Dvadeset prvi vek

Negde u nekoj dalekoj zemlji, gde se vreme ne meri prošlošću, gde su pogledi upereni samo u budućnost i tajanstvenu magličastu tvar  koju ona donosi, živeo je čovek.
Daleka zemlja imala je samo ljude.  Nije bitan pol, važna je samo dobrota u njima i ono što ih je izdvajalo u njihovim dobrim namerama i činjenju dobra. Živeli su samo da bi donosili svetlost i smeh. Delili su radost jedni drugima. Svako je radio svoj posao. Bio je najbolji u tome i podučavao je mlade da budu bolji i da nadmaše svoje učitelje.
U toj zemlji niko nije  bio gladan. U toj zemlji niko nije bio  žedan, niko nije  znao za jad i nije poznavao  plač.
U harmoniji koja okružuje svakoga je neka magična svetlost prožela vazduh, pa se sve vrcavim spiralama uvijalo  i uzdizalo noseći radost.
U tu  daleku zemlju je jednoga dana neki prohladni vihor uneo drhtaj. Stresao se čovek do čoveka. Lagano se počeo širiti neki nemir sa talasastih hranljivih polja posejanih mirisnim semenom.
Uvijalo se nebo i mešalo s vetrovima nepoznatih pravaca. Ljudi su zatvarali oči u strahu od nepoznate nadolazeće bezbojne titravosti.
Ništa više nije bilo kao pre. Počeli su da zaziru jedni od drugih, da se gledaju nekim drugim očima, a duše su dobile neke nepoznate namere.
Počele su podele. Delile su se i račvale i želje i namere, nisu birale pravce i smerove. Često su se mrsile i kidale,  često bi zaplitale linije svojih staza i tkale ih u beskrajne metre neobičnih tkanina.
Korak po korak nestajale su vrednosti postavljane davno u vreme samog nastanka neba i zemlje. Kako su dani odmicali podele su postajale sve veće,a  razlike među njima su bivale sve dublje.
Dok su shvatili šta se dešava vreme je odmaklo daleko.
Došao je dvadeset prvi vek.