Dva dana bez interneta

Šta su dva dana naspram cele godine.
Odlučila sam da dva dana izdržim bez interneta.

Posvetiću se onome što volim. Ipak tu su obaveze koje se ne mogu zanemariti. O njima neću. Tu  su, te su tu. Što se mora nije teško.

Uzimam  ram, razapinjem tanku svilu, odabiram boje...  koristilm  lepe, svetle , suncokreti se zažute kao najsjajnija novogodišnja zvezda na nebu, baš ona koju svako treba da pogleda i poželi želju u nadi da će neka viša sila uhvatiti šapatom izgovorenu ili mislima proletelu želju, pa će mekom nadljudskom magijom učiniti da se ona ostvari.
Narastale su latice i listovi, množili su se potezi četkice u rastu krupnih cvetova. Suncokretov cvet je znak dobrog raspoloženja i verovanja da ljudi nisu izgubljeni, da se okreću lepom i da prate dobro u burnim životnim prilikama i neprilikama.
Grickanje onoga što se proizvelo kroz obavze je još jedno zadovoljstvo, dakle grickaj i kada nisi gladan, pa šta je tu je praznici su tu, i dani bez inetneta zbog kojih se čini da sati sporije odmiču , a sam dan postaje duži! Red slanog, pa red slatkog. I tako dok traje, pa razmena kolača sa komšinicom, tacne samo klize na sve strane, da se sve proba i da se viškovi nekako potroše.
Tu je  i čitanje.
Neposredno pre novogodišnjih praznika posetila sam biblioteku u nameri da pronađem laki bestseler. (Iako sam sebi obećala da mi nisu potrebni!)
Mogu i da ga preporučim kao odličnu relaksaciju:
Gijom Muso ,,Devojka iz Bruklina" , radnja kao u krimi filmu, verovatno će se , ako već nije, po njemu snimati film, kako god, za dokolicu i  je savršen. Šalim se, baš dobro drži pažnju.  Naravno ostalo mi je  još nepročitanih listova, iako je kraj jasan.
S kauča na stolicu, sa stolice u fotelju pa tako u krug. Veče prvog dana  je proleteo u gledanju programa, smenjivale su se šarene slike, malo ruganja na račun drugih, na račun garderobe i frizura. No smeh je zdrav. Malo sna i  tu je drugi dan.
Najleše je dočekati kraj Novogodišnjeg bečkog koncerta i taktove Radeckog marša. Bez njega prvi januar ne bi bio to. Optimizam iz svake odsvirane note i ponos onih koji učestvuju u njegovom izvođenju. Radost bezbrojnih ruža ugrađenih dekoracije velike sale.
Tu su i Četiri skakaonice. Nikada i niko ne bi mogao da me natera na skok. Sve što mogu dobiti od mene je beskrajno divljenje i uživanje u panorami koju daju brojne kamere. Belina i čistota snega posutog preko krovova  i vitkih četinara,  blješti pa se  sama duša čovekova raspline i počinje da peva u beskrajnoj lepoti.
 S prvim večernjim zrakom krećem u laganu šetnju. Sama. Prazne kikindske ulice u svom odmoru od bučne noći tiho skrivaju svoje žitelje. Samo se beličasti dim izvija i hrli nekuda u beskrajni nebeski prostor. Trg je okićen, Nemi tragovi novogodišnjeg slavlja su tu . Svetle se beskrajni nizovi silalica. Crveni se velika jelka okićena ispred opštinske zgrade. Nekim čudom prodavac bombona je na svojoj tezgi. Tročlana porodica je ispred. Kupuju mališanu dobro upakovanom, slatkiš u obliku velike šarene palice. Dete cikom odobrava. Smeju se.
Pravim veliki krug. Izlozi svetle i mame. Radoznalom šetaču pružaju mrvu onoga što kriju u tami iza osvetljenog stakla.
Žurim kući. 
Večeras ćemo u komšiluk na sveže pečenu picu. Svežina večeri me obogaćuje. Duboko dišem. Skidam rukavice i šal.  Dopuštam da me hladnoća obuzme. Da osetim zimu.

- Divno je toplo! Dobro si naložio!
- Jesam!
- Hoćemo li kafu ili čaj?
- Što god hoćeš!
- Imamo večeras film o Bondu! Gledamo?
- Gledamo. kad se vratimo iz komšiluka!
- Sreća je pa se program može vraćati unazad!

Brzo su prošli dani bez inetrneta. Pokušajte dragi prijatelji. Nije teško. Okrenite se jedni drugima.
Radite nešto što volite .
Internetu se svakako vraćamo! 

Veseli bili kao malo društvo na fotografiji!

Svitanje

Pretvoriću se u zrno peska.
Pretvoriću se u trun banatske prašine.
Pretvoriću se u osušenu cvast trske kraj puta.

Nosiće me vetrovi.
Bacaće  me oluje.
Grejaće me prolećni zrak.
Paliće me letnje Sunce.
Mraz će
Me mrviti.

Stapaću se s raskvašenim sestrama.
S braćom ću čupati travke.

Iskopaću podrume.
Dodirnuću tavane.
Mirisaću kraj osušene nane.
Uhvatiću seme maslačka.
Poneću  misao.
Očistiću zavist i zlo.
Rasuću pogled na sve strane. 

Pretvoriću se u pesak.
Pretvoriću se u trun banatske prašine.


Fotografija Svitanje

Crnko

 Gde si Lakokrili? Nije te bilo. Skitaš  li udaljenim stazama posutim srebrnom mesečinom, dok se nad ravnicom nadvijaju sivi oblaci ? Severac se sprema da sa Karpata donese zov izgubljenih u njegovim vrhovima, pa da ih raspe  po tihom moru panonskom, a tebe nema.
 Zebem i nedostajanje  me obuzima, a ti ćutiš.
 Da li se zavlačiš u mediteranske  kućice obavijene mirisom sveže ulovljene morske ribe i svojim duginim okom,  usnulim krljuštima dodaješ magični sjaj  ili se utapaš u nečijoj nemoći da promeni surovost savremenog života?
Zaista, da li tuguješ za nekim  mirnijim, čistijim vremenima?
- Ne tugujem nikada.
Delim tugu.
Delim radost.
Preuzimam delove stvarnosti i snova, pa ih  slažem u kutije vremena. Sve je uredno poređano da se ne zaboravi, da ne postane izgubljeno zauvek i odneseno nekim kratkotrajnim krilima.
- Svakako si mi nedostajao. Tvoje reči, milovanje lakog vazduha pokrenutog tvojim krilima... kao da sama živim životom vremena pre vremena i pre prvoga greha.
- Možda te jednom ponesem nekim svojim putevima da osetiš slobodu slobode.
- Da,  zaboravljam ko si ti, bešumni vremenski putniče. Danas  mi klone ruka od umora. Potrebna mi je reč raspoloženja. Potreban  mi je smeh. Ljudi su postali čudni. Sve više gledaju sebe, sve manje druge.
- Imam priču za tebe. Nisi je čula, jer si u prostoru između sna i jave potražila odmor i utočište od buke i neželjenih reči. Gledao sam kako ti se kapci sklapaju, otežali, natovareni umorom dana. Lagano si podizala trepavice, ali  one bi se brzo spuštale. Gledala si nizove kuća koji proleću, brojala si ulice koje su u osmehu imale kilometre.  Prepoznaješ selo po kući koju uhvati delić pogleda.
Ja sam bio budan. Čuo sam priču:

Negde u nekoj zemlji, u nekom gradu, na nekoj pijaci, prodavao se auto.
Lep.
Crn.
Sveže opran i blistav poput najblistavije noćne zvezde. Plenio je i svojim magnetizmom privlačio tragače.
 Zaista, bio je sasvim malo korišćen, vožen o nekim prilikama, jer je svojom veličinom zahtevao i prostor za parkiranje.
Strah koji je ulivao prolaznicima njie dozvoljavao pitanje o ceni. Pored auta je stajala žena. Na sebi je imala kostim. Glasao se dobrim krojem i ručnom izradom.
Bila je lepa, lepotu je isticao manjak šminke. Kose uredno očešljane. Njenih pedesetak  godina se nisu izdavale. Zračila je mirom i taktičnošću. Šetače je zbunjivala njena pojava i nikako nisu mogli da je povežu sa prodajom auta na pijaci. Delovala je potouno nestvarno. Na pitanje koliko košta Crnko odgovorila je nešto što se danima prepričavalo kao legenda. Koštao je pet stotina evra. Čudo je narastalo. Ljudi nisu mogli da poveruju.
Takav auto!
Tako malo!
Mora da je udaren!
Možda nema delove u  svojoj utrobi.
Možda je ukraden!
Možda je gospođa samo maska!
Ko zna šta se krije iza svega!
Drži se dalje!
Ne pitaj ništa!
Idi gde te noge nose!
Pobegni!
Nemoj sebi bedu da natovariš na vrat!

Pitanja su se množila i narastala do samih nebesa.
- Gospođo, koliko košta auto?- čulo se ponovljeno pitanje.
- 500 eura.
- Da  li je ispravan?
- Auto je potpuno ispravan. Star je dve godine.
- Imate li papire?
- Sve je uredno.  Registovan je do marta. Imam samo jedan uslov. Morate mi potpisati na kupoprodajnom ugovoru koliko ste platili auto.
- Svakako.

Ubrzo je stvar bila gotova. Poštenog kupca je kopkalo zbog čega ga jeprodala po toj ceni, iako je upravo to za njega značilo neizmernu sreću.
- Da, razumem Vašu znatiželju - smeđe oči su naglo izgubile svetlost. Potamnele su bojom ponoći. Bol je zavladao njihovom dubinom - auto je pripadao mom  pokojnom suprugu. Testamentom je poručio da se auto proda i sav prihod da ženi koju je imao, a da ja to nisam znala.
Čovek je ćutao. Prihvatio je ruku u kožnoj rukavici. Da se nalazio na nekom drugom mestu usudio bi se da je ovlaš dodirne svojim usnama.

- Lakokrili, ti svašta čuješ!
Gde si opet nestao?


Fotografija preuzeta sa interneta.
-

Večeras

Večeras ću da podignem ruke
Da dodirnem zvezde
Pevaću sa mesecom
Nadvisiću glasom krik probuđene sove
Slepi miš će sklopiti krila
Usamljena mačka će na komšijskom zidu 

Nemo oboriti pogled
Pas će zaustaviti lavež.

Oblak će stati.

Vreme će stati.

Zemlja će stati.

Dlanove ću orenuti u visinu.


Obrisaće se reči.
U hladnom dahu živeće
Duša moja.

Oprostiću!
Zaboraviću!
Večeras ću da podignem ruke.

Večernja magija

Šerpa do šerpe, pa šerpica, prepodne je proletelo u deljenju poslova na važnije i manje važne.
Supa se podrazumeva, sos od paradajza i krompir, pa pohovane šnicle, da ostane i za sutra. Radila je mehanički.  Posle niza poslova i pojedenog ručka, krenula je u  zimsku šetnju.
Odnegde, iz mraka špajza, je izvukla stare duboke cipele. Njihovi đonovi su krili mnoštvo koraka. Dodirivali su sve četiri strane sveta, krećući se u ritmu Vivaldijevih taktova. Pevušila je u duši, sasvim lagano, zatvorenih usana, svaki pokret ruku je donosio pojčavanje melodije. Uzela je tople rukavice veselih boja. Šal oko vrata je doneo još toplote.
Kineska jakna, dobro postavljena veštačkim krznom. Njoj Severac nije mogao ništa.  Niko joj nije mogao ništa. Lakožurnim koracima se uputila prema izlazu iz grada. Prema zapadu. Sunce joj nije smetalo. Njegova svetlost se odbijala i gubila u dubini fotogrej stakala.Tamni odsjaj se skrivao dobijenu slobodu.
Poneki prolaznik, žena i dete koji ubacuju bele koverte računa u sandučiće , par mladića u žustrom razgovoru  i zvonjava mobilnog telefona devojke čija je plava kosa virila ispod šarene kape dodatno ukrašene cirkonima, su ostavili tragove  u vazduhu. Mešali su se tonovi čineći sliku zanimljivo začinjenom. Obećavala je.
Sačekala je da se promeni svetlo na semaforu, da bi prešla veliku raskrsnicu. samo je beličasti trag izduvnih gasova odavao ljude.
Povratak je značio istok.
Sunčevi zraci u leđima, neka magična toplota i zamiranje vetra. Vremešni bračni par je stidljivo proklizao i nestao iza njenih leđa. Progutao ih je zapad.
Osmehnula se. Videla je svoju saputnicu darovanu joj prvog dana rađenja.
Senka se odvajala, bila je živa. Formirala se otimajući joj delove tela. Noge su narastale, svakom korakom su se izduživale. Telo se skratilo. Ruke su se izdužile, a glava je postala besmisleno mala. Bespotrebna.
Petnaest glava u jednom telu!
Čudo!
Raširila je ruke.
Šara na rukavicama je nestala, a prsti su dobijali na vitkosti. Rasli su i rasli. Svakim korakom iskrivljena stvarnost je postajala stvarnija.  Otimala se i snažila. Pretila je svojom veličinom.
- Šta to radiš?
- Da li ti to mene pitaš?
- Tebe, sami smo ti i ja.
- Vraćam se u detinjstvo.
- Lovim vanzemaljce i njihove senke.
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Ja sam ti!
- Ti si ja?
- U kom vremenu je tako?
- U svakom vremenu.
- Umeš li da pevaš?
- Ne umem.
- Umeš li da držiš slikarsku četkicu?
- Umem!
- Da li ti to mene imitiraš?
- Da li ti to mene imitiraš?
- To nije lepo vaspitanje!
- To nije lepo vaspitanje!
- Naljutićeš me!
- Naljutićeš me!
- Umeš li da ćutiš!
- Umem i to, ali neću!
- Što si smešna,tako duga i iskrivljena!
- Što si smešna, duga i iskrivljena!

Zapad je rastao.  Sunce  se gubilo odlazeći polako u suton. Kratak dan je postao još kraći. Duga noć postajala je još duža. Senka je nestala. S prvom večernjom tamom se izbrisala. Glava se povećala, telo se povećalo, ruke su se uobličile, šake su dobile prste. Noge su opet bile noge.
Šara na rukavici je zaigrala.
- Nisam nestala, samo me ne vidiš!  Ti samo misliš da nešto znaš!

Glas dubine

Pomislih kako mi nedostaju naši razgovori. Kako je velika praznina i  kako se hladni dani gomilaju i talože.
S jutra kada se svetlost budi i rasteruje dugu noć, prvi zrak se stidljivo nećka. Čini se čoveku da  mladi glumac s drhtajem u srcu čeka podizanje prve zavese iznad uglačanih pozorišnih daski.
Glumac dan, skrivenih namera i pritajenih želja stidljivo prima svetlo s dalekog istoka.
Obećava li?
Priprema?
Daje?
Mnoga su pitanja u laganoj izmaglici. Talasa se zora kao prozirna nevestinska haljina istkana nitima mladosti.
Dan je u svom kratkom trajanju brzo prošao.
S  gašenjem večeri se slika ponavljala. Učinilo  mi se odjednom da senka proleće ispred mene  izmešana lako neraskidivim nitima noći i dana.
Strah me obuze.
Mnogo je otežalih reči ovih dana, mnogo ozeblih i tužnih.
Požurih.
Ubrzah korak.
Ne želim da me nepoznati takne svojom rukom ili me upita za vreme. Svakim korakom nelagodnost je rasla. Jačala je i dobijala obrise najsrašnijih snova. Sam Kerber se podigao iz podzemlja i hoda uporedo  prateći moj korak.
Lupa u grudima.
Bubnja!
Raste strah kao rečna bujica. Ne odnosi. Donosi!
Podzemni pas narasta u Minotaura i stoji na ulazu u lavirint.
Tu je i Oziris.
Zbog čega me danas opominju nemani podzemlja?
Imam pravo da se žalim, da vičem i zavijam poput stepske usamljene vučice. Neka mi se urlik nadaleko čuje.  Mogu da dozivam kondore i albatrose. Mogu da klikćem strašnim glalebovim krikom, ali ne mogu da pomognem.
- Kome da pomogneš?
- Ti si! Čuo si moje misli. Poznao si da mi nedostaju naši razgovori i mir tvoga glasa. Nedostaje mi tvoje bezvremerje i život kroz sva vremena. Zašto si tako pritajeno uzimao oblike drugih? Zašto se nisi pokazao?
- Gledao sam te ovih dana. Primetio sam tvoju tugu. Primetio sam tvoju nemoć i nemirenje. Znam da te boli propušteno i zanemareno. Boli te gubitak dragih. Rekoh ti da slučajnosti nema. Mora da se desi što mora da se desi.  Samo postoji i svetlo na svkom kraju. O tome ne znaš?
- Ponešto sam naučila. Mnoge komplikovane stvari su jednostavne , ali vreme ne ide nazad. Bar za ljude. Ti možeš svakako Lakokrili. Kada se miris mraza širi kroz decembarski vazduh i kada se  jasno i čisto počne osećati dah radosti nadolazećih praznika nedostajanje postaje veće.  Tuđa tuga dira. Snaži.

Kroz prve zrake svetla guram čoveka u kolicima. Mlađi je nego što sam ja sada. Tuga mu je u oku. Jasno čujem reči:
- Vidiš li ga?
- Koga?
- Šacu!
- Stoji na ulaznim vratima svoje kuće.
- Sad ćeš da vidiš, ući će unutra kada se približimo.
- Nemoj tako...
 Zaista ušao je unutra. Možda je uneo svoju tugu, pa je iza zatvorenih vrata oslobodio. Možda se stideo kolica i čoveka u njima ili sebe, ili nije imao pravu reč na usnama. Ko zna.
Progutala sam reči i nastavila priču o sivom golubu koji je preletao  svod iznad nas. O njegovoj radosti i blagom sunčevom zraku koji je kroz njegovo perje tkao zlato. 
 Točkovi su nosili tugu.
- Volim kada dodješ, ti me tako lako guraš.
...
Eh da mi ih je gurati još koji put.  Eh, da a mi je dotaći nebo i izmoliti Gospoda da uguši zavist i zlobu, da izbriše talog u ljudskim dušama, da ih pročisti nebeskom svetlošću i napoji razumom.Eh,...

- Da gledao sam te onda, nisi me poznavala.
Gledao sam te danas. Otvorila si vrata iza kojih se krila tuga. Radovao sam se. Nisi bila Šaca.
- Lakokrili,
nikada  to ne bih mogla. 

Komšijski mačak

S prvim jutarnjim lakim snegom
Proletela je vest:

Komšijskog sivobelog mačka
Prevarila pahulja prva.

Samo je dremao.
Samo se grejao.
Samo se u paučini vremena spremao
Za let,
Za put u daleki,
Nepoznati svet.

Čudo,
Pahulja se spustila,
Dodirnula ga za brk.

Podigla sa dušeka mekog.

Učini mačak
Korak,
Dva čak,
Pa spreman
Izmeša belu pahulju
Začini je dahom svojim.
Brk se pomeri.
Uho ču zvuk daljine.
Oko pokaza laki titraj
Zgrabi svetlosti kraj.

Seti se gradskih ulica,
Noćnog svetla,
Zore prve,
Svetlosnog sjaja,
Toplote letnje,
Zida komšijskog,
Hlada cvetnog,
Crno-belog psa.
Ukusa hrane
Tihe zabrane.

Samo trepnu.
Uhvati pahulju.
Zadrži je za tren,
Pa polete u mačji raj.

Pod kapom panonskom

- Ko je to čuo?
Ti nisi ili jesi?
 Sad ću da ti pričam!  Dok čekaš gledaj onoga pored mene! Čekaj samo da otresem ovaj ljudski miris! Takooooo! - Telo se u žestokom naletu streslo po komandi uma.
 Posmatrač je mogao videti čeoveka koji ga je gledao pogledom punim divljenja i ljubavi. Kupio je crnodlakog psa. Ustvari crnobelog.  Lovačkog. Da mu bude drug i pratnja u zimskim danima opuštanja koji su podrazumevali lov kroz uspavanu panonske talase.
Čovek  je znao je šta ga čeka. Sklonio se. Iz prikrajka je pratio brzo pokretanje psećeg tela. Jedva bi okom uspeo da uhvati pokoji pokret.
 Pas se na delić sekunde umirio. Prvo je zatvorio oči da mu nečistoća i vlaga s crne dlake ne bi upadala, zatim je počeo trešenje od vrha crne izvijene njuške, preko glave, vrata,  tela i na kraju zadnjih šapa. Sve i svi koji su se nalazili u blizini bi bili poprskaniotrešenom vlagom. Niko nije bio pošteđen.  Nije u tim pokretima mogla da se nazre zloba, već iz čista nevina  potreba.

 -  Sad će početi da viče!
Zaista, začulo se: Arone, Arone!!!!!
- Dati ovakvom stvoru starozavetno ime? No, možda mu ja ipak dođem kao nekakav prorok.
U vremenu posle rođenja kada su se zvezde nada mnom natkrilie i pozvale me da udahnem svežinu prvoga dana , se nad mojom majkom nadneo taman oblak. Od nas petoro ostali smo sestra i ja. Dva bića u psećim telima. Slepi smo se privijali uz tamnu dlaku majke. Bilo nam je lepo, migoljili smo se u svojoj radosti i plivali u majčinoj snazi. Jačali smo. Došao je prvi kev i radosno lajanje. Bio sam bezimeni. Negovan i uljuljan u saznanju da je svet toliko velik koliko su velika dva tamna oka i pseća kućica. Onda sam upoznao i druge glasove. Majka je rekla da su to ljudi. Bili su strašni i veliki. Toplim dlanom me je čovek milovao. Nisam se plašio.
Podizao me je sve češće, pa sam video crno beli svet, tačnije bezbroj njihovih nijansi. Onda sam prešao u neke druge ruke i nežan glas. Stavljen sam u kutiju. Počelo je moje prvo putovanje. Cvileo sam i plakao tihim psećim iskonski tužnim glasom. Čovek mi je nešto govorio. Od prevelike tuge nisam raspoznavao reči. Danju je još išlo nekako, a noći su bile mora. Bezbroj senki i igre oblika pod sjajem mesečine. Od tuge sam se razboleo. Opet sam nošen i vraćen. Upoznao sam sumrak života i ponovno vraćanje snage. Prilagodio sam se. Cvileo sam, mazili su me i čistili sav krtog koji sam pravio iz čiste zabave. Ustvari, tako mi je on dolazio. Razumeo sam to i dozivao ga što sam mogao češće. Naročito sam taktiku primenjivao noću. Imao sam društvo, a i svakoga puta me je pomazio po glavi.
Kada se pseći miris počeo u oblacima širiti po kući, dospeo sam u malu sobicu, kažu pseću kućicu. Upoznao sam Sunce i Mesec. Zvede sam brojao u vedrim noćima i pokušavao da ih nekako dodirnem. Lajao sam na komšijske mačke koje su u svom bezobrazluku i mojoj nemoći pronalazile mesto za odmor na zidu iznad moje kućice. Što sam više lajao, one su bezbrižnije mahale repom. Da mi ga je bilo dohvatiti...
Dani i noći u nizu, jednaki i različiti, s osmehom čoveka donešenim  sa prvim jutarnjim zracima.
Tada se radujem. Čim ga ugledam lako se obliznem. Znam da mi donosi poslasticu: veliko parče hleba namazano svinjskom mašću. Naravno mast odmah oližem, a hlebom nerviram mačke.  Njega pojedem kasnije kada ga letnja vrućina potpuno osuši papostane suv i hrskav. Onda legnem, uhvatim parče obema šapama, polako ga krckam, a tragovi zaostale masti ga začinjavaju. To je najslađe. Lepota! Poslastica nad poslasticama.
Volim kada gazda ponese neki kavez. Duša mi ustrepta, počinjem skakanje ukrug. Ne mogu da dočekam da me izvede iz boksa, Znam da idem u prirodu. To je najlepše što se može doživeti. Stavi mi povodac oko vrata, da ne pobegnem, a i jednom sam srušio neku ženu sa bicikla. Što se nije sklonila kao mačka. Ko joj je kriv?
Kratka vožnja,  pa lepota. Prostranstvo  Panonske nizije.
Prvo sam imao strah. Plašila me je voda i nebo koje se oslikavalo u njoj. Hodao sam lagano uz nogu gazde. Malo po malo sam se oslobodio. Onda me je banatski vazduh poneo na svojim krilima.
Nisam trčao.
Leteo sam.
Punom snagom u naletu psećeg adrenalina napred u osvajanje. U istraživanje! U slobodu. Daleki karpatski vetar me lagano golica blago dodirujući kožu ispod crne dlake, ušesa se zavijore kao najlepše zastave na najvišim jarbolima. Uletim predvodeći vojsku svoga tela u visoku travu, pa u trsku. Nosi me miris divljine i ptičjeg perja. Njušim i opijam se mirisima i lavirintom prirode. Lomim trsku i suvu travu. Šušte bokori trnjina. Drhte zečja srca skrivena u njihovom korenu. Osećam ih i uživam. Najveću radost osećam kada se približim u tajnosti kakvom skrivenom fazanu u gustom šipražju. Osećam kako se pritajio od straha.  Slušam njegovo uplašeno srce u najbržem ritmu. Ukočim svoje telo. Markiram ga. On se osmeli i poleti.  Ja potrčim za njim, Gazda se obraduje...
Trčim, letim, uživam...Onda odjekne:
,,Stoj, vrati se, nazad, nazad,, -  znam da treba da se vratim, on se ljuti...- Šta je to?
 Jesi li ti lud, ili sam ja?
Ja nisam, znači ti si.
Jesi li ti magarac ili šta?
Jesi, pravi, ja vičem grlo oderem, a  ti baš te briga samo trčiš...
Sedi tu!
TU!
Sedim ja, ali mi se ne sedi, slušam, ali mi se ne sluša, ne zna on šta je lepota i brzi trk. Izgleda da on to ne može. Zavidi mi! Ima dve noge, koje će uvek biti sporije od moje četiri.  Sve mi igra duša dok ga slušam,  jedva čekam da prestane pa da poletim...
,,Idi sad i traži.,, - to je momenat, trčim, zemlja se poda mnom trese, lete bokori suve trave i panonske prašine, pa  kad onako zagrejan uletim u mastan crni mirisavi mulj,  dlaka mi se ulepi, malo ga liznem, tek da probam, pa do gazde, otresem malo vlažnog bogatstva onako znalački od vrha nosa do zadnjih šapa, poprskam ga...Volim kada miriše kao ja. On se ljuti, ja se radujem.Ne znam zašto ne razume moju radost... Gore, dole, pratim tragove krava na jutarnjoj ispaši... pa trag vrana i gugutki i onih visokih čaplji. Tu su i galebovi  preletači i divlje patke.
Milina.
Nekada za vreme letnjih toplih večeri sede na terasi. Meni  otvore vrata boksa. Projurim u svojoj radosti. Onjušim tragove noćnih hordi komšijskih mačora, pregledam baštu u potrazi za zrelim malinama ili retkim bobicama zrelog grožđa... Lizmem Gazdu. Volim njegovu ruku i miris. Ako jedu nešto samo se obliznem, i  dobijem svoj deo. Volim kockice rashlađene žute lubenice i tople mirisne kokice. Otrčim krug, dva, pet, deset, letim po svim uglovima dvorišta, tražim male paukove i kidam njihove mreže, valjam se po travnjaku koji me odlično hladi. Plivam po zelenoj travi, uživam. Sve je moje, Sloboda je moja. Ljubav je moja. Srećan sam.
Srećan.
Onda sledi večera i ono
,,Aron, boks! Bravo boks!,,
 Večeram. Uđem u svoju slobodicu. Stomak mi je pun, glavu naslonim na ivicu praga tako da mi letnji povtarac prolazi kroz uho koje viri...Dlaka se lagano pomera, vetar mi peva uspavanku. Žmirkam i dremam dok me noćno lajanje ne probudi. Onda počnem razgovore s rasama svih pasa pod nebom moga zavičaja.
Osećam svojom psećom dušom da je dan kraći. Noći su svežije. Mirisi se pojačavaju s vlagom donešenom kroz blistavi sjaj zvezda. Znam da će brzo lov. Nevidljive niti koje me vezuju s dušama svih pasa koje su nekada disale vazduh pod kapom nebeskom mi govore jasno.
Razumem.
Biće ovo dobra sezona.
 Laku noć.

Zbornik radova Kreativne Radionice Balkan 2017.

Zadovoljstvo mi je da se predstavim učešćem u izdanju Kreativne Radionice Balkan ,,Zbornik radova KR BALKAN 2017 ". Pridružila sam se konkursu i poslala svoju autorsku priču ,,Drhtaj u tami", izazov je bio velik, jer je misli rebalo sažeti u sto osamdeset reči. Da li sam uspela?..
Priči se pridružila i slika na svili ,,Odjeci" , u zborniku je ona u crno beloj verziji. U Elektronskom obliku se može videti u boji. Zbornik se u elektronskom izdanju može videti, pročitati i čuti na linku


Zbornik KR BALKAN elektronska verzija
  

Drhtaj u tami

Gde si
tišino?
Gde si reči?
Gde si pesmo?
Gde je drhtaj u tami?
Kuda je nestao?
Gde sve nestaje?
...
- Daj mi!
- Ne dam  ti!
- Daj mi!
- Ne dam ti!
- Onda ću da kažem, mami! I babi!
- NE dam ti ! Ti si još mali!!
- Daj mi!
- Ne dam ti! Ostavi to! To nije za tebe! To nije tvoje! Ostavi to!
-  Neću, e baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog !




Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzinom se uvuklo u dušu starijeg dečaka. Nastala je noć. Nije video ništa osim crvenih izopačenih linija i nepravilnih đavolskih krugova Danteovog pakla.
Hteo je samo da u radosti isproba staru dedinu pušku, koja je ponosno i bezazleno stajala  na zidu dnevne sobe. Hteo je da u vedroj novogodišnjoj noći dokaže slobodu svoje mladosti i prikrivenu strastvenost nošenu ispod dečačkog lica.
Mrak u oku.  Opet prasak. Mrak koji je carstvo sna.




Hvala g Krstec Stevanu i timu KR Balkan, radujem se budućoj saradnji.

Poleteću

Podići ću se.
Poleteti.
Krilima dosegnuti visine.
Leteću  između oblaka.
Teraću magle.

Dosegnuću još više.

Brisaću tugu i strah.

Obrušiću se do samoga tla.

U niskom letu
Oteću prsten
Golubu za nogu zakačen.


Odneću ga daleko
Gde stega nema.

Gde  je Svetlost
Jedina.

Podići ću se.
Poleteti.

Ždralovi u Banatu

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

Nekoliko  neuspelih fotografija .
Fotografija ždrala je preuzeta sa interneta.

Crno ispod nokta

Nedelja od Boga dar, se približavala kraju.
Veče je donosilo tamu brišući  svojom snagom poslednje tragove svetla. Magla je doprinosila boljem utisku praznine i nekog čudnog prikrivenog nedostajanja. Činila je sve da rastera tugu dana, a tuga večeri je već stizala.
Deca su bila i otišla.
Svakome je spakovala po malu pažnju, male zalogaje za večeru, vodeći računa da dobiju ono što vole.
Nije osetila vreme kada su odrastali, jednostavno su odjednom ispred nje stvorili zreli ljudi sa svojim životnim borbama.
S naznakom noći povukla se na svoje mesto za stolom. Otvorila je računar da pregleda društvene mreže i napiše pokoju reč novog posta.
Ugao sobe je odjednom oživeo. Golicajuća tišina je narastala budeći neki unutrašnji nemir.
 Laka paučina još nezaspalih paukova se zaljuljala toliko da je samo pažljivo oko moglo primetiti. Mali sivkasto zeleni pauk se trudio da  fino isplete  nežnu mrežu svilenim nitima. Pogodio je onu staru narodnu, da paučić mrežu plete nadajući se gostima.
Sad je titraj vazdušnog kretanja najavio novog gosta. Onoga koji ne dolazi kada ga zovu, već se pojavljuje kada oseti prikriveni zov duše. Tu su krila i oko boje duge.
- Tu si! Ti si mi radost u ovo blago veče.
Nedostajao si mi.
 Jesi li obilazio daleke meridijane i prevaljivao  milje leteći iznad probuđenih morskih talasa? Da li si dodirivao snežne vrhove Anda ili dalekih, nedostižnih Himalaja ? Ili su ti se vidici zatvorili dok si ispitivao dubinu Grand kanjona? Donosiš li mi priču kao poklon?
- Koliko pitanja od tebe.  Kad bih se osmelio da ispričam samo delić viđenog, ne bi pronašla mir noćnog odmora i zauvek bi se zadržala u vremenu bez vremena.  To sigurno ne bi želela. Moje vreme nema kraja. Tvoje je ograničeno sudbinom svih ljudi. Za bezvremeno ima vremena.
- Nemoj se ljutiti. Takva sam. Poznaješ moje mane zato mi i dolaziš.  Želiš da me učiniš boljom, da ispraviš one krive neposlušne planinske potoke koje toliko volim i čiji me žubor uvek razveseli. One koji  stalno iznova vijugaju  stavrajući nove i nove tokove, menjaju rečna korita ostavljajući mulj i birajući kamenito dno.  Valja se voda. Teče. Teku i dani, otimaju se i odlaze negde unedogled, izvan sposobnosti ljudskog gledanja.
- Zaboravila si da ja prihvatam ljude onakvima kakvi jesu. Meni je dato nešto drugo. Došao sam da ti pričam o čoveku koji je bio ono što mora,  ono što je i ono što nikada nije ni sanjao da će biti.
- Lakokrili,  kakve su to zagonetke?
-Nestrpljiva si! Tu su i ljudi koje ćeš prepoznati ili nećeš, zavisi koloko budeš pažljivo slušala.
- Ti to kao da sam ja neko maleno đače.
- Ako poredim svoje godine i tvoje ti nisi ni đak. Zato slušaj:
Plaveo se Dunav širok i bogat, pokretala se voda u laganim malim talasima, tek se lako mreškajući, a lagani tek rođeni vetar se poigravao na sunčevim zracima. Poneki krupni šaran ili som bi se osmelio da se repom prćakne i u pokazivanju svoje nadmoći poljulja mirnu površinu. Mnogi su poglede upirali baš u tom pravcu, željno iščekujući bogat ulov. Sve je odisalo mirnim dahom uspavane Dunavske doline. Ipak sve je bio privid. Bio je potreban mrak da se desetine čamaca uputi preko nevidljivih staza velike reke i u susednoj Rumuniji potraži dodatak na kućni budžet.
- Kakav budžet i Dunav? Da nisi pomešao konce svojih lutanja?
- Jesi li ikada bila na Dunavu, na plavoj lepoti? Jesi li upijala miris vode koja je videla mnogo i bila stara koliko i sama Zemlja?  Jesi li letela sa  rečnim galebom i njegovim krikom dodirivala nebo? Da li te je on gledao stogim brzokrećućim okom oholo i smelo pokazujući ko je gospodar rečne vode?
- Oprosti Lakolkrili. Ćutaću. Pričaj.
- U mestu s ove strane Dunava živeo je dečak. Rastao je bez roditelja. Visok, dugih nogu i spretnih ruku. Radio je mnoge poslove i nije se stideo da zaradi novac na bilo koji način. Najviše je voleo da u miru i tišini noći zaplovi sa ribarima uz vodno, da bućkom izmami uspavane somove s dna, pa da se pohvali svojim ulovom. Udisao je vazduh obojen mirisima dve zemlje. Gledao je pod okriljem noći visoke stene koje su grabile visoko u mrak. Radovao se glasu noći i tajnama reke koje je tek trebalo da otkrije. Upijao je svim čulima. Saznanja je taložio i slagao tako da se nikada ne izbrišu. Od Gospoda mu je darovana pamet, a dobri rođaci bez dece su pomogli da se školuje. Postao je lekar u belom mantilu.  Vratio se u svoje mesto, u svoj Dunavom začinjeni zavičaj.
- Lakokrili, da li je moguće da si i tada bdio nada mnom?
- Sećaš se?
- Dozvoljavaš li da pomerim tok tvoje priče i ispričam ...?
-  Naravno!
-Boravili smo na Dunavu, gledali smo izlazak Sunca iz stena i njegovo potonuće u guste borove posađene da čuvaju male poluzavršene kućice za odmor radnika. Jedne noći se hladna kiša spustila na naselje. Krov je prokišnjavao. Pomerale su se drevene grede i daske koje su držale zidove. duvalo je i ječalo kao usred novembra kada severac počinje da jača, a vrapci traže skrovište u gustišu retkih panonskih pridošlica zimzelenih tuja. Temperatura je počela da raste. Drhtaji su prerasli u drhtanje, a ono u letnju groznicu. Bilo je neophodno pronaći lekara. Krivudavom stazom smo dospeli u lekarsku ordinaciju. Belo okračena zgrada. Lekara nigde. Medicinske sestre nigde. Očli su se gasile u visokoj temperaturi. Plavo se gubilo u morim tragovima.
- Dobar dan, gde možemo naći doktora?
- Sad će on, sačekajte koji minut, sad će.
Sad će je preraslo u dobrar sat. Puteljkom prema ambulanti se žurnim korakom kretao visoki čovek. Na sebi je imao trenerku umrljanu blatom. Nogavice su bile vlažne, rukavi umazani crnilom koje je mirisalo na naftu.
-Da niste putem sreli doktora, neophodna nam je pomoć. Rekli su da će brzo...
- Ja sam doktor. 
Oči su mi gorele.
Kakav doktor? Koga će ovaj da leči? Ipak izbora nije bilo.
Dok su se ruke sa svim bogatstvom Dunavskog mulja približavale vreloj koži ,a prsti pokazivali bogatstvo sadržaja ispod noktiju, zatvorila sam oči, da bih ponovmim otvaranjem videla plave kineske papuče izjedene ugrizima prolivenog benzina. Ispucale pete su krile duboke brazde napunjene muljem zarobljenim prilikom iskakanja i vučenja čamca kroz Dunavske vrbake. Skorelo blato na pantalonama se ne može ni opisati. Čupav, neumiven, neobrijan i potpuno otežalih podočnjaka dobijenih zahvaljujući mnogim neprospavanim noćima.
- Koliko se sećam doktor te je izlečio.
- Jeste.
- Veliko je srce tog čoveka. Mnogo je davao ljudima oko sebe. Bilo je to vreme nestašica. Nedostajalo je svega. U prodavnicama se mogla uz mnogo sreće pronaći pokoja kutija zaostalog čaja. Ostale police su bile prazne. Doktor je obilazio pacijente na biciklu. Jedva je stizao. Onda se odlučio na očajnički korak. Dunavom je davno naučenim skrivenim stazama donosio iz Rumunije benzin i dizel. Noću se kretao nevidljivim stazama, a danju je lečio one kojima je pomoć bila potrebna. Jedino se miris benzina nije mogao izbrisati. Izdajnički se rasprostirao šireći svoje carstvo. Ruke se nisu mogle oribati, Dunavska voda nije imala dovoljno snage, a masnoća se ponovo vraćala svake noći. Ordinacija se nije mogla oribati. Svi pokušaji bi padali u posudu s razbalženim sredstvom za dezinfekciju.
Ljudi su praštali. Dobro je da leči. Sve ostalo nije važno. Čak su se potrudili da ostatke noćnih pohoda rasprodaju i svom dragom doktoru obezbede dodatak na platu.
- Da sećam se. Beli zubi i osmeh s mirisom, a lice poput indijanskog poglavice.
- Kako bi se priča pričala? Da se ne zaboravi i ne ponovi. Sad možeš da spavaš. Laku noć!
- Laku noć! Dođi opet. Čekaću te!


Ilustracija nije Dunav već Tisa, ali ni to nije važno. Sreću se negde u daljini i teku jednim tokom.

У сиво вече

У сиво вече
Када отежа кап
Када мисао изгуби траг
А  изгубљени
Потраже скривени рај
Блесне мала звезда
Осветли пут.

- Види ти ње! Почела да пише стихове!
- Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена?
-Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.  
-Ко може да се изгуби у времену?
- Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не?
- Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ...
- Теглу са цвеклом. За здравље.
- А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом завесом.
Погађа ме вест о завршетку живота оних којима је судбина доделила нешто друго.   Туга је голема као јесења киша. Висока до последње одбране неба и најдубље пукотине у земљиној утроби.
Црквено звоно у рано јутро.
Сева кроз даљину.
Пршти.
Гласа се.
Опомиње.
Мирим се са човековом судбином и ,,уреченим растанком" , само ми то и остаје. А ти? Коју ми причу носиш у сиво вече када је сваки осмех одавно опустео усне  и угасио се на некој далекој стени која стидљиво израња из морске плавети?
- Не, данас немам причу. Данас је ту стих. Почела си стиховима , зар не?

Девојчица
Девојка
Жена
Мајка
Бака
Прабака
Заборављена.


- Чудна ти је песма Лакокрили. Где си?
- Ту сам. Држим испреплетену нит изгубљених својим крилима. Лагано их померам да се не откину и нестану заувек.
- Види ли се то моја сенка на самом крају?
 Лакокрили?