođe postoji legenda. Ispred crkvice se nalazi drvo. Posetioci svojim maramicama protrljaju bolno mesto na telu, maramicu vezuju za njega. Preko noći đavoli odnose bolesti. Na sreću imali smo pamučnu maramicu, iscepali smo je ...pa ako pomogne-pomogne…

Posetu Đavoljoj varoši završavamo ručkom u etno krčmi Dva ambara. Ona je na Žutom potoku. Žubori potok, vazduh je svež, miriše...pravo mesto za sabiranje utisaka.

Drvo ispred crvvice

Deo staze

Okno Saskog rudnika

Zadovoljna uspehom

 A MAŠTA MOŽE SVAŠTA:

I teče crvena voda

Bez komentara

U trnutku mi se učinilo da na Crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo. Balončići nisu bili napunjeni vazduhom. Unjima je vrcao život. Zagledala sam se bolje, pomislila da sanjam, da mi je Sunce pomutilo razum i pomešalo misli, da imam priviđenja.

Protresla sam glavu.

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo malo stvorenje. Naizgled bezazleno. Pogledala sam bolje. Đavolak.

Možda je to trenutak kada se gubi razum, kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada nestaje živost iz njega, a on postaje deo večnosti tih i miran, uznemiravan jedino od brojnih posetilaca.

-Ko si ti?

-Ko si ti?

-Šta pitaš kad zanaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.

- Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.

-Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…

-Može ovde da se dođe i noću, ima osvetljenja u raznim bojama…

- Ne tada, već u pusto doba kad se smenjujuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Vremenskla vrata se otvore, a ja sam sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljenim prodanim dušama, vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje.

- Sad me plašiš.

- Plašim? Videla bi ti šta je strah samo da onoćiš ovde. -smejao se . Svaki njegov kikot je doprinosio da se uvećava. Rasla mu je glava a, produžavale se ruke i nokti, a iz očiju su sevale varnice...

- Ne mogu. Put je pred nama. Idemo dalje…

- Nećeš dalje dok ja ne kažem!!!! Gledaj me u oči, čuješ li?...Jesi li videla one kipove? Pretvoriću te u takav, ostaćeš ovde...

-Idemo dalje ! Još je dosta uspona pred nama, a ova hladovina daje snagu. Idemo!!!! U šta si se zagledala?

- Ni u šta. Ja to onako…

Kod Dva Ambara

Sigurno ćemo jednom ponovo...