Nekako s prvih dana Nove godine čovek bolno
postaje svestan vremena koje nepovratno i brzo nestaje. Uprkos
svetlosnim iskricama koje nesebično pojačavaju utisak blagostanja i
vere u bolje dane, u svest mu se urezuje nepovrat dana i sve jasnije
vidi mnoštvo čardaka koji i jesu i nisu na zemlji. Čini mu se se u
proteklim danima svoga života nekim čudom ili čarolijom našao u
lavirintu bajki, pa je sam jedinac, brat ili izmišljeni carev sin
koji se neprestano bori s nekim nečistim zlim silama. Samo naizgled
pobeđuje, a ona tanka, skoro neprimetna linija zla osteje
neizbrisiva i potreban joj je samo lagani podstrek nedodira da počne
svoje bujanje.
Upravo u takvom jednom danu se našla ona. Velikog
imena : Magdalena. Opevana u pesmama, pominjana knjigama, raspevana
u notama svetskih kompozitora.
Zvana je mogim imenima Magda, Maga, Mag, Ma, M.
Mogli su je poredili sa vešticama, vampirima i s vođom tajne službe
filmova o Džejmsu Bondu. Trpela je sve uz tajanstveni osmeh Mona
Lize poklanjan samoj sebi i ogledalu.
Često se uvlačila u onaj mali rukavac u kome je
ala skrivala izgubljene duše, da bi gradila svoje čardake, svojim
dvema rukama nizala bisere na svilenu nit svoga života. Svaki glas
njenog imena je nosio cvasti neobičnijh biljaka u čije je seme dugi
niz godina urezao inje iz davnina.
Živela je sama u malom čardaku, koji je bio na
zemlji, ali joj se činio toliko visokim da je lebdeo u prostoru
između neba i zemlje, baš tamo gde je provela svoj život : ni na
nebu ni na zemlji.
...
Mnogobrojni tragovi na asfalitu su pojačavali
njenu odlučnost.
Lako je koračala oduvek. Korak joj je odzvanjao
mislima, spajao se s nebrojenim koracima onih koji su prolazili istom
stazom u večitim istim ili sličnm potragama. Ništa nije zahtevala,
nije tragala ni za čim, nije odustajala od života ni kada su
podizane veće brane od ove na koja se naašla ispred nje.
- Ovo i njie brana, tek jedan mali dabrov otrgnuti
ogranak spreman da se ugradi u savršeno delo njegovih drugova.
Tačkasti bol je razdirao njen um. Bila je sama.
Živela je ogrnuta svojom ljušturom koja je tokom godina postajala
deblja i tvrđa. Kako je danas dospela na ovo mesto, na ovaj asfalt
nije znala. Svesna svojih potrošenih besmislenih dana u nastojanjima
da svima ugodi, da se nikome ne zameri, da da i ono što nema.
Svoju dušu je stavljala na veliki ovalni
porcelanski poslužavink korišćen samo u specijalnim prilikama kada
bi sveštenik dolazio da osvešta vodicu o krsnoj slavi, skrivenog na
tajnom, samo njoj znanom mestu, čuvanom od nespretnih dodira.
Pored razdirućeg bolesnog ugriza koji joj je
trovao um- lekari su rekli da nema operacije koja bi pomogla, je
došao onaj veći bol duše.
Oduvek je bila meka, nežna u svojim nastojanima
da drugima učini dobro, nikada povišenim glasom ili grubom reči.
Njeno putovanje je počelo davno kada ju je majka donela na svet, a
kuma dala ime, ispred oltara pravoslavnog hrama krušedolskog
manastira. Nosila ga je svetačke duše panonske izgubljene boginje
nepoklekle pred iskušenjima koja život donosi.
Svetica u reči misli i delima. Tragovi pojanja I
posluha duboko su se urezali u malo telo.
Mamile su je blatne obale Dunava, dozivale je da
se krije u tihim vrbacima i plitkim plažama nastalim posle njegovog
izlivanja.
Poklonila se vižljastom dečaku, divila se
njegovoj spretnosti začinjenoj glasnim smehom, toliko različitim od
njenog večito gušenog. S njim je nebrojeno puta brojala crne
ljušture školjki izbačenih na muljevitu obalu snagom rečnih,
vetrom karpatskim, podignutih talasa. Svetački je izbegavala prvi
poljubac i približavanje mladog tela svom. Nikada nije oblačila
kupaći kostim, nosila uske pantalone i kratku suknju. Uvek ju je
nešto više opominjalo i dozivalo je kroz vreme. Ime joj je davalo
snagu i činilo prepreku.
Duge noći je provodila u mraku svoje sobe bez
puštenog glasa.
Trgovačaka škola i posao. Ljubazna i smerna s
zagonetnim osemehom na bledim ružem namazanim usnama.
Čekala ga je. Jedinog kome je mogla da pokloni
unutrašnju sebe, koji je mogao da je razume, koga je u mislima
svojim očistila od svakog zla i najmanje nepravilnosti. Nekako se
potajno nadala da će se Usud setiti nje i osloboditi je urečenog.
Bio je sve.
Najbolji. Najlepši. Najpošteniji.
Nasmejan.
Mogao je da dohvati nebo i izmoli munju. Mogao je
dadopre do Sunca, ukrade mu najsjajniji zrak, pa da joj ga pod
okriljem svetlog prvog sumraka stavi u kosu. Letela je držeći ga za
ruku svojim nedodirom. U tajnosti ga je čekala dugih meseci
služenja vojske.
Jedne večeri, nekako posle najsvetijeg
hriščanskog praznika, zakucao na njen prozor.
Kuća je mirisala na sveže pečenu pitu sa
višnjama. Majka je otvorila prozor.
- Ko si ti?
- Tražim Magdalenu.
- Magdalena nije tu i nikada neće biti. Idi i ne
vraćaj se. Ona je samo moja, ostaće u kući, da me dodvori. Udavati
se neće.
U kuhinji je dok je u pravilne kvadrate isecala
tek pečeni kolač, Magdalena zaustavila krik.
Čekala ga je svake večeri, svakog proleća,
vreme se pretvorilo u decenije, pa prelaz i tečenje dvadeset prvog
veka.
Danas ju je dotukla izjava:
- Ti ništa ne znaš, ti nemaš nikog i nikada
nisi volela.
-Koliko su ljudi plitki, koliko prazni i bezdušni,
koliko ne znaju moje boli i moje pritajene radosti. Ne znaju moje
srce. Dušu moju ne znaju.
Ne poznaju moju patnju, moja samoća ih ne
dodiruje niti bol iznad svih boli. Ne poznaju borbu tela i uzavrele
mladalačke krvi koja postepoeno postaje svetla i prozirna, koja se
gubi u svojoj nemoći da promeni bilo šta ili da uspostavi novi
svetski poredak.
Najviše me boli to što misle da nisam volela.
Sve mogu da im oprostim, ali to ne mogu. Kako da sitnim dušama
prikažem nemerljivo bogatstvo , kad nisu stvoreni da ga razumeju?
Svetačko bledo lice je podrhtavalo u svojoj
nemoći. Duga kosa nemarno ispala bez snage da bude vraćena je
virila i bleskala srebrnim vlatima. Osmeh je odavao tajnu. Stidnutih
usana je ušla u apoteku. Pružila je ispisan recept krivudavim
doktorskim rukopisom. Osmehnula se osmehom koji skriva tajnu.
- A ovo, proći će. Kao moja mladost, kao dugi
dani samoće i nedostajanja, kao narkoza posle operacije, kao besana
noć, kao oteti san . Sve prolazi. Samo on će ostati mlad, tamo
negde ispod moga prozora onoga dana.
Dok je iz starog novčanika čije su ivice bile
iskrzane vadila novčanice da plati lek, počela je zidanje novog
čardaka. Nije bio ni na nebu ni na zemlji. Bio je tamo gde će ga
samo ona videti, gde će moći da narasta noseći nebrojeno mnogo
čistih duša iza svojih lakih zidova, gde će vladati samo osmeh,
dobrota, gde će ona povratiti svoju mladost, a čarolija njegova
dan kad ju je pozvao da mu dođe. Negde tamo će živeti svoj
zajednički ljubavlju okupan život.
Za nju Bulka .
