Sama

 

ne dolazite mi na ispraćaj

ne donosite cveće 

suze ostavite za neki drugi put

pustite da snivam  san

negde daleko u obećanoj zemlji

sama

Kutija uspomena

Kroz tihi dolazak noći

obamrlih ruku dočekujem san

uz reč iz zaborava i svetlost ugašenu.

Oblaci na noćnom nebu

skrivaju lutalicu,  a  dveri nebeske 

u hladnom zagrljaju dotiču mesec.

Pod glavom sena i potrošen dan

uspomene predane u redu stoje

gacaju kroz dane protekle same.

Pletem snove od dana svojih 

utihlim glasom delim reči

zatvaram ključem kutiju uspomena.

Putopis - Sveti Naum - Ohridsko jezero

 Vreme promenljivo.

Na ulazu u manastir

 Posle obilja svetlosti kišni dan. Sipa s neba vođeno rukom Gospodnjom.  Svaki kamen ili kap vode  je ovde na obalama  Ohridskog jezera  pod Njegovom rukom. 

Po nekim podacima na Ohridu postoji  trista šezdeset pet,  što crkava,  što manastira, za svaki dan u godini po jedan.  

Odlučujemo da je prioritet Manastir Sveti Naum. Smešten je na najjužnijem delu Severne Makedonije, uz samu granicu sa Albanijom. 

 Moje sećanje se razlikuje od slike koja se pruža.  Nekada je  stajao s pogledom usamljenika. Danas je  oko njega  izdrađen turistički kompleks, restorani, prodavnice, prelepo uređena plaža i obilje zelenila.  Svaki hodočasnik na svom putu  ovde može pored duhovnog pronaći mir u prirodi, vodi, nebu i ljudima. Može se uživati na svakom koraku. 

U dobrom društvu

Tu Crni Drim uvire u Ohridsko jezero, teče kroz njega i kod Struge izvire iz Ohrida te uz huk nastavlja svoj put do Jadranskog mora. Po izvorištu  se može provozati čamcem ili polako šetati preko nekoliko mostića. 

Kako je kiša sve aktivnosti otpadaju. Zadovoljavamo se brzom šetnjom, upijanjem lepote i pravljenjem fotografija kako bismo imali stalni podsetnik na na najvažniji hram Ohridskog Jerusalima kako Makedonci nazivaju svoje manastirsko- crkveno blago. 

Krstionica

Kamenitom stazom prolazimo do glavne crkve manastira. Sagrađen je u desetom veku  od samoga Svetog Nauma  koji je bio učenik Ćirila i Metodija i zajedno sa Svetim Klimentom  širio hrišćanstvo po ovim prostorima,  čiji se kameni sarkofag može videti u unutrašnjosti crkve.  

Tu su prevođene knjige sa grčkog na staroslovenski jezik. Postoje razne legende i mitovi koji su vezani za ovo mesto. Jedna od njih je da se molitvi siromašnog seljaka pridružio Sveti Naum , da je Bog uslišio njihove molitve te je svake godine slao medveda da pomogne seljaku u obrađivanju zemlje. 

 Ono što pleni jeste tišina, mir i nenametljivost monaha. Tu su i brojni paunovi, sada povučeni ispod streha manastirskih i skupljenih repova, hladnoća im ne dozvoljava šepurenje. Samo se ponekad oglase da bi razbili tišinu svojim kricima.

Zadržavamo se i čitamo molitvu pred kamenim grobom. Postoji legenda: da se može doživeti isceljenje ili naći lek za obolele, jer mošti imaju neverovatne moći, te su brojni posetioci ovog mesta. Takođe legenda kaže da se, ako se nasloni glava na mermer groba, mogu  čuti otkucaji srca Svetog Nauma. E to nisam čula. Zato palim sveće za zdravlje živih i miran san upokojenih. Blagoslov u vazduhu, hladnoća kamena i kišne kapi - slika za neizbrisivo sećanje.

Mesto počivanja Svetog Nauma

Jedini smo posetioci , verovatno zbog lošeg vremena,  te imamo prostora za pažljivo razgledanje unutrašnjisti . Tu je kamena krstionica, ikone na zidovima i budan pogled Naumov na pridošlice.  

Srećom kiša je još samo rominjala te smo mogli da nastavimo razgledanje.  Ovde se može doći na više dana i uživati u lepotama.  Jednom nogom u Makedoniji, drugom u Albaniji, ali bi bilo potrebno ući u ledenu ohridsku vodu, te pokušaj ostavljamo za neki drugi put. 

Svakako obećavamo da ćemo doći opet. 

Veče ostavljamo za posetu Strugi. Ako smo videli mesto izvora Crnog Drima, ne propuštamo da vidimo mesto gde Crni Drim izlazi iz Ohridskog jezera. Slika nad slikama, samo što je veče, i sve se sprema da  utone u san. Tu se srećemo sa dragim prijateljima, a sutradan krećemo put srpske granice. 

Kratki odmor je suviše brzo prošao. Verovatno vreme brže teče, Zemlja se  brže okreće , ali se niko ne usuđuje da to kaže glasno.

Na ulazu u kompleks

Unutrašnjost

Gde se nebo i voda spajaju?

 

Za sećanje

Crni Drim uvire u Ohridsko jezero

Poezija.rs- pesma Noćas

 Na portalu poezija .rs je objavljena moja pesma ,, Noćas" . Hvala gospodinu Ljubodragu Obradoviću.

 

 

Noćas

Putopis Ohrid

U pozadini manastir Svetog Pantelejmona

Svi putevi nekuda vode,  prostranstva su otvorena, a želje mnoge. Posle dugog niza godina zaputili smo se put makedonske granice.

Na izlazu iz Leskovca s desne strane puta ležao je omanji crni pas. Videlo se da je povređen. Zaustavljamo auto, uzimamo hranu zaostalu od prethodnog dana i hranimo ga. Polomljene su mu zadnje noge.  Uzimam telefon i pomoću čuda koje se zove internet pronalazim telefonski broj Društva za zaštitu životinja ,,Dobrobit" . Posle kratkog vremena javio se muški glas, objasnili smo gde se pas nalazi... Osećaj je dobar-pomoći nekome, negde, ko je bez nade...smisao ljudskog života ...Sve pohvale članovima ,,Dobrobita" .

Sveti Jovan Kaneo

Idemo prema granici,  put vijuga kroz snegom pokriveno prostranstvo. Bele se planine i krovovi kuća, bele se  tragovi ostavljeni u snegu, a grane se poput bisera okupanih zimskim suncem presijavaju okupani svetlošću.  

Za Makedoniju je potreban Zeleni karton. Tu malenkost smo prevideli pa okolnim putem od Prohor Pčinjski prelaza, na glavni prelaz Preševo.  Brzo ga prelazimo. Pred nama se otvara vedro nebo, snegovi su nestali ili se vide samo u tragovima , put je širok i posut  dobrodošlicom. 

Zaista, tako se osećamo. Nekako svoji sa svojima.  Posle kratkog zadržavanja u Kumanovu, ( istorijski važnog za srpski narod), trećem po veličini gradu u Makedoniji,  nastavljamo put dalje prema makedonskom moru - Ohridskom jezeru.  Veče je kad smo ga ugledali.  Po površini su svetla sijalica izvodila večernji program.  

Okupani svetlošću

Moram čekati jutro. 

Ljubazni vlasnik iznajmljenog apartmana nas upućuje u nacionalni restoran,,Vkusno". Zaista je tako kako ime nagoveštava. Ako se nađete u Ohridu nemojte ga zaobići. 

Pred okom se raspline glavna ulica Starog grada, obasjana svetlima brojnih radnji sa najraznovrsnijom ponudom. Kako nije glavna sezona mnoge od njih ne rade , ali to ne umanjuje orijntalne mirise koji bude sva čula sa naznakama i obećanjima da to nije sve, da će se sa dnevnim svetlom sva lepota strih zdanja tek otvoriti . 

Zaista, na poklon  dobijamo predivan osunčan dan. Bogatstvo svetlosti na ulicama,  jezeru, na licima susretnika. Zaigra srce od miline i bude se neka nostalgična vremena.

Posle dugog niza godina opet na makedonskom moru.

 Savršenstvo čiste, bistre vode jezerske i odsjaj sunčevih zraka plene. Zlati se biser ohridski, spaja vodu, nebo i obalu. Pravimo dugu pešačku turu. Obilazimo sve što se može za kratko vreme. 

Kod hiljadugodišnjeg drveta

Sledi uspon do Tvrđave - Samuilov grad. Uska staza posuta snegom koji se topi pod suncem, koje po ko zna koji put dokazuje da je jače od hladnoće.  Na žalost ponedeljak je  dan kada je muzej na otvorenom zatvoren. Zato je pogled nezamenljivo lep. Dišemo duboko, punim plućima i grabimo svaki deo  lepote neobično tirkizno plave vode.

Tu su manastiri. Nemoguće ih je sve obići. Odabiramo  manastir Sveti Jovan Kaneo. Zdanje smešteno na samu obalu Ohridskog jezera. Zeleni venac vitkih tuja ga opasuje i čuva svojom svežinom. Lepo uređena staza  kojom se može doći do vidikovca sa najlepšim pogledom na jezersko prostranstvo ... jata divljih pataka koje mirno plivaju, tišina obojena duhovnošću, plaža s otvorenim pozivom za leto...ali mora se dalje. 

Opet stazom do starog antičkog teatra. Smatra se da potiče oko dve stotine godina pre nove ere i da je očuvan samo jedan manji, donji, deo. Posle rimskog osvajanja pretvoren je u arenu za borbu gladijatora, u savremenom dobu letnja pozornica,  a danas mesto koje ne zaobilazimo. Na nekim sedištima su urezana imena nekadašnjih, davnih vlasnika. 

Antički teatar

Spuštamo se kroz Stari grad do obale. Čeka prelepo uređeno šetalište. Posetioci, porodice sa malom decom, svi u upijanju sunčeve toplote u darovanom blistavom danu. Voda je kristalno čista. Providi se dno, presijavaju se kamenčići, a labudovi i divlje patke ostavljaju svoje tragove ...galeboovi uzleću i sleću , svojom belinom  daju neobičnu svežinu i radost sveopštem utisku . 

Uživamo.

U društvu Ćirila i Metodija

 Tu je spomenici velikana Ćirila i Metodija,  Svetog Nauma...Svaki od njih priča svoju priču, ostavljajući trag kroz dugu istoriju jezera i  ljudi koji su prolazili ili se zadržali na ovom prostoru. Tu negde na samom horizontu Lihnida i dalje živi, Biljana glasom zvoni tik uz površinu vode  na početku ili kraju vidikove linije. Peva sve što diše krikovi galebova i nemušti jezik jezerske ribe koja daruje krljušt za ohridski biser. . Sve je tu. Srce ispunjeno vedrinom i  nadom da se vedrina dana uselila u ljudske duše i da ne mogu biti drugačije nego iste takve. 

Na ovom mestu jedini nerijatelj je vreme koje previše brzo prolazi.

Sa galebovima

 

 

 Na kraju ili mođ+žda početku: Tu smo posle 40 zajednički provedenih godina s obećanjem da ćemo doći opet.

Sneg

Pokriveno je  sve čistotom nebeskom belom

pod pokrivačem spava  polje jesenas zasejano.

 

Retki šetač ogrnut vunenim šalom oprezno

ostavlja stope svoje,  trag kratkog postojanja.

 

Misli mu  lete do nebeskog svoda

sanja uspomene svoje i broji bele sate .

 

 Fotografija : Dragan Đukanović

Portal: KratkePriče.net

Poštovani prijatelji s prvim danima nove godine  stižu i lepe vesti. Dve moje priče 

,,Božić u Svetoj zemlji"  i  ,,Veče pre praznika"  

 su objavljene na novom portalu :  KratkePriče.net" .

Ovom prilikom zahvaljujem uredništvu na ideji i realizaciji ovog projekta.

 Svima želim prijatne trenutke uz opuštanje tokom čitanja objavljenih kratkih priča.

 Preporuka uredništva:

Pratite naše konkurse i portal КratkePrice.net. U planu je da imamo 3 do 4 konkursa u toku 2024. godine, a možda i više.

LINK DO PRIČA

Novogodišnji i božićni prraznici 

Srećno u Novo leto

Dok ističe poslednji dan Stare nam godine 

koja nekada beše sveža i mlada, 

presabiramo uspomene, 

uredno ih slažemo u delove nevudljivog ormana

u želji da ih  čuvamo

bez obzira da li su dobre, lepe ili imaju neželjeni ukus.

 

U nadanjima za prvi novogodišnji dan

 i svim danima koji slede želim da 

stičete  samo lepe uspomene.

Izbegavajte one druge,  jer nikome neće doneti dobra. 

S pozdravima i dobrim željama zahvalna čitaocima 

Vesna.

Omaž Đuri Jakšiću- Bez odgovora

 

 BEZ ODGOVORA

O majko moja! O blago meni!
Kada mi se bunovnom o ponoći javiš
Pa pred mene brižna, nadanja staviš
Zaćute noćne ptice i šapati u tami
Ostanem sam u blaženim rukama tvojim
Pitam te majko o životu mome:
Šta ostaje posle poraza?
Posle izgubljenih i dobijenih ideala?
Posle razbojništva? Pravde?
Šta ostaje posle izrečenih pitanja?
Dobijenih odgovora ?
Šta ostaje posle udaha? Izdaha?
Kuda putuju sećanja?
Gde se skrivaju lepe reči?
Kuda nestaju usamljene duše?
Kako se u magli pronalazi svetlo?
Kada posle pada dolazi uspon?
Kuda vode izgubljeni putevi?
Šumske staze?
Kroz koje mračne ulice putuju misli?
Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?
Kuda odlaze pesme zaboravljenih pesnika?
Gde je Mila majko?
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan…

 

БЕЗ ОДГОВОРА

О мајко моја! О благо мени!
Када ми се буновном о поноћи јавишПа пред мене брижна, надања ставиш
Заћуте ноћне птице и шапати у тами
Останем сам у блаженим рукама твојим
Питам те мајко о животу моме:
Шта остаје после пораза?
После изгубљених и добијених идеала?
После разбојништва? Правде?
Шта остаје после изречених питања?
Добијених одговора ?
Шта остаје после удаха? Издаха?
Куда путују сећања?
Где се скривају лепе речи?
Куда нестају усамљене душе?
Како се у магли проналази светло?
Када после пада долази успон?
Куда воде изгубљени путеви?
Шумске стазе?
Кроз које мрачне улице путују мисли?
Куда нас одвозе невидљиви бродови ?
Куда одлазе песме заборављених песника?
Где је Мила мајко?
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан…

Putopis - Prohor Pčinjski manastir

Ispred kompleksa

Dok put vijuga prvim snegom pokrivenim putevima, a  predeo odiše savršenom belinom, s nestrpljenjem očekujem da se ukaže pogled na manastir Prohor Pčinjski koji već odavno želim da vidim. 

Odjednom uskim putem preko Kozjaka i nepoznatih, retkih sela dolazimo do platoa na kom ostavljamo auto,  pa se hodočasnički laganim korakom uspinjemo uredno počišćenom stazom do ulaza u kompleks. Iznad glava preko savršene beline,  uzvišenim letom,  jato golubova šumi  znakom dobrodošlice.

Opčinjena lepotom i belinom što predela,  konaka, glavnom zgradom hrama koja se ponosita svojim zdanjem i starim temeljima uzdiže i dominira portom, zaustavljam dah.  

Izgovaram molitvu zahvalna što me je put pokriven snegom doveo pod okrilje savršene čistote.

Na Kozjaku

Nedeljno jutro je obećavalo prisustvo Bogosluženju, no dočekalo nas je iznenađenje. Venčanje je bilo u toku. Tiho smo zauzeli neupadljivo mesto i čekali da se ceremonija završi. Sveštenikov glas je zvonio. Odbijao se svojom jačinom o zidove pokrivene   freskama, a miris tamjana je blagosiljao mladence, njihove goste, pa i nas slučajne prolaznike u želji da osetimo dah svetinje.

  Uspevamo da  napravimo par fotografija uz veliki trud da ne ometamo svečani trenutak. Mladencima smo poželeli sreću, a u duši  poneli žal što nismo imali bolju priliku za istraživanje i odavanje počasti svetitelju, jednom od prvih isposnika ovog kraja. Ostaje nada da će nas put dovesti pod njegov blagoslov.

Ulaz u glavni hram

Glavni hram je podignut na temeljima starim skoro hiljadu godina nad grobom čuvenog svetitelja Prohora i više puta je obnavljan.

Postoji legenda o tome kako je manastir  sazidan: Prohor je bio pustinjak.  Prorekao je  Romanu Diogenu da će postati car,  a ovaj je iz zahvalnosti nad moštima Prohorovim  podigao hram na obroncima Kozjaka na levoj obali reke Pčinje.

U manastirskom kompleksu dominiraju dva konaka  gde se može boraviti i pronaći mir od urbanog svakodnevnog života. 

Ulaz u kompleks

Unutrašnjost

Unutrašnjost

Dok se auto probija kroz snegom  pokriveni put pogledom milujem manastir uz obećanje:  doći ću opet.

Fotografija : Dragan Đukanović

Mravi nemaju cara

 
  Nije to bio običan mravinjak , onaj u polju , prepušten sam sebi i stanovnicima koji su
živeli  u  i oko njega. To je bio poseban maravinjak. Pod njegov krov je mogao da stane svako ko bi to poželeo.
Car je prihvatao sve dobronamernike koji su  svojim nožicama donosili nekakav poklon.   Doduše nije to morao biti baš poklon, već mala pažnja, sitnica koja je imala svoju veličinu.  Ako nije bio poklon moglo se razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, ako ni za šta drugo ono za pokoju reč hvale.  
Kako god bilo, živelo se i radilo u njemu. Bilo je dana kada je napredovao, ali je bilo i onih kada se po principu ,,dva napred jedan nazad živelo”. Bez obzira na stanovnike koji su imali svoja zaduženja i voleli su da se nazivaju građanima,  bilo je neradnika, neznalica, pametnih, ali i onih koji su se zvali pametnima, a davno su je  ko zna kad izgubili.
Među njima bi se neretko dešavala svađa, poneka čarka manjeg obima, ali to nije zabrinjavalo njihovog cara. Bio je bezbedan  na svome, oko njega su obletali podanici, svojim osmesima su hranili njegov ego koji je svakoga dana sve više rastao. Jednom je, dok su kroz visoku travu prolazili neki ljudovi,  čuo , kako je jedan ljud ( valjda se tako kaže, za šta opet nije mario), rekao ,,Svakoga dana, u svakom pogledu ,  sve više napredujem” što mu se opet veoma svidelo. Čvrstim je zglavcima držao red, mir  i poredak u svome carstvu da niko i ništa nije moglo da je natera na napuštanje istog.
Dok su stanovnici išli u večernje šetnje onako umorni i iscrpljeni od dugog rada na polju u sakupljanja ostataka od ljudova, on je šetao ujutro. Tada je dobijao najviše hvale od slučajnih susretnika. Nije mario što su svakoga jutra susretnici bili isti i što su mu se kezili svojim razjapljenim rilicama. On je uživao u tome. Samo bi se protegao i blago poput božanstva mahnuo svojim prefinjenim nožicama.
Mravinjak je imao niz hodnika koji su izlazili na površinu sve četiri strane sveta. Mogao je da bira da li će istok, zapad (te dve su joj se više dopadale)  ili strane sever – jug.
 Istok- zapad strane su bile zanimljivije, podložne raznim manipulacijama u zavisnosti od  mnogo čega. Na njih su uticale ruže vetrova koje ih nikada nisu zaobilazile i koje su dižući prašinu bile dobro maskirno odelo za zakulisane radnje jedne i druge strane. On se trudio da nekako udovolji  i jednima i drugima gledajući pre svega svoj interes. Za podanike ga  nikako nije bilo briga, sa njima joj je svakao bilo lako, koje zrno pšenice , ječma može i klijavog kukuruza i stvar bi bila sređena.
Istok mu je davao vetar u leđa, a i podanici, bar oni koji su manje videli, manje učili ili se otiskivali u nepoznato s verom i nadom u bolji život, su ga voleli, a to je bio važan momenat u svim njegovim  poslovima. S istoka je stizalo više obećanja i lakše je bilo prikrivati svoju neiskrenost neiskrenima. Tamo je voleo da ide. Dočekivali bi ga baš kao cara, prostirali mu meke tepihe pod noge, klanjali mu se i obećavali svaku pomoć da podanike drži u miru. Nije bilo važno što je zauzvrat morao da čini ustupke, da deli najbolja polja pšenice ili izvore najbistrije vode. Važan je bio samo  prividni mir. Doduše pozajmnjivali su mu  i novac, pa morao je ona nekad na odmor, na daleke destinacije, skupe masaže,  liftinge i liposukcije, ali za lepotu  i mir sve. Morao se činiti mlađim  i lepšim nego što jeste. A bio je mlad i lep s primesama minulog vremena.
       Zapad je opet grejao večernjim zracima Sunca, toplim i blagim, a sumrak je značio mnogo . Tada se mnogo šta nije videlo i mnogo toga se moglo prikriti i učiniti  nevidljivim. Zapad je opet imao svoje interese , znao je da daje, ali  i da uzima. Njemu nisu važni on i podanici već šnajderaj, pa oduvek su šnajderi činili čuda, od ničega pravili svašta i od svačega ništa, a ako se ponešto upropasti? Pa šta , opet će se prekrojiti i tako u nedogled. Doduše zapad je znao da pomaže, ali je on bila lukav, umeo je da balansira između njihovih dela i onoga što treba da se vidi.  U tome je imao mnogo pomoćnika koji nisu za njega bili  iz ljubavi prema prestolu već su u tim ,,sitnim “ pomoćima videli mogućnost da napreduju i ostvare bilo kakvu dobit. To su bile divlje horde sa najmanje morala. Car je takve najviše cenio jer su morali svoj puter na glavi dobro da čuvaju kako se ne bi otopio.
Istok i Zapad je držao na odstojanju ne dozvoljavajući da se susretnu  kako bi opet sve teklo u najboljem redu.
      Ostao je Sever, hladan i mrk, sa njega su dolazili samo hladni vetrovi i zamršene senke. A čuo  je i da su tamo negde živeli Vikinzi-mravi, koji su bili opasni za sve careve i kraljeve na sve četiri strane sveta, tako da je najbolje ostaviti ih na miru i sa njima pregovarati u tišini bez javnog prikazivanja.  Od njih je dobio specijalne uređaje koji su ličili na lampice i dozvoljavali mu da u svakom trenutku zna sve što se dešava  u njegovom  carstvu. Ali i o tome nije hteo ni da razmišlja kako se ne bi glasno čulo. On mu  je po tome bio sličan , a opet tako različit.  Njegove metode su  bile drugačije, istančano prefinjene i nikako mu nisu prijale.
       Jug je bio poseban.  Njega je voleo,  iako  tamo nikada nije odlazio,  ali je znao da iz senke povlači konce kao u pozorištu lutaka ( mravi su imali svoje marionete). Niko nije znao da on poput velikog dirigenta diriguje tim orkestrom. Ni oni sami nisu znali , što mu je itekako podizalo, kako to ljudovi kažu ,,rejting” i  daju sliku  o njegovoj veličini. Jug je bio siromašan i skoro  bezvredan, a i obećao ga je u pregovorima sa Zapadom, što opet niko nije smeo da zna, pogotovo ne jutarnji šetači – podanici. Za one popodnevne ga  nije bilo briga, neka samo šetaju, to je dobro za zdravlje, naročito za dobar holesterol. Umeli su i mravi da se najedu masne hrane pa da pobesne, zato neka samo šetaju.
Ta stvar sa zapadom je išla ,,tamte za mavte” razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, koje je ionako propadalo potkopano nepotizmom, ali ni to se nikako nije moglo staviti pred ,,jutarnje” dok se ne upakuje u fini papir koji su oni džinovski ljudovi odbacili kao smeće na njegovu teritoriju. Sve je lepo išlo po planu, uspeo  je da svojom čeličnom voljom  čvrsto drži sve uzde  svojim zglavcima.
      Dok je tako šetao  ponekad bi potekao razgovor sa nekim od slučajnih jutarnjih šetača:
 -Dobro jutro presvetli care” prozborio bi susretnik držeći u rukama venac nanizanih  hlebnih mrvica- ,,mali poklon za Vas koja ste nam majka, Bog i otac, kakvu nikada nismo imali!”
-Lepo od tebe! , a koji si ti?
-Znate ja sam onaj koji je onomad za vašu postelju doneo tri prepeličja pera, lično sam ih našao  i predao Vama da vam na uzglavlju bude lepo, meko i toplo.
-Tako i treba, samo šteta što nije bilo šest, bilo bi bolje! - tada bi podignute glave nastavio dalje do sledećeg susretnika.
-Dobro jutro Presvetli,  izvolite čen beloga luka, oni ljudovi kažu da je dobar protiv vampira i  zlih duhova koji se usuđuju da s večeri i noću šetaju oko mravinjaka, pa da vas ne ometu  u slatkim snovima!
-Dobro kažeš? A što si mi donela samo jedan, trebala si barem tri, pa tri su za sreću, nije li tako? Da si odmah otperjala i našla bar još dva. Kakav si ti podanik...samo jedan...kao da sam ja poslednji bednik, a ne car!
Primao je ,,male” poklone u mravljim vrednosnim papirima , nikako na njegovo lično ime već samo kao poklon, pa on ne uzima iz carskog trezora, to ne bi ni za sve na svetu, to ostavlja nepotima, a to što mu prosleđuju, to je već njihova stvar, a i otvorio je račun u drugom mravinjaku , pod kako to ljudovi kažu pseudonimom.
      Dok je tako šetao počela je kiša. Za tili čas su se oko njega nakupili pratioci, poskidali kapute da njegovo  veličanstvo ne bi pokislo. U opštem metežu nastalom iznenadnim pljuskom niz mrava je potvrđivao svoje utabane staze. Svako se kretao prateći svoje tragove, želje, htenja i snove i niko se ni sa kim nije sudarao. Nisu jedni drugima otimali plen ili ostavljali nered za sobom, pre su se činili kao dobro uigrani tim( to je postao popularan izraz). Kada se prva barica stvorila poput alarma je odzvonilo: vreme je za predah, sklonite se” .

     Negde ispod limenke koju su ljudovi odbacili je bilo pravo mesto za sakriti se.  Začudo na istom mestu , u isto vreme ispod iste limenke našla su se dva stara druga. Preživeli su svašta, videli su svašta, znali su svašta. Gledali su na život kao na vreme dato im da rade, jer im je rad značio sve. Nisu pitali zašto , kako, ko, gde, njih je interesovao samo rad. Kada su čuli da su ljudovi još pre sto godina imali neka udruženja koja su im obezbeđivala bolje uslove za rad, samo su se smejali na to.
Rad je bio smisao života, sve drugo niej bilo važno. Dva drugara dobra, stara, bi se dobro ispričala da se nije pojavio treći  koji je uvek donosio neki nemir svežim idejama  i koji je voleo one večernje šetnje pre sunčevog potonuća. Voleo je da gleda vedro nebo,  da prati tragove  zvezdane prašine i let padalica  u samo svitanje pre početka radnog dana.                                  
Rekao im je : ,,Baš ste  mi nedostajali, Vaši prijateljski osmesi i nesebična podrška, ali neću danas o tome. Danas ću vam ispričati priču.”
-Priče volimo! Počni!- rekao je prvi mrav.
-Ti si pun priča, pa školovan si , počni!- rekao je drugi.
-U mnoštvu bubaca  u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojio se jedan. Običan, crn. Nije imao blistavih osobina ni mnogo razuma, ali je umeo da govori. Grlenio se. Hvalio se gde god da je stigao. Pronašao se u tamnim senkama  u kojima je izgradio svoj gotovo neverovatan svet. Iako nestvaran i  nepostojeći,  to je za njega bio raj u koji ljudovi veruju. Svakoga jutra se budio drugačiji, osveženiji , svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudio se čak  da kaže kako ume da leti, kako se Nebo i Sunce spajaju, kako se  vetar poigrava s njegovim krilima. Poredio se s leptirovom  sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i čistotom, s krhkošću kristala ledenih  snežnih pahuljica. Zagonetnim osmehom je opčinjavao sve. Budio se svakog jutra smeliji i hrabriji  okupan saznanjem da je svemoćan i svemoguć. Vikao je da je odzvanjalo uzoranim poljima. Zvonilo je nadaleko i naširoko. Neko je slušao i verovao, neko je slušao i nije verovao , a neko se prepuštao magnetnom glasu i želeo da je ako on. Svojih šest nogu  je podizao i od njih stvarao iluziju opletenih paukovih mreža iz kojih se nije moglo pobeći. Podizao se , izdizao , ali je ipak svake večeri u san tonuo, a svakoga jutra  se budio kao bubac.
-Kakva ti je to priča? Kakav bubac, pa mi smo mravi! - rekao je prvi mrav.
Drugi je rekao: ,,Dobra ti je priča. A šta je sa naših šest nogu?
- Dobre su , samo neka traju. Ehej...nema više kiše. Samo još reč: MRAVI NEMAJU CARA!  -Idem da radim, vidimo se neki drugi put.
U isto vreme podanici su svojim telima napravili most kako bi  car mogao da  uđe u mravinjak kroz južna vrata. Tamo mu  je vetar najbolje duvao u leđa.
                            

Novogodišnji koncert Nataše Nenadić

 

Umesto komentara:  Snežana Tomin, potpredsednik klubaDuško Trifunović:

 

 ,,Ispunite svoje slobodno vreme kvalitetnim ljudima, vama sličnim ali ipak dovoljno različitim da im se divite i naučite kako treba sa razlogom postojati. Večeras, kao retko kad svojim predivnim glasovima neki su ljudi ispunili prostor prelepe sale Kulturnog centra i učinili me ponosnom što se i dalje borim da sačuvam i produžim naš skromni kutak i poneki kulturni trenutak na naš amaterski način. Nismo mi veliki, poznati pesnici, muzičari, ni umetnici, mi smo ljudi širokog srca ispunjenog ljubavlju prema talentu koji posedujemo. Ostavismo trag u nečijem oku, uhu, sećanju. Sasvim dovoljno za želju da ponovimo, za snagu da nastavimo. Novogodišnji koncert Nataše Nenadić i ženske pevačke grupe Kud Mokrin predivan je biser na našem stvaralačkom nebu i ne moraju nas pratiti mediji, ni puna sala nam nije potrebna za dobre vibracije koje smo večeras podelili za sve čarobne boje Natašinog glasa i divnih dama iz pevačke grupe. Lepe naše Mokrinčanke od srca vam hvala a gospodi muzičarima svaka čast za svaku odsviranu notu. Hvala mojim kolegama iz književnog kluba "Duško Trifunović" na učešću i Kulturnom centru na saradnji" 

Odgovor: Uvek i rado! Bilo je zaista lepo. Šteta je što se poklopilo još par kulturnih događaja u isto vreme. ali kako kažeš uživali smo.  Malo ali odabrano društvo.

Samo su suncokreti večni

U nedostatku reči 

nereči

U nedostatku vaspitanja

nevaspitanje

U nedostatku tišine

buka

U nedostatku beline 

blato

U nedostatku ljubavi

mržnja

U nedostatku poverenja 

zavist

U nedostaku čistote

talog

Vidi li se svetlo?

Samo su suncokreti večni.