To je bio dan

To je bio dan!

Svetao.
Sve se presijavalo od bogatsva i lepote.
Bogato darivan, ne sunčevom toplotom, već sunčevom svetlošću.
Beše vrlo hladno tokom noći. S jutra se magijom vreme menjalo. Poslednji tragovi inja su nestajali pod moćnim zracima.  Ledene iglice su se topile. Kapi su se zadržavale na granju i usnulim glavama plavog čička. One su opet posmatrača darivale svim duginim bojama odajući prikrivenu životnu radost.
Osvanuo je pravi dan za strastvene ribolovce u pokušaju ulova velike grabljivice- štuke.
Dugo pripreman, odvažan i uporan, pun nade i velikih očekivanja krenuo je u avanturu.  Stari auto je upalio od prve. Prosto je pevao najlepše melodije.  Putem su odjekivale note Zime Vivaldija. Sve se radovalo, sve je pevalo, srce mu je bilo puno...
- Kao život,  kao ovaj zimski dan,  kao ljubav, kao mladost,  pevaj, pevaj...
Do svoga mesta je stigao brzo, raspakovao se, zabacio udice. Dušom je odjekivala neka vera u siguran ulov.
- Znam. Sigurno znam! Biće, biće!!!! Dođite ribice, velike i male...Ne male, samo velike!
Raspakovao je ostatak stvari. Seo je na malu stolicu. Pogled mu je bio uprt u mirnu površinu vode čije je ivice bisernim sjajem krasio led. Đerdan se nizao do đerdana. Lepota do lepote i čistota.  Nebo je pevalo. Oslikavalo se, a beli oblačići su pravili ostrva u vodi.  Svojim plavetnilom nebo  je bojilo vodu.  Štap je zaigrao...
- Dođi tatici, dođi...uh , pa ti si velika, velika...dođi , dođi...
Desnom rukom je držao štap. Levom je pripremao meredov.  Noga je proklizla na tankom ledu.  Samo je krcnulo. Našao se u ledenoj vodi do kolena. Nije odustajao. Namotavao je najlon mašinicom blinkera - metar po metar. Ona se opirala. Nije se dala. Hladnoću je brisala vrelina unutrašnjosti i prigušena radost. Borio se. Borila se. Najzad je ulov dospeo na sigurno.
- Rekao sam ti... dođi... dođi... Lepa li si! Ček, da te izmerim...oho... skoro četiri kile! Pakuj se Aco i kući!
Na brzinu je pokupio svoje stvari. Obuo je suve čarape i rezervne cipele. Važno je da su noge na suvom. Pevao je.
- Znaooooo saaaam, znaaaooo saaam...
Pohvalio se mobilnim telefonom svojim ulovom i pozvao društvo na večernje druženje uz sveže pečenu ribu.
Savršen početak dana, neka ima i savršeno veče.
Uterao je auto u dvorište. Tražio je od žene pribor za čišćenje ribe.Voleo je da sam to radi.
-Ona ionako to ne radi kako treba. Samo da me ne čuje...
Fino ju je očistio, vodio je računa da njeni oštri zubi ne oderu kožu sa njegovih prstiju... tek tada je osetio da su mu prsti promrzli i da bi mu dobro došla rakijica da se ugreje. Isprao je očišćenu ribu još jednom. Prebacio ju je preko česme u dvorištu da se fino ocedi, pa da je pripreme za pečenje. Ušao je unutra.

-Šta?  Šta se?   Gde je moja riba? Gde je...!!!**????

Ukraj dvorišta se gipko sivo telo borilo svom životnom snagom da odvuče veliku slasnu debelu štuku na sigurno. Možda bi je pojeo i tu, ali je osetio da ne bi bio dobrodošao...
- Stoj, vrati se... Vrati se... Daću ti... Stoj!Stani...!!!!!
Sivo gipko telo, nekadašnjeg Bašaidca, sada Kikinđanina, premazano mnogim mastima oba mesta , je nadaleko, svojim nepogrešivim njuhom, osetilo miris ribe. Brkovi su ga doveli baš gde treba. Pritajio se i čekao...

- To je bio dan... tiho je sam za sebe govorio dok mu je u kraj oka stajala blistava duginim bojama obojena kap.

Slika na svili,,Pecanje".

Sve je to život

Rastežu se praznici.
Raširili se i traju.
Lepota u njima.
Radosti mnoge samo se broje.
Zasvetli i pokoja tuga.
Ne mogu se zaboraviti mnogi što disahu pored nas.

Nebo se pritajilo sivilom, zemlja samo drhti od teškog besnog mraza, a žena duboko zanesena svojim mislima pruža svoj korak prema periferiji grada, prema mestu gde niko nije budan. Prema mestu gde svi spavaju.
Srce joj je radosno. Sopstvena deca su ih nagradila putovanjem u Veneciju. Nagrada je za njenu knjigu i njegovu podršku.
Tek se  pokoji beli prah usudio da napusti sivilo kape nebeske i da u vijugavom letu proleti ispred nje. Nije osećala hladnoću. Ništa joj nije mogao januarski Svetostevanovski blagi dan. Hodala je i hodala. Letela je svojim koracima. Na nogama je imala duboke čizme, za broj veće, ali u njih je stala noga sa debelim vunenim čarapama oštrikana od prave žute grube vune. Boja se na njima razlikovala. Štrikala ih je njena tetka, grubim rukama i očima koje su nazirale svetlo. Štrikala ih je po sećanju, a omčice su se same nizale i predivo pretvarale ga  u čarapu. Gruboća je čuvala nogu i nije dozvoljavala osipanje dragocene toplote. Vuneni džemper i duks su čuvali telo, a preko svega se pružila duga mrka jakna kupljena u kineskoj prodavnici.
Nije mogla, a  da se ne nasmeje samoj sebi.
Naravno kapuljaču je stavila poreko glave. Bio je tu i veliki šal. Prava odeća za hladan dan. Koraci su se nizali. Pravili su vence neraskidivosti u svome napredovanju.
Najzad se kapija sama otvorila. Primala je retke.
Keramička slika pokazivala je dva lika. Jedan pored drugoga.  Opet se nasmejala.
- Ej, mati, mati... nisi htela stara pored njega mladoga. Kako je dole samo vi znate.  Gore ste mladi.  Da li biste se radovali, meni, njima, prazniku?... Eto idem na Slavu. Kući. Da znam, rekli biste - ,,ne idi po ovoj hladnoći, vrati se- ... ali ja sam tvrdoglavija od najtvrdoglavije mazge, zar ne mati?
Ti bi odgovorio-  otkuda si ti mazga -  i samo bi me gledao svojim blagim očima. Bilo bi ti puno srce sa nama okupljenim oko vašega stola. Šta da se radi,  tako život ide.  Polako.
Idem i ja . Magla se spušta, pokriva vas što mirno spavate. Šta da vam pričam? Sve znate.
Izvadila je iz torbe smotuljak uvijen u aliminijumsku foliju. Jednostavan  žuti rolat filovan pekmezom od kajsije. Stavila je dva parčeta gore na spomenik.
- Neko će videti, možda će ih ptice pokljucati, ali sve su to bića nebeska. Kako bude, biće.
Oče naš...Amin.
Napuštala je uspavano mesto drugom stranom, praveći krug. Oči joj padoše na ograđeni prostor. U njemu-  košnice. Nikada nisu bile tu.

- Da sve je to život.

Mesta hodočašća - Jerusalim, Lalibelo, Vatikan  samo svetle u daljinama.  Njeno svetli blizinom.  Mirom. Nemerljivom ljubavlju skrivenom duboko pod zemljom.

Veče pre praznika

Pred velike praznike...
Blaga tuga se dovuče na nevidljivim krilima i nežno donese nelagodu, nedostajanje. Koliko je radosti u okupljanju porodice, tolko je nedostajanje ljudi koje smo voleli i koji su voleli nas.
Ne želim tugu, ne želim onu veliku prazninu uvek prisutnu.
Puštam sećanje.
...
- Jedan, dva, tri...pedeset tri... sto dva...
Vreme se pretvorilo u brojanje, a ono  u niz prolaznosti. Nedogledno nizanje sa povećavanjem za jedan je ritmično narastalo.
Raslo je za jedan i uvek jedan.
Orah se pretvarao u minut, minut u sat, sat u dan, dan u godinu, godina u ljudski vek. Prisutnima se veo dremeži hvatao na umorne, snene oči. Polako je pretio da zacaruje. Baš  kada bi laki pretpraznički sanak uhvatio nespremne... neki nevaljali okrruglasti nemirko bi se bezobrazno otkotrljao ...
- Samo što  nisam zaspala... Dokle ćeš tako?
- Bolje da si ćutala ... sad ne znam... Pomešala sam...  Moram od početka...  Idi da se igraš!
- Ne moraš tako, stavi u kesu, pa koliko kome bude!
- Ne može, mora svakom jednako... svima jednako...neću da posle bude...jedan, dva,tri...
Niz je rastao, rastao...

Negde s jeseni kada je orah počeo da se oslobađa svoga tereta i da zeleni omotač obavijen oko drvenastog ploda otpada, pokazujući smeđu belinu ljuske, provodila je dane sakupljajući   ih jednog po jednog. Ubacivala ih je u jutanu vreću,  koja je svoje dane provodila na promaji šupe. Sušili su se. Čekali su bolje dane, čekali su Božić.
Imala je unučad, stariju i mlađu. Svima je namenila deo. Bile su tu i jabuke- crvene  i žute, s pijace. Jednako.
Nije volela ovo današnje. Svega svuda. Deca ničega željna. Raduju se nečemu što ona ne razume. Žele neke čudne sprave,  igračke ružne, da ružnije ne mogu biti. Sve nešto ... kao da su došle iz najstrašnijeg sna,  iz prave noćne more.
Doduše kupila bi ona i to. Kupila bi im sve, da je samo mogla.
Sećala se jednog svog Božića.
Stajala je na pragu gospodske kuće.
Bila je devojćica.
 Na sebi je imala kaput i šal. Imala je vunene rukavice koje joj je majka naštrikala od prave vune opredene od ošišane ovce sa sela. Malo su je grebale, ali su dobro greejale. Na nogama kaljače, tople i nepromočive. Vunena marama na glavi i oko vrata, toliko velika da su joj se oči jedva videle.
A napolju sneg.
Čistota i belina.
Otvorena vrata su otkrivala bogatstvo kuće. Velika kaljeva peć se blistavo presijavala dajući svečani ton unutrašnjosti.  Slama na podu predsoblja i ispod stola. Mirisalo je na paljeni Badnjak.  Na stolu veliki upaljeni svećnjak na kome su gorele spiralne sveće.  Nikada takve nije videla.
Tu su primali korinđaše.
- Da li je slobodno korinđati?
- To si ti Milice, izvoli samo izvoli. - iz  unutrašnjosti je dopro glas visoke dospođe. Osmeh joj je blistao. Očaravala je  izgledom i blagim pogledom. Gledala je u devojčicu.
Tihim glasićem je počela onu svoju, koju je najviše volela, od Čika Jove Zmaja:

Danas celim svetom
Heruvimi lete
Danas će se rodit
Hristos malo dete
Danas nema tuge
Danas boli ćute,

            Glas je postepeno dobijao na jačini, pojačavala se, tišina oko nje...

Sve su danas misli naše
Nebu podignute
Današnja je noćca
Od suhoga zlata
Božić, Božić, bata!
Danaske se brišu
Nehotični gresi,
Danaske se duša
Rajskim mirom resi,
Danas melem sveti,
Svaki nedug celi,
Danaske se oproštenje i prima i deli.
Danaske je svetu
Nova svetlost data
Božić, Božić, bata!
Topla nam je soba,
Tople su nam grudi
Svud su naša braća,
Gde su dobri ljudi.
Voštanica gori,
Slama je prosuta,
A ,,Roždestvo" pevaćemo
Po stotinu puta
Evo, već i vertep
Otvarajte vrata
Božić, Božić, bata.

Glasić je postao glas, u nemoj tišini poslednje reči su dobile dodatnu snagu. Poletele su kroz celu kuću, dodirnule su tavanicu, podove i vratile se nazad devojčici. Osećala je na sebi krila Heruvima, njihov dodir ju je milovao.  Letela je sa njima, dodirivala je tri najsjajnije zvezde. Sama je primala i davala milost. Osetila se važnom, blagosiljanom. Prisutnom.  Osetila se srećnom.

- Milice, Milice...to možeš samo ti. Dođi, dođi...
...
- Jedan, dva , tri...dvadeset pet...
...
Samo je ona pevala ,Roždestvo".
...
Za Tebe Vesela!
Zdrava i vesela
Bila i još mnogo,
Mnogo Božića
Slavila!

Trenutak sna

- Ehej! Ehej... probudi se! Probudi se! Davno je prošlo vreme za ustajanje! Probudi se!
- Ko si ti, što me budiš, a ni svanulo nije?
- Probudi se, hej, probudi se!
- Budan sam, samo su mi oči zatvorene.
- Heej, heej, pa otvori ih. Mene možeš videti samo u trenutku između zatvorenog i otvorenog oka.
- Gde si? Gde si ti , što me u nemoj tami dozivaš? Gde si? Da li si ti,  Nestvarnost koja se čuje, a ne vidi se?
- Heej, probudi se!
- Težina me je pritisla. Otežani vazduh ne dozvoljava da otvorim oči. Kapci su mi teški...
- Heej, heej...
- Sad ću sad ću...

Mlečna belina se podizala i spuštala. Blistala je nestvarnom tajanstvenom svetlošću. Dobijala je obrise u drhtavom  letu neodređenog pravca.
Nije bila ni na zemlji ni na nebu.
Belina se odvajala, primala je obrise nekog  misterioznog bića oživljenog da daruje i budi.
Retki su oni srećni kojima je podareno da uhvate delić magične beline. Još su ređi oni koji dodirnu njene svilene haljine.
Gotovo da nema onih koje je providno krilo zakrililo svojom čarolijom i podarilo im radost. Retke su duše posute prahom izgubljenim i spalim sa ogromnih krila.
 Retki su, ali ih ima.
Duša mora biti otvorena.
Spremna da u malom prostoru između zatvorenih i otvorenih kapaka uhvati kraj  krila beličastog bića,  pa da ga kao najvrednije klijavo seme posadi u plodno tlo, kako bi narastao san...
...

Jasna je noć
U kojoj duše govore
U kojoj snovi dišu i zbore
Dok kapci stisnuti
Nestvarnu magiju sami tvore.

Novogodišnja čestitka

Prijatelji dragi, čini se samo trptaj oka i opet Nova godina. Brzo prolazi da čovek nema vremena da uživa u darovima dana i noći.  Čekamo danas, sutra, zimu,proleće...
U ovim danima bar na tren odbacujemo sivo , prihvatamo samo lepotu i blistavost. Neka vam dobro raspoloženje traje dužeod jedne noći, neka traje bar čitavu godinu, pa onda ponovo.

Svima vama,  koji mi poklanjate deo svoga vremena želim svako dobro.
Radovala me je svaka vaša poseta. R
adovao me je svaki komentar.
Radovalo me je čitanje  postova i objava. Uživala sam u vašim stihovima, slikama,  fotografijama  i pričama.

Danas je noć, kada se premerava vreme, kada se svi bar na trenutak okrenemo lepim stvarima i pokušamo da zaboravimo prebleme, nedaće i strahove.
Napuštamo onu Staru godinu, izboranu i isprljanu od težine dana koji su prošli.  S nadom gledamo u vedro nebo milovano nebeskom zvezdanaom svetlošću. Osećamo blagost i milost. Radujemo se.

Želim da vam poklonim osmeh, radost i ljubav.
Želim da vam poklonim lepotu i  večnu maldost duše.

Želim vam dobro zdravlje i mirne snove.
Želim vam samo ono najbolje,
iskreno i od srca.

Prvo javno predstavljanje ,,Radosti žute lubenice"

Prošao je i taj dan,  veliki za mene , moju porodicu i prijatelje koji su došli u Centar za stručno usavršavanje u Kikindi da me podrže. Bilo je onih  nepoznatih,  koji su radoznalo ulazili i razgledali postavljene slike. Svila je zablistala.
Ovom prilikom zahvaljujem Gordani Bulatović na pomoći i saradnji.
Zahvaljujem Andrei Beati Bicok na lepoj reči izgovorenoj o meni i mojoj knjizi.
Zahvaljujem Jeleni Milošev na čitanju recenzije koju je Beata nazvala Premeravanje  života.
Zahvaljujem ,,Kreativnoj radionici Balkan i gospodinu Stevanu Krstecu na saradnji.
,,Radost žute lubenice"  je unela radost u konferencijsku salu CSU. Smenjivale su se skrivene i potisnute suze i smeh.

Posle čitanja ,,Savršenog života" , jedna osoba je iskreno izjavila da nikada nije razmišljala kao mačka i da je prijatno iznenađena.
Imamo i nekoliko fotografija koje su zabeležile prvo javno pojavljivanje ..Žute".

Додајте натпис

Beata,  i Jelena

Prva pomorandža

Sedela je na staroj fotelji donesenoj iz roditeljske kuće.
Drvena osnova i nasloni su bili stari. Nov je bio mebl kojim je bila presvučena. Dezen sličan onome prvom, nekadašnjem, nevidljivim nitima sličan  sa onim prvim štofom koji je davao život i nadahnjivao njenu udobnost.  Toliko ga  je volela, da nije mogla dopustiti da se iscepa i baci staro platno,  iz koga su na mahove izbijali delovi potke. Deca nisu znala šta je uradila u saradnji s majstorom. Naredila je dao ono staro ostane ispod, tako da samo ona to zna. To je bila neraskidiva veza sa rodnim domom i dve sestre.
Toplina električne peći ju je potakla na razmišljanja. Zima je uzimala maha. Osećala je da je bole kosti.  Volela je toplotu, čaj i miris pomorandži.
- Da, pomorandže. Čekaj, kada je to bilo... Mora da ja to negde imam. Samo treba da potražim. Ne može biti daleko... Tu je... Sigurno  onoj kutiji... Onoj presvučenoj ružičastim papirom sa malim crvenim cvetovima.
Lagano je preturala orman u nadi da će što pre ugledati traženo. Našla je. Sela je nazad u sigurno okrilje svoje fotelje. Drhtavim rukama i dugim hladnim prstima je polako otvorila kutiju. Svo blago je zablistalo. Požutele fotografije davno zaboravljenih likova koji su vaskrsli su stali ispred nje.  Počeli svoje neme priče.  Uzela je jednu. Na njoj je bila ona , baka i sestre.
- Baka...
...
-Hajde, hajde, devojčice  treba da su lepe, umivene... Brže, brže... Šta vam je danas?  Požuri, požuri...dolazi nam teta.
- Bako, koja teta?
- Bako kako mi ne poznajemo tetu?
- Bako zađžšto samo ja poznajem tetu?
- Ne poznajete je jer ne živi ovde. Ona dolazi iz grada. Nisam je dugo videla. Još se niste rodile. Rodila si se samo ti!  Videćete je, sada brzo presvlačenje! Brzo...
Užurbanost je donela svoje rezultate. Devojčice su sa belim mašnama u kosi stajale nemo gledajući gospođu iz grada. Gospođa ih je pomilovala po kosi. Prošla je pored njih i pozdravila se sa bakom. Zagrlile su se. Malo su ličile jedna na drugu.  Ušle su u kuću. Devojčice su bez imalo žaljenja nastavile svoje igre. Skrivale su se, pronalazile najlepša mesta u dvorištu, jurile su mačke i rasterivale kokoške. Bele mašnice su spale. Veče se približavalo kada je gospođa otišla. Od čistoće haljinica i belih mašnica je malo ostalo.
Tetku je ispratila tišina. Devojčice su je osećale, ali ju je detinjstvo zanemarivalo. Ušle su u kuću. Na stolu je stajala pomorandža.
Jedna.
Narandžasto se presijavalo u bezbroj nijansi , dok je na nju padalo svetlo sijalice. Senke se se širile na sve četiri strane. U kući je bilo podne. Pomorandža je slavila dan uveče.
Prvi pogled na nedostižno. Strahopoštovanje malih očiju prema narandžastom. Samo su je gledale. Nisu želele da je dodirnu. Upijale su njen miris. Miris nedodirnute hrapave kore. Jedva vidljive rupice su  obećavale. Tri devojčice i jedna pomorandža.
-  Bako, bako...
- Dođite. Podelićemo je.
Baka je ljuštila koru. Miris je postajao jači, opijajući, nestvaran. Pričao je o dalekim zemljama i toplim krajevima. Pričao je o moru i talasima. Pričao je o kriku galeba i zaljubljenim parovima na plažama. Pričao je.
Ukus je pevao. Nepce se pretvaralo u nebesko prostranstvo obojeno narandžastom jutarnjom svetlošću. Lagana vlakna su meko, kao najmekše preje skinuto sa božićne guske, klizila niz grlo...
...
- Da , pomorandže. Nikada posle toga nisam osetila takav ukus. Nijedna kupljena nije odavala takvu strast života kao ona prva, namenjena baki, a podeljena devojčicama.  Meni i mojim sestrama.

Uzela je telefon, pozvala je sestru:
-...Da li se sećaš...
Pozvala je drugu sestru:
...Da li se sećaš...
Na stolu je stajala velika bela činija puna pomorandži kupljenih negde u nekom supermarketu.

Samo obična...

Koraci su merili.
Ona nije.
Iako je zimska hladnoća širila svoje carstvo i rasterivala poslednje užurbane šetače, njoj se nije žurilo. Žurio je samo korak.
Pognula je glavu. Morala je da gleda u igru pređenih rupa na asfaltu.
 Bilo ih je dosta.
 Bilo je slučajeva da je samo svojom nepažnjom dodirnula hladnoću smrznutog tla. Bolele su je kosti. Zadnji deo kičme se toliko ugruvao da je danima hodala lagano, što joj nije bilo u krvi. Volela je brz hod. Volela je vetar koji se stvarao oko njene glave i terao uvojke na brzi ples.
Da, uvojci su to činili.
Nikada nije nosila kapu.  Smetala joj je. Nije mogla da oseti miris zime, nije mogla da oseti onu jezu prvog podizanja šiške dotaknute  hladnoćom. To joj je davalo snagu. Obezbeđivalo je tišinu. Davalo je prednost njenim mislima.
...
Neizmerno sam zahvalna Bogu na milosti meni pruženoj
Zahvalna sam anđelima nebeskim
Puštenim da se usade
U duše onih koji čine dobro
Njihova dorota je neizmerna
Nemerljiva zemaljskim merama
Dobrota koja dobija obličje nestvarnog
Možda greškom kažem da ima mnogo slučajnosti
Možda je to sama sudbina
Možda  se baš ovog decembra sva milost
Nebeska daje
Meni.
Običnoj
Svakidašnjoj
Obojenoj zimskom hladnoćom
Skrivene duše
Iza uspavanog bagrema panonskog
Obojenoj
Zimskom svetlošću
Obojenoj verom
Obojenoj nadom
A ipak samo
Običnoj.


Slika zime na svili.

Moja prva knjiga

Danas je na moj sto pristigla knjiga. 

Žuta lubenica se osmehivala sveže odštampana i nadahnuta tajanstvenim životom koji je tek očekuje. Da li će ili neće pronaći put do čitalaca, ostaje da pokaže vreme. 

Do tada reč, dve o poklapanju niza događaja koji su omogućili njeno nastajanje.

Negde u jeku sezone lubenica i slučajni odabir baš žute,  dodirnulo me je sećanje na jednu žutu lubenicu koja je u nekom trenutku obeležila živote mnogih.

Letnja vrućina i mir  doneli su reči. Reči su prerasle u priču. Priča je dospela na blog.  Tu su je čitali mnogi.  Pročitala ju je Veselinka Stojković, koju  opet igrom okolnosti ili slučaja, upoznah na svemoćnom internetu. 

Veselinka je široke slovenske duše, pa ju je objavila na ,,Bašti Balkana".  Jelena Milošev je priču objavila na Fejsbuku. Preko njenog profila priča je dospela do Andree Beate Bicok, koja se ponudila da uradi lekturu i recenziju za niz priča. Odlučila sam se za one, meni veoma drage.  Ona im je udahnula neki novi život. Dala im je krila i priče su poređane u niz počele da liče na knjigu. 

Posle pretraživanja po internetu i odabiranja izdavačke kuće,  sasvim slučajno sam došla do g Stevana Krsteca i ,,Kreativne radionice Balkan". 

Elektronski materijal je dobio novi oblik. Dobio je životnu energiju. Odštampana je knjiga. Danas je ovde preda mnom. Ja je predstavljam vama, poštovani čitaoci. 

Radost žute lubenice.

Knjiga se nože poručiti na mejl adresu, 

djukanovic.vesna63@gmail.com

Ne zna ni da kuva

Neke ljude upoznaš slučajno. Kao osobu koja stoji iza tebe u redu. Neko sedi pored tebe u zagušljivoj i virusima punoj ambulanti. Neko se u brzini očeše o tvoj novi kaput i napravi gravure vezama zeleni za supu. Nekima odobravaš.
Nekima ćutiš.
Nekima samo blago odmahuješ glavom samo površinski dodirnut rečju njegovom.
Neki u nepoznatima traže odušak, pa im pripovedaju bez straha iznoseći najskrivenije zebnje i tajne misli. Neki podstiču priču, a neki hteli ili ne čuju.
...
- Da sine moj , sto ljudi sto ćudi. Tako je meni moja mati govorila. Tako ja govorim onome svome klipanu, koji ne vidi dalje od svoga nosa. Gleda slep kod očiju. Gleda bez gledanja. Lepo kažem:  nemoj nju, nije ona za tebe.
On, ne daj Bože!
Samo ona i nijedna druga. Da je lepa , nije! Da je pametna, nije!  Da je visoka, ni to nije! Kažem ti nikakava! Nikakva!
Šta pitaš? Malo sam nagluv! Da li ima kakve škole? Ima škole. Završila neki fakultet. Zna šta zna. Mislim da ništa ne zna.  Ko mene šta pita? Niko.
Da li kuva?
Bar da zna da kuva. Ne zna! Ništa meso, ništa supa... ništa paprikaš... ništa, kad ti kažem. Ne ume ni gibanicu da zamesi.
Ne ume.
Pa šta kuva pitaš?
Nešto smuljano, zeleno, ljigavo. Kad ti kažem čudo jedno. Kad ti kažem... muka mi pripadne...  po tri dana me peče u stomaku od neke kiseline...
Pitaš me gde ću? Idem kod sina.
A kod nje?
Idem i kod nje. Šta ću imam samo njega?  Sav se jadan osušio od one njene trave. Samo mu pednji zubi narasli kao u zeca. Još kad ga obuče u onu sivu jaknu! Pravi sivi zekan izbezumljenih krupnih očiju  raširenih od urođenog straha.
Ej, ja sam u ono vreme bio...
Eno vidiš, eno mi sina!
Eno i nje!
...
Na peronu su stajali mladić i devojka. Mladić je na sebi imao tamne pantalone i sivu jaknu. Vrat mu je grejao šal.
Sivo bele pruge.
Ona slična njemu. Siva jakna i beli šal.  Skladan par. Vesele oči su pratile ulazak autobusa na stajalište.
Mahali su.

Očenaš za Čedu

U ulicu gde su sve kuće ušorene i gde su nekada sve ličile jedna na drugu, je došlo neko novo vreme. Nikle su nove kuće. Lepše. Stasitije, sa podrumima i visokim spratovima, sa potkrovljima obloženim drvetom, sa kapijama ukrašenim kovanim metalnim  ogradama.
 Među poslednjim  kućnim srtarosedeocima  je ona. Kuća njegovog detinjstva.
Prednji deo kuće sa velikim zabatom se nakrivio. Činilo se kao da je podbuo od alkohola izgubio ravnotežu i da se održava samo nevidljivim nitima ljudskih duša koje su nekada tu živele. Neposredno ispod crepa su golubovi i vrapci pronašli ulaze i baškarili su se u skrivenom mraku tavana. Ljudska noga već odavno nije tu kročila. Ljudi su se plašili osušenog ispucalog blata nalepljenog na štukatur-trsku.  Ona se naslanjala na drvene grede izrezbarene delima malih buba koje neopravdano zovu crvima. Sve zajedno je odavalo sliku davno prohujalih vremena. Činilo se da se svakoga trena može srušiti i da će tom prilikom neko nastradati.
On je zbog  tog straha, i  ne bez osećanja, platio radnicima da sruše staru kuću. Toga dana je otišao u prirodu.  Gledao je vodu, udisao mirise bilja i trudio se da ne misli na uspomene koje su ga vezivale za zidove nabijene  zemljom.
Setio se!
Osmehnuo se iako mu do smeha nije bilo.
...
- Di li je dosad? Di se sakrio, sakrilo ga! Dan je prošo! Ni ručo nije, a treba da se večera. Samo kad je otišo! Dabogda se ne vratio! Bože ne slušaj šta govorim! Ne mislim ja tako. Ja to onako. Sad ću triput ,,Očenaš"  .
Oče naš...
Oče naš...
Oče naš...
E moj Čedo! Nisi ti za Očenaš, di si!?
Evo i noć ide , a njega nema! Idem ja da legnem, a on kad dođe...  tu mu je jelo, pa nek jede, dabogda mu zaselo, kad ga nema!

Mara se povukla na spavanje u prednju sobu, na čiji je najveći zid bio naslonjen veliki ručno rađeni drveni krevet. Pokrila se i pod teretom umora, brzo je utonula u san. U neko doba noći, iz kuhinje ju je probudio glas.
- Maro! Maro! Di je ručak? Di je večera? Gladan sam!
- Pa da, gladan s i, di si bio kad je trebalo?... Imaš ukraj šporeta šerpu. Ima paprikaš sa mesom. Uzmi i jedi. Neću ustati da te služim. Što nisi došo na vreme.!!!!
- Neće da ustane- do nje je dopirao glas obojen popijenom rakijom i začinjen belim vinom.
- Neće da ustane...  lup, tup, tip, lup, škriiiiii.
Čulo se čangrtanje kašike i grebanje po emajliranoj šerpi.
- Maro! Šta si to kuvala! Pa ti, da kuvaš ne znaš! S kim sam se ja to oženio! Lepo mi je moja mati govorila... Maro! Bog te ubio! Šta je ovo? Kakvo ti je to žilavo meso!  Jesil  ti to konja kuvala?  S kim sam ja to starost dočeko!  Ajd, ova čorba još može da se poje, osrkaću... al meso! Sve se tegli,  ko ona guma što se ugaće uvlači... Maro! Meso ti tvoje,  šta je ovo?
Mara je u sobi ćutala, pravila se da ne čuje.
- Ima da je! Šta me briga. Napio se, pa ni ne zna šta je.  Svi smo jeli...
Iz male kuhinje se dugo čulo neko kidanje, žvakanje, coktanje, mljackanje i srkanje. Sve to je Maru uljuljalo u divan san:  šetala je uz kanal. Gledala je zelenu vodu. Oko nje su leteli vodomari najlepših boja, a divlje patke su ucrtavale svoje staze po mirnoj vodi. One su trajale taman toliko koliko ih je oko pratilo, a zatim su se gubile...
Nije imala nikakve spoznaje o tome kada je legao, ni koliko je trajalo izjedanje paprikaša.
Jutro je podiglo vremešni bračni par iz kreveta. Kao i svakoga jutra, Mara je palila smederevac i stavljala čaj da se kuva.
- Čedo! Čedo! Pa šta si to jeo?
- Pojo sam onu čorbu i meso unutra! Ko da si neku gumu kuvala. Ništa gore nisam jeo. Celu noć sam podrigivo!
- Crni Čedo, di je masna voda od  pranja sudova?  Pa ti si pojo...  ono za svinje... Crni Čedo, kakvo meso!? Ti si pojo OPIRAČU! Taman sam tela da je bacim! - nije mogla da ostane ozbiljna. Iz njene duše se razlegao grohotan smeh.. .
- Ha,ha, ha ...
E sad, idi pa loči! Loči...Ho, ho. haha ...
...

Seo je na svoj bicikl. Otišao je do prodavnice.
Svakom majstoru je kupio pivo. Kupio je sok i kesicu grisina.
- Dobar dan, ide li posao...

Prvi sneg!

,,U osvitak zore ,u sumračak tavni
pokrivene snegom počivaju ravni..."
Vojislav Ilić

  Danas pada prvi sneg na našu pospanu panonsku ravnicu. Do juče smo mislili da prava zima nikada neće doći, a danas bele pahuljice padaju od jutros, napadalo je nekoliko desetina centimetara. Vredno smo čistili,otrpavali se, pa sutra je radni dan. Maločas opet počistismo, verovatno će biti potrebno još jedno čišćenje do spavanja.
   Nekako me je ponela hladna belina. Mir. Tišina. Samo nemo posipanje belog pokrivača. Krenuh u laganu šetnju. Sama. Volim tišinu. Sva lepota trenutka je samo moja. Nepregledna belina i savršena tišina daju snagu. Čiste misli i osećanja.
    Hodam polako, upijam lepotu i mir zimske večeri. Sneg pokriva nečistoću, zavidnost, loše ljude. Belina doprinosi sjedinjavanju čoveka i prirode. Na samo jednom mestu koje je čovek napravio sam osetila to sjedinjenje i potpuni mir. Ništa slično nigde nisam osetila. Nigde me to jedinstvo nije toliko ponelo i proželo savršenom mirnoćom.
   Pre par godina smo se našli na širokom platou parkinga manastira Studenica.
Rezak vazduh nam je napunio pluća.  Stigli smo negde oko deset sati. Osetila sam neobičnu tišinu, bez ljudi. Krenusmo kroz prilaznu portu u unutrašnje dvorište pa do same Bogorodične crkve. Velika bela građevina nas je dočekala nema, pod teretom prohujalih vekova. Ipak mlada, sveža spremna da otvori svoje riznice za sve dobronamernike.
   Na ulazu nas je dočekao monah. Tih, neupadljiv, dobronameran. Takvog čoveka sam srela samo tamo i nigde više. Nenametljivo uslužan. Prišao nam je, predstavio se. Prvi susret je bio isped suvenirnice. Ipak je samo zatvorio vrata i dobronamernim glasom rekao da za to ima vremena. Poveo nas je, pričao o istoriji manastira, uputio nas u tajne gradnje, pokazao najpoznatije freske. Sve mirno, sjedinjen sa Bogom i prirodom. Mirno kao da smo mi jedini posetioci toga dana. Objasnio nam je da je pre samo pola sata sve vrvelo od ljudi. Za vreme velikih Svetaca, a toga dana je bio Sveti Luka, ljudi dolaze da se mole za ozdravljenje  pred kivotima Stefana Nemanje i njegove žene Ane. Toliko lepih, mirnih reči sam čula od monaha čije se ime izgubilo iz moga sećanja, ali je njegov glas ostao svež  kao studenički vazduh, kao padanje prvog snega,  kao oprost svih grehova i zala koje je čovek učinio.
   Savršeni mir, savršeno sjedinjenje čoveka i Boga. Mesto na kome se duhovnost oseća svuda u vazduhu, vodi, kamenu, pogledu ,ljudima... Mesto gde je istorija ostavila najlepše stranice.

    Samo jedna reč:

    Studenica!

Evo nas ponovo u vojvodjanskoj ravnici. Mali vrapčić promrzlo ćuti i čeka...

Panonski zid

Godine, meseci, dani, sati... suviše brzo prolazi. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne pustim, da bar malo uspori svoj tok i da bar  na trenutak ostanem zamrznuta tu u beskraju prolaznosti.
Želela bih da sliku trena osetim i  da se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je ogroman, nemerljiv i čitavu ogrlicu postojanja, drži čvrsto na jednom mestu.
Možda je ovaj zapis baš to.
Zamrznuta slika u vremenu. Možda  će baš Vas, sreća u trenutku posetiti i osetićete  se izuzetim iz sadašnjosti, pa na krilima nevidljivih duša, nekim čudom sreće, budete preneseni negde.
 Možda ovde.
 Možda tamo. Ko to zna ?

...

Kroz maglovito jutro nazirali su se redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine.
Prvi mrazevi su naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u svoju osnovu, da se održi u životu.
Letnju sušu je nekako izdržao, nakrivio se malo i stanjio,  izgubivši prolećnu vlagu koju je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše su ga podbule. Otežala je blatna duša.
- Šta se to sa mnom zbiva? Prođe leto.  Dođe jesen, evo me hvataju i prvi mrazevi. Poživeo sam mnogo, duge ogrlice zemaljskih godina su se raširile po meni i činile me lepšim. Načinjen sam od zemljanih cigala sušenih na toplom Suncu. Osnovu su majstori nabijači punili blatom pomešanim s kravljom balegom. Da trajem, da ne propuštam toplotu i ne dozvoljavam hladnoći da uđe. Mene su drvenim gredama povezali sa mojom braćom. Radovali smo se zajedno.  Gazda je bio srećan. Pre postavljanja biber crepa na grede je okačio košulje za majstore.
To je bila sreća!
To su bili dani!
 Ljudi, pesma, tuga , opet sreća i tako godina za godinom, decenije, pa i vek su prošli. Imam više od sto godina i stigao sam, čini mi se  do kraja. Drvene grede su popustile. Letnje oluje su odnele tanak biber crep. Moja braća su nestala. Vratili  su se majci od koje su potekli. Pretvorili su se u prah. Evo već zova izvija svoje stablo iz njih.  Toliko ih dugo nema.
Ja sam odolevao. Borio sam se. Trudio sam se da skrenem pažnju na sebe. Molio sam  bezglasno da neko vidi moju muku. Molio sam za život.
Ljudi je sve manje. Otišli su nekuda daleko. U potragu za boljim životom. U neki svet gde nema zemljanih zidova i starih kuća.
Otišli su.
Neka ih sreća prati.  Ja ostajem. Udišem miris svojih poslednjih dana. Moja zemljana duša se vraća zemlji. Utonuću u san. Sjediniću se sa svojom panonskom braćom. Naći ću mir.
...
- Molim te pogledaj onaj stari zid.  Ostao je sam. Opstaje. Kuće već odavno nema. Samo je on tu. Čini se kao da priča svoju životnu priču.
- Vidi , kolko je praznih kuća. Po njihovom izgledu se jasno može videti kakda je koja ostala prazna.  Posle ispraćaja poslednjih stanovnika dovoljna su dva proleća i dve zime da padne.
- Tužno!
- Da, tužno.
...
- Pogledaj, nema zida. Pao je.  Čini se da je veliko parče torte sklizlo s noža i da se prućilo u jednom delu po porcelanskom tanjiru.   Mraz ga je darovao srebrom.  Odao mu je poslednju počast. Zahvaljuje mu  na druženju. Ova magla, koja odnekud stiže,  ga pokriva. Inje se hvata preko ostataka kuće.
-
- Daj mobilni telefon, da fotografišemo.  Možda ...
...

Srećom točkovi svoj put prevaljuju brzo, pa čovek hteo ili ne mora brzo da zapaža. Ono što ne vidi jednoga dana,  čeka ga u zasedi drugoga, pa uz malo otvorene duše uspe da spozna istinu.