Šta bih da imam krila

Prozor koji gleda preko zelenog krova šupe, pruža  sasvim neobičan prizor

spremnom posmatraču, živ i nedokučiv, možda bi  neki rekli pomalo tužan. 

Prozor kao prozor. Beo,  bez roletne. 

Često  otvoren. 

Možda i više nego što bi trebalo. Tanka mreža koja propušta svetlost i vazduh,  zabrana je za dosadne muve i komarce koji u najboljem slučaju u trenutku kad osete toplotu nađu na kratko svoje mesto s druge strane otimajući miris kuhinje i tolotu sobe. Nehajno bi se zakačile za sitne rupice . Njihov mir je samo privid, dodvoravanje onima koji su  s ove strane- bezuspešno.

Ako se zanemare sitni insekti, a zadovoljenje potraži u pogledu, raspletu se nebeske visine.

Jutros je preletelo jato nepoznatih ptica. Možda Afričke gugutke, divlje patke, ždralovi, rode... Bile su visoko. Vrsta se iz sigurnosti sobe nije mogla prepoznati. Nisu obraćale pažnju na tlo i dešavanja ispod svojih krila. Grabile su visine sledeći nečujne vibracije predvodnika. Oko njih se  vazduh pretvarao u vetar zaveden snagom njihovih krila. 

Mirovao je krov. Stablo bagrema slučajno izraslog u komšijskoj bašti je ćutalo. Mahanjem svojih grana je ovlaš pozdravio letače. Malo dalje svojim stasom celu sliku je posmatralo telo nekada ponositog bora. Proletos je izgubio poslednje iglice, a nove nije ispustio. Ćutao je spremajući se na večiti san. Na njegovim ogoljenim granama dve grlice su pronašle svoj stan. Skupljenih krila najavljivale su poslednje dane pre potonuća. Ponekad bi raširile krila u nadi da će ga probuditi, osmeliti na novi pokušaj hvatanja života, čak bi i letnule. Trud im je bio uzaludan.

Između njih se paukovim radom stvorila tanaka nit. Povezala ih je na čaroban način, obećavajući povratak visokih letača jednog suncem protkanog dana. 

Pauka niko nije video.

Šta bih da imam krila?