Priviđenje i avlijska vrata

Metalna kapija je uokvirila prostrano paorsko dvorište. Kapija kao i svaka druga u ušorenoj ulici istih kuća onih koji se bave obradjivanjem zemlje. Umorna izbrazdana lica pojedena nemilosrdnom toplotom tokom dugih letnjih sati provedenih na njivi.
Klatila se na paorskim kolima. Oči su joj sadržavale prastaru borbu ratara. Potresena svim tugama koje je nisu obilazile,upadala je u bezdan. Prvu crnu maramu je povezala već sa trideset godina. Sada joj je pedeset, a još je nije skinula. Zadremala je. Pored nje su prolazili prvo brat, nesrećno stradao, želeo je da popravi kosačicu. Motor nije ugasio.  Nem, bez nagoveštaja reči. Samo mu je osmeh lebdeo na usnama. Dok ga je pogledom ispraćala, nailazila je majka. Presvisla od tuge.  Sa desne strane je nailazio otac. On joj je samo mahnuo preteći. Za njima su došle dve rođene tetke i ujak. Svekar i svekrva su iz daljine ćutke pratili neobičnu povorku uz bezrečno negodovanje. Muž se nalazio na kraju povorke.
-  Otvori avlijska vrata,- samo je njegov glas dopo do njene svesti.
 Skočila je s paorskih kola. Uzela je ključ koji nikada nije bio nošen. Visio je na konopcu vezanom za kapiju. Provukla ga je kroz rupu, polusvesno ga ugurala u natrulu , rđom izjedenu ključanicu. Ključ se opirao. Jače ga je pritisla. Desnim kolenom je poduprla vrata, malo ih je izdigla. Zadrmala je ključ. Samo je škljocnuo. Vrata su se otvorila. Blesnula je svetoplava lepota divljih petunija. Bogatstvom svojih cvetova nalegla je na stazu od starih cigala koja je uokvirivala ulaz u kuću. Duboko je preko atarske prašine udahnula opijajući i u isto vreme otrežnjujući miris.
- Otvori avlijska vrata,- još je odzvanjalo.
Gurnula je kamen. Vrata su se otvorila. Konj je znao put. Sve je namirila i napojila.
Spremila je večeru.
Izašla je, sela na basamak kuće. Suknju je zadigla , hladila je svoje još uvek vitke noge. Široka avlija je  u večernjoj svetlosti blesnula pred njom.  Duboko je udahnula. Pored komšijske kuće je svoje latice u punoj cvasti otvorila Noćna frajla. Bila je sama sa mirisom. Miris se uzdigao, pretvorio se u život. Pretvorio se u mladost, pretvorio se u nebo, pretvorio se u zemlju, pretvorio se u plodnu njivu njenom rukom obrađenu. Pretvorio se u osmeh, pa u čistotu. Došao je do nje, duboko se urezao u sećanje. Ostao je da živi tu dok ona sama  traje.

Slavko

                

Te kobne godine smo se, sa još dve porodice vraćali sa mini odmora na Golupcu. Naši prijatelji su dobili dve poluzavršene vikendice na korišćenje, pa smo se uputili dobro napakovani svim i svačim. Od ćebadi, jorgana pa do šerpi i lonaca. Putovali smo sa dva auta, teški, da su se točkovi krivili pod težinom prtljaga. Količina je bila poprilična jer smo putovali sa četvoro male dece. Na Golupcu smo tih desetak dana živeli bez struje, televizije i vesti. Potpuno odsečeni od stvarnosti, nismo imali spoznaje o strahotama koje su se dešavale oko nas. Pri povratku smo navratili u Idvor da posetimo rodnu kuću Mihajla Pupina. Dočekao nas je čovek zabrinutog lica rečima:

- Dobar dan, baš vam i nije dobar...

Bilo nam je čudno.U daljem razgovoru smo saznali o kolonama ljudi koji napuštaju svoje domove i stižu u Vojvodinu.

...

Sedeo je na staroj stolici u iznajmljenom stanu koji se sastojao od jednog sobička, dva stara kauča pokrivena crvenim čupavcima dobijenim od strane dobronamernih, male peći i stola pokrivenog vezenim stolnjakom koji je njegova žena donela iz njihove kuće u Sarajevu. Taj mali detalj je činio celo njihovo vlasništvo, jer je sve ostalo tamo negde...

Pogled mu je polako lutao malim dvorištem. Rano prolećno sunce igralo se praveći grotesknu senku na ispucalom betonu. Stančić u kome su živeli bio je stara garaža prepravljena za stanovanje. No bila je topla i stan nije bio skup. Nekako se moglo preživeti sa izbegličkom kartom i povremenim poslovima koje je pronalazio. Njegova tiha i vredna žena je na staroj Singer mašini od stare garderobe šila sobne papuče. Bile su jake i tvrde, pa su je noćima ruke bolele. Nije se žalila. Nastavljala je posao zahvalna gazdi koji joj ie drage volje pozajmio mašinu. Ipak je novac pristizao.

Kapci su mu bili teški, baš kao i krst koji je nosio na svojim plećima, a duša još teža. Pritiskana strašnim neverovanjem u sopstvenu sudbinu,  milela je nadajući se da je sve samo san, da će brzo proći. Nije znao da će biti toliko teško.

Kada je počelo stidljivo puškaranje nije ni pretpostavio u šta će sve to prerasti. Mirno je živeo u svojoj lepoj spratnoj kući sa dva sina, ćerkom i ženom. Uvek tiho, uvek pazeći da nikoga ne uvredi. Uzdao se da će se dobro zapamtiti. Nikada ne bi napustio svoju kuću u koju je utkao čitav svoj život, nikada nije zlo činio ,pa zašto bi se nečega plašio? No nije sve bilo jednostvno. Prvo je otišla ćerka, još pre prvog metka. Nekako je svojim ženskim instinktom osetila nemir, komešanje koje ne može doneti dobro. Otišla je u Kanadu. Našla je posao i otpočela je nov život tamo.

Sa prvim mecima otišli su sinovi, kod svoje sestre. Nisu se dugo zadržali kod nje. Krenuli su svojim putem u Ameriku. On i supruga su živeli svoje dane u svojoj velikoj kući. Sami. Imali su dobar komšiluk. Pili su kafu, onako bosanski, sa dolivanjem. Pijenje kafe onda traje, a uz razgovor prija.

-Još malo komšija, još malo ,sedi...

Sa prvim mecima kafe su se proredile. Ljudi su zazirali jedni od drugih, raslo je nepoverenje, ali su i dalje živeli u miru sa bližnjim svojima.

Došla je prohladna jesenja noć. Probudila ih je lupa na ulaznim vratima.

-Otvaraj, otvaraj!!

Učinilo mu se da čuje poznat glas, iako nijnsiran tamom mržnje. Otvorio je. Našao se oči u oči sa sinom najboljeg komšije, istog onog sa kojim je godinama pio kafu, do skora dečakom kome je vraćao šutnutu fudbalsku loptu, koja je u dečjoj igri preletala u njihovo dvorište. Video je da ima alkohola u sebi i veliki nož.

U njega, još uvek dečak, upro je pogled prepun gneva . Hladno sečivo noža je osetio na svom grlu. Zapretio mu je da sledećeg puta neće da se završi samo sa opomenom. Tek tada mu je bilo jasno da ne može opstati u svojoj kući. Shvatio je svu težinu novog momenta i bez reči je zatvorio oči. Pomislio je da je to to, da je došao do kraja, da gore ne može. Ipak vrata su se zatvorila. Ostao je zanemeo, prestravljen, žena se od straha onesvestila. Pomislio je da je mrtva.

-Moramo ići. Neka ostane sve, neka propadne sve, samo neka je glava na ramenima.

Tako su stigli u Vojvodinu. Mislilo je da je tu bogato. Zaboravio je da su ovdašnji ljudi iscrpljeni inflacijom, nemanjem i sve više rastućim siromaštvom. Ovde su samo ljudi dobrodušni. Primljeni su sa puno pažnje. Vojvođani su otvoreni su za saradnju i spremni da pomognu.

-Ovde je teško. Deca su daleko.

Mora krenuti opet, mora kod svoje dece. Zovu ga. Rade. Našli su nov smisao u svome životu.

Sutra kreće dalje. Kada je napustio svoju kuću, ovo mu nije ništa. Spreman je da ide. Žena samo ćuti. Sve će uraditi kako kaže.

...

Rat je prestao, ožiljci su ostali. Može se oprostiti, ali zaboraviti se ne može. Iako je našao svoj mir u novoj domovini, čak je i unuke dobio, vukli su ga grobovi roditelja i stara kuća.

Godine su se nataložile, bio je siguran da mu nije još mnogo ostalo. Morao je još jednom ugledati maglu nad Jahorinom, morao je još jednom udahnuti reski planinski vazduh svoga detinjstva, morao je još jednom videti zidove svoje prve kuće.

Imao je razumevanje žene i dece. Napravili su kompromis. Prvo će zajedno u Kanadu, a zatim će se on sam uputiti u Bosnu, ona ne može. Prvi put mu je nešto odbila.

...

Stajao je isped svoje kuće. Imala je zidove i deo krova. Davno su nestali prozori i vrata.

Stajao je sam. U oku je rasla suza. Tiho, bez glasa, rodila se i nečujno je pronašla put niz njegov duboko izboran obraz.

-Komšija, ti si - u njega je gledao starac kakav je i on sam.

Ćutke su prišli jedan drugom. Ruke se se srele. Povijena ramena su se dodirnula u grčevitom zagrljaju. Najzad su se odvojili. Komšija je nosio crnu košulju koju nikada je nije skidao, bol je bila prevelika. Obojica su plakala. Najzad je začuo glas.

-Idemo kod mene, popićemo onu našu kafu, onu koja se doliva. Moj dečak nas nikada više neće uznemiravati.

Mrak se polako prikradao, otkidao je delove njihovih života, razdvajao ih i opet spajao u iskrenom razgovoru, jer jedan drugome nikada ništa nisu tajili. Prijatelji jednom, prijatelji zauvek.

...

Odavno nemamo kontakta sa Slavkom i Savkom. Poslednji put smo ih čuli telefonom pre nekoliko godina. Javili su se iz Južne Dakote, gde su pronašli svoj novi dom. Bili su dobri i jednostavni ljudi. Nadam se da su živi i da su baš kao u nekoj bajci srećni sa svojom decom i unucima.
Ako nekim čudom ove rečenice dospeju do njih , neka mi ne zamere. Za njih osećam samo duboko poštovanje.
 Jedan detalj iz Vojvodine  Suncokreti!

Poslednja cigareta

Stajao je ispred ulaznih vrata svoje roditeljske kuće. Nije smeo da dotakne kvaku, a kamoli da otvori vrata. Gledao je svoje ruke. Prsti desne ruke pokriveni smeđom neispranom trajnošću ispušenih cigareta. Opipao je desni džep.
-  Tu su!
Izvadio je cigaretu, zapalio je, duboko je udahnuo dim. To ga je bolno podsetilo na stvarnost. Tuga je bila ogromna. Teret na plećima još veći. Od kvake ga je delilo samo desetak centimetara koji su se kroz maglu u  njegovim očima pretvorili u kilometre.
Fizički je bio tu , ali duh se odvojio od njegovog izmršavelog tela i odleteo tamo negde gde se nalazilo ono malo nevino stvorenje. Ničim grešno, ničim uprljano  i bez ikakve senke, lice tek rođenog deteta je spavalo, nije imalo snage da otpočne život u ludilu oko sebe. Besvesno se opiralo vazduhu i vodi, bezglasno se protvilo svemu lošem.Toplota životne tečnosti nije mogla da ga zaštiti. Ništa nije moglo da spreči događaje koji su usledili.
...
Ničim  nije zasluživao takvu sudbinu. Bezbrižna mladost se vinula i pretvorila u nešto teško. Merljivo samo nebom i zemljom zajedno. Merljivo prostorom vasione i nepreglednih daljina svemira. Prevremeno rođeno dete  se borilo za život. Malo, krhko teleo je pokazalo veliku snagu. Otimalo se za svaki trenutak, otimalo se za svaki sat i dan. Trudilo se da zaboravi.
Vratio se ispred vrata. Podigao je levu ruku, desnom je držao zapaljenu cigaretu,  pokušao je da uhvati kvaku. Ruka je pala. S one strane punih drvenih vrata koja ne propuštaju svetlost ni  zvuk, doprlo bezoblično komešanje.
Vrata su se otvorila. Na vratima je stajala majka. Pored majke otac. Vlažno oko se podiglo. Trepnulo je.  Kroz zvučno ispuštanje duvanskog dima izmešanog sa ugljen dioksidom rekao je:
- Ovo mi je poslednja cigareta!

Sveti Sava i ja

Freska iz manastira Mileševe

Najraniji susret sa kultom Svetog Save sam imala u ranom detinjstvu. Moja baka Biserka, koju smo svi od milošte zvali Babika, kasnije su taj naziv prihvatila sva deca s kojom je imala kontakta, je, dok su se svi zabavljali temom zime imala običaj da kaže:

- Sveti Sava Dunav zaleđava!

Za mene je to bila igra reči, nešto neshvatljivo, jer o pojmu Sveca nisam imala nikakve predstave, a još manje sam znala  o njegovoj moći i delima. Babika je o blagim večerima volela  da priča da su se u vreme njenog devojaštva održavale Litije u čast Svetoga Save, da se tada sve mlado i staro okupljalo na Vračaru, da oda počast ovom velikom Svetitelju. Pričala je da su njegove mošti spaljene od strane strašnog Sinan Paše, da je gorelo do samih nebesa.  Znala da kaže da je Sava velik i moćan. Govorila je da se poštovao u školama, i da je to bila školska slava.  Ponekad je negde krajem januara znala da  svojim staračkim drhtavim glasom peva pesmu. Reči nisam razumela, ali su mi note zauvek ostale u sećanju. U svojim mislima sam detinje stvarala slike o kojima je pesma govorila ,,pojte i utrojte". 

Manastir Mileševa

  Sledeći susret se dogodio mnogo godina kasnije. Toliko da sam zaboravila na Svetitelja i njegovu veličinu. Tadašnji direktor škole u kojoj radim i dan danas, me je pozvao u svoju kancelariju  i  dao mi zadatak organizujem jednu tačku za školsku priredbu na kojoj će biti predstavljen Sveti Sava. Došlo je vreme da prvi Prosvetitelj i Svetitelj opet bude uvršten u školski program. Sa strahom sam se prihvatila posla. Pratili su me začuđeni pogledi, ali  moja baka me je od nekuda ponosno gledala. Mogla sam da čujem reči ,,Znala sam...".

Jedne godine se susret ponovio u manastiru Mileševa . Kružne zidine crkve iz daleka privlače pogled posetioca. Svečano bela i čista čuva svoje blago unutar oslikanih zidina. Freska Svetog Save posmatra posetioce sa velikog zida. Blagog pogleda blagosilja sve dobronamerike. Plavi pogled mirnih očiju se zadržava na vama, čita vas, ne kritikuje, više upućuje na pronalaženje dobrote u nama samima, podstiče na istraživanje sopstvenog bića. Osećate se dobrodošlim, toplo primljenim pod okrilje prvog među prvima. Činilo mi se da sam za njega samo ja tu. Činilo mi se da odobrava ono što činim i da se nalazim na pravom putu, samo je potrebno da istrajem u tome.

Isposnica svetog Save

Posle desetak godina sam se našla na platou ispred manastira Studenice. Mir i tišina su me obavili. Bez mnogo reči sam se uputila u razgledanje. Nije bilo dovoljno gledati očima , bilo je potrebno gledati dušom. Vazdiuh otežao od nenametljive duhovnosti vas ponese, blagosilja, opija vas i smerno pokazuje kakav bi čovek trebao da bude svako os nas. Na tom mestu se seća Svetosavski duh. 

Manastir Studenica

Ponizno hodanje stazama Svetoga Save, kojima se on pre toliko vekova kretao, udisanje vazduha koji je udisao čini čoveka bogatijim za veliko iskustvo. Neponovljiv osećaj ostaje duboko u vama kada se nađete u skromnoj isposnici  u kojoj je sam Sava provodio svoje dane. Tu vas čeka osećaj sjedinjavanja čoveka, prirode i Nebesa. To je nerazdvojivo, isprepleteno  i čvrsto utkano u osećaj pravoslavlja.

Hram Svetog Save

Kada sam se pre petnaestak godina našla  u autu kojim je upravljala suprugova rođaka i kada je ona ispred Hrama Svetog Save prešla preko dve pune linije, samo me je odanost Svetosavlju spasla pogibije. 

Na mestu spaljivanja moštiju Svetoga Save danas se nalazi veliki hram. Nedovršen, u gradnji. Ogromna građevina, a čovek tako mali. Nebitan u svome umišljenju važnosti. Nadahe se duša gledanjem u kupole i mozaike radjene veštim rukama velikih majstora. Žmurim i zamišljam ih završene. Gušim nalet vlage u očima.
Manja sam nego što jesam, ništavna u poređenju s delom onoga čiji hram se podiže. Tu se doživi razlika između neba i zemlje. Tu se najbolje oseti razlika između Sveca i smrtnika. Kada se o punom satu nađete u blizini možete se prepustiti uživanju  u melodiji Himne Svetom Savi koju stvaraju brojna zvona. Doživljaj je jedinstven. Svakako se mora odati priznanje svima koji su radili na njihovoj izradi.
Nedavno sam imala ponovni susret s Duhovnikom. Kada smo se o jednom vikendu našli u manastiru Bodrog u Rumuniji , bila sam iznenađena kada sm na zidu ugledala fresku s likom Svetoga Save. Manastir je nekada pripadao srpskoj, a sada rumunskoj crkvi. Oseti čovek šta znači biti preplavljen ponosom predaka. Dobročinstvo nema granica.

 






Čitav moj život je prožet uticajem velikog Duhovnika. Možda je ono najranije iskustvo uticalo da moj životni poziv bude baš ovo čime se bavim. Možda me sam Duhovnik svakoga dana blagosilja, baš u trenutku kada počinjem svoju prvu rečenicu u svojoj učionici. 

Ponosna sam što hodam malim stopama za  velikim koracima Svetoga Save.


..Uskliknimo s ljubavlju...

Soba tajne večere

Uspeh da se upoznam sa Manastirom Svetog Save Osvećenog u Svetoj zemlji, da tamo po koracima mnogih načinim svoje.
U drevnim zidinama tražih tragove Savinih putovanja. Posetih Sionsku gornjicu koju je nekada davno Sava kupio za svoj rod. Videh, poklonih se, zamislih  svetitelja u radosti njegovoj.
Duhovno bogatstvo je jednino pravo.

Slobodno nebo i nebitni ljudi

Dunu neki vetar. Panonska trava se uznemiri, uzdiže se i zadrhta. Nedugo zatim opet. Unese se neki nemir u ptice. One poletehu visoko, da sa svojih nedostižnih visina gledaju smrtnike. Ljudi su u svojoj nebitnosti hodali duboko ispod njih.
Plavetnilo se uzdizalo i pružalo je neobičnu sigurnost.
Samo im je to bilo potrebno. Dovoljno im je da svojim moćnim krilima osećaju snagu vetra , da osvajaju nebesko prostranstvo i da celim svojim bićem osete slobodu. Znali su da im ljudi samo zavide. Znali su da sve što ljudi čine, čine iz čiste pakosti i neželje razumevanja drugih stvorenja osim njih samih.
Na grani je sedeo orao. Ogolela grana se blago spustila bliže blatnjavoj zemlji. Težina posetioca  je naterala granu da se pokloni majci. Odavali su sliku usamljenosti i savršene  zagonetne lepote.
 On je  nemo posmatrao tamnosivu  traku koja je presecala nepreglednu ravnicu.Traka je negde krivudala, negde se pružala  pravo. Obično je njeno sivilo teralo ptice u beg. Uplašile bi se kakvog brujećeg diva koji bi samo protutnjao. Pravio se da ih ne vidi. Iako su spram njega izgledali moćni nisu zavređivali nikakvu pažnju. Ponosno je svoj kukasti kljun držao čvrsto skupljen i rešen da ne pokaže ni najmanji osećaj.  Nije mario za ono što se oko njega dešava. Nije mario ni za travu, ni za ostale srodnike. Još manje je mario za ljude. Nije ga zanimala sudbina ljudi  iz punog auta koji je protutnjao pored njega. Dokle god ga ne diraju neće ni on njih. Prećutno se slagao sa njihovim nedelima.
Pa miševi su uvek miševi.
Fotografija : internet.

Neobilčni putopis: Imela

S prvom svetlošću maglovitog jutra,  kroz zamagljeno staklo autobuskog  prozora mogla se ugledati brojnost neobičnih oblika neravnomerno raspoređenih po listopadnom drveću. Vizuelni  kontakt je govorio da su to gnezda za ptice.
Zaista pomislih  da je neverovatna rasprostranjenost skoro savršenih lopti upletenih u ogolelo granje delo nekih letećih stvorenja. Uljljkala sam se u tom saznanju.
Kako se ista slika ponavljala počela sam da sumnjam u svoj sud. Potpuni preokret je nastao kada smo u neposrednoj blizini Bratislave, pa i u samom gradu ugledali istu sliku. Posmatrala sam neobičnu pojavu i došla do zaključka da to mora mbiti neka parazitska ili poluparazitska biljka.
Napravila sam nekoliko fotografija kroz prozor autobusa, pa uz malo pretraživanja ugledah odgovor na internetu. Radi se o Imeli.
U Vojvodini je nikada nisam srela, verovatno joj ne odgovaraju ovako sušna i topla leta, potrebni su joj svežina letnjih noći i blago zatalasano zemljište.
Stari narodi su poznavali njena lekovita svojstva. Vidari i travari su obilato koristili mogućnosti izlečenja koje je ona pružala. Neki narodi su je koristili u ritualnim obredima. Da se prisetimo druida Aspiriniksa iz nezaboravnog stripa Asteriks i Obeliks. Za svoj čarobni napitak  Aspiriniks je koristio tajni sastojak. Možda je to baš ona, njen cvet, list, plod....
Neki narodi veruju da poljubac ispod imele donosi večnu ljubav. Kod nekih naroda ona se unosi u kuću za Božić i donosi obilje i blagodet. Stavlja se iznad ulaznih vrata i donosi sreću u dom, ali i daje sreću onima koji iz njega  izlaze.
Na pultovima prodavaca suvenira sam videla i male buketiće spremne za prodaju. Nisu me privlačili kao suveniri. Nisam u njima videla ono što Pražani jesu. Sledeći susret će biti drugačiji.

Žao mi je što je nisam videla ovakvu, moćnu i zelenu!

Afrička šljiva i on

Pet godina od kada ga je napustila i na onaj svet se preselila njegova draga, da čovek ne pogreši i nije mu baš bila draga, ali ajd,  Bog da joj dušu prosti, neka tamo ima mira ako ga na ovom svetu nije imala, je brzo prošlo. Ono života što je proživela i nije bio neki život. Treba sticati, na njivu ići, po žezi, po hladnoj jesenjoj magli... Rodila mu je troje dece i na tome joj hvala...
Odjednom se razbolela, kada se bolje razmisli i nije tako odjednom, samo za sebe nikada nije imala vremena. Neka tuga tajno uselila i  prekrila  njene obraze. Trajno sivilo  se uselilo u njenu dušu. Lagano je kopnila i samo se dogodilo da je nestala. Deca su već stasala. Posvetio im je vreme dok nisu krenula svojim putem, a sad je došlo vreme da ŽIVI!
Dosta ju je žalio, sada je pravo vreme za provod.
Rešio je da nadoknadi propušteno u mladosti i da se posveti raspusničkom boemskom životu sličnom onom koji je vodio njegov deda nekada. Postojao je samo jedan mali problem. Nekako su ga godine stigle. Zanemoćao je i ona mladalačka snaga i strast su ga napustile. Nije da je baš bio nemoćan,  ali udovica je bilo mnogo, mnogo je devojaka koje vole novac, a on nije bez novca... Pa i kafana je mnogo, pa vašara, ni odlasci u banju mu nisu mrski... Jednostavno je želeo sve to da postigne, ali nije uspevao.
Na televiziji je video reklamu o nekakvoj Afričkoj šljivi.
...
-Kakve li su ove naše šljive? Cele jeseni se hranim samo šljivama , pa ništa. Samo skomolavam...Šljiva je šljiva, sve je to isto...
-E, sada mi je dosta, idem u apoteku da kupim te afričke.
Došao je do ulaznih vrata, iza pulta je bila neka sredovečna gospođa. Oblio ga je znoj, sramota ga stigla, samo se okrenuo i pošao je dalje.
Sledeća apoteka, zeleni krst svetleći obaveštava prolaznike o delatnosti kojom se bavi vlasnik. Iza pulta devojka plave kose, lepa, školovana, simpatična, baš ohrabrujuće deluje na čoveka. Skupio je hrabrost i ušao.
- Dobar dan!
- Dobar dan, izvolite!
- Molim vas dajte mi jednu kilu afričkih šljiva!
- Šta Vam treba!?
- Kila afričkih šljiva!!!
- Pa to se ne prodaje tako!
- Valjda ja znam šta je šljiva , šljiva je šljiva, daj  za početak jednu kilu, a posle ćemo videti...

Putopis : Zlatna ulica, Prag

U Zlatnoj ulici

Nema kraja pričama o Pragu. Sve što je potrebno jeste da otvorite dušu i  unutra pustite sve boje i mirise koji u brzom vihoru prolaze kraj vas. Nemoguće ih je sve pohvatati, ali je moguće upiti veliki deo te nesvakidašnje lepote, pa sve to lepo složiti u kutke sećanja, i po potrebi ih doticati i deliti sa svojim prijateljima.

Nezaobilazna Zlatna ulica.

Tolaleta za dvorsku damu

Ispred kuće Franca Kafke

Na prvi pogled se uočava običnost skromne , siromašne ulice koja u nizu broji dvadeset devet kućica. Ni traga nikakvom zlatu po kome je dobila ime. Čak se posetilac rastuži na pomisao o novcu koji je dao za kupovinu ulaznice. Ipak se zlato tu krije samo ga treba otkriti!

Zlatna ulica je jedna od najlepših uspomena koje sam ponela iz Praga. Ulica je skromna. Niz malenih kućica zbijenih jedna do druge. U nekima od njih su živeli najpoznatiji Pražani kao što je Franc Kafka.
 Potrebno je vrlo malo vremena da se čovek prošeta od ulaza do izlaza  ulice. Ako mi je za verovati to bi bila najveća greška koju posetilac može da učini.

Nikako ne žalite novac, ono što ćete videti će vam sigurno oduzeti dah.

Šnajderski salon

Gostionica

Dakle nekoliko desetina malih kućica je zbijeno jedna do druge. Površina unutrašnjosti jedne nije veća od desetak kvadratnih metara. One najveće nemaju više od dvadeset. Dakle manja od najmanje garsonjere. Malena vrata, zastakljena unutrašnost koja  pruža predivne slike nekadašnjeg  života ljudi koji su nekada tu živeli. Staklo vas deli od autentičnosti majstorskih radionica češke manufakture umetničkih predmeta. Male sobice su zadržale život srednjeg veka unutar svojih zidova. Tu su se proizvodili različiti predmeti upotrebnih vrednosti, ali i onih drugačijih usluga. Možete videti prostoriju u kojoj je izvesna Madam Matilda demonstrirala svoje proročke vizije , ili minijaturni salon dame sa posebnim namenama.
U svaku kućicu možete ući, možete osetiti dah ondašnjeg života, suočiti se sa stolicom koja stoji u prosroru od 50x50 cm , ima rupu u sredini i predstavlja drevni toalet.

Hodnik

Alhemičarska radionica

Posebni doživljaj je kada se uskim i strmim stepeništem uputite u podrum. Kada ste napolju ne možete ni pomisliti da te male zgradice imaju tako duboke podrume. Dakle stepenište je usko. Na nekim mestima se morate prilepiti uz kameni zid da propustite one koji idu u suprotnom smeru. Dole vas čeka poslastica. Prava ALHEMIČARSKA radionica. Zamislite samog Karla  Velikog na takvom mestu! Kolika je količina novca koju je spreman da položi za tajnu večnog života. Sve je savršeno očuvano. Kroz razne posude prolazi tečnost, nešto se kuva, pa se stiče utisak da će se preuzvišeni alhemičar svakoga trena pojaviti da vam saopšti samu tajnu večnog života ili vam, ukoliko ste mu simpatični saopšti formulu proizvodnje zlata. Iako je prostorija prazna  obiluje bogatim životom.
Sledeći podrum do koga stižete spiralnim strmim stepeništem otkriva radionicu sprava za mučenje. Uz malo mašte možeete čuti krike onih na kojima su sprave isprobane. Sve je autentično i iskustveno.
Najlepše vas očekuje u potkrovlju. To sasvim sigurno niko ne očekuje. Sva potkrovlja su spojena u dug hodnik. On ima dužinu cele ulice. U njemu su u staklenim vitrinama poređani oklopi srednjovekovnih vitezova. Iako svaki liči na onaj drugi, ne postoje dva ista. Svi su različiti i svaki od njih priča svoju priču. Deo hodnika s početka potkrovlja je rezervisan za prodavnice suvenira, a na drugom kraju su izložene predivne haljine dvorskih dama i par odela za gospodu. Požutela čipka na dekolteu ili kragni govori o popriličnoj starosti eksponata.
Na samom kraju ulice vas čeka kuća jednog od najčuvenijih čeških režisera nemih crno belih filmova. Dok hodate ovom jedinstvenom ulicom i uživate u njenoj unutrašnjosti deo ste svetske baštine i zajedno s rekom turista osećate dah starine. Tokom puta kroz ovu jedinstvenu ulicu prate vas tonovi srednjovekovne muzike koji itekako pojačavaju doživljaj.

Suveniri

Selfi među suvenirima

Kuka i motika

Jedno je sigurno, naziv ulice je po onoj narodnoj, razumljivoj na svim jezicima :

          ZLATNE RUKE!

Putopis Prag

Panorama sa obale Vltave

Ulazak u prva predgrađa Praga opravdalo je naziv Zlatni grad. Jutarnja magla je nestala, Sunce je svoju zimsku svetlost prosulo preko stakala prozora i grad je zasijao zlatom. U pravo vreme i na pravom mestu. Nekadašnje bogatstvo se kroz daljinu moglo nazreti. Nova predgrađa i zgrade iz vremena socijalizma nisu mogle narušiti lepotu Grada hiljadu tornjeva. Stotinu  jer ih je nekada bilo toliko. Kažu da ih je danas još više,  jer su bogati Pražani preuzeli tradiciju gradnje tornjeva, pa i dan danas na svoje kuće stavljaju bar jedan mali tornjić.

Panorama Karlov most

Grad zaista sija. Sija svojom kulturom, svojom istorijom, svojim katedralama,bazilikama, svojim ljudima, a posebnu draž svemu tome daju bezbrojni turisti koji svakodnevno u rekama dolaze u češku prestonicu. Na ulicama starog grada se mogu videti sve nacije, sve boje kože, sve religije, sva zadivljena lica uprta pogleda u gradske zidine. Lepota svuda i na svkom koraku.
Najveća gužva se stvara oko starog sata Orloj. Naime o punom satu se pojavljuju i iz svoga skrivenoga doma izlaze Sveci i blagosiljaju sve prisutne. Samo jednom dnevno, tačno u podne svetlost dana ugleda svih dvanaest apostola. Prisutnih je toliko da se čovek pomera onako kako oda njega zahteva mnoštvo.
Davno je je najveći kralj češke rekao
,, Moji podanici neće hodati po blatu,,
te je dao da se poploča ceo grad. To je Karlo Veliki po Pražanima, inače IV. Veliki po svemu po obrazovanju, kulturi, bogatsvu, moći. Kocka traje već vekovima i sasvim je sigurno da će trajati. Od najmanje do najveće ulice sve su popločane sivim kamenom. Uredne su i čiste, uvek spremne da pod svoje okrilje prime reke turista. Sa svih zgrada vas neko posmatra. Na nekoj je dobronamerni starac nasmejanog lica, negde su strogi mišićavi muškarci. Negde su zamrznute u vremenu, žene obnaženih grudi ili su tu nasmešeni anđeli. Na nekim fasadama su prelepe rozete ili su tu ukrasi koje samo bogata mašta i vešta ruka mogu da naprave. Čitav grad je veliki muzej. Svaka zgrada ima svoju priču ili tajnu koju krije.

Ulaz u Praški dvorac

Pražani kažu i to duboko poštuju da je njihov grad podignut na mnoštvu legendi. Karlo Veliki je morao gradnju svoga mosta početi tačno određenog dana u određeni čas da bi on trajao. Karlov most i danas ponosno stoji i premošćuje Vltavu. Uz malo mašte mogu se čuti tonovi Smetanine Vltave. Lepoti prizora doprinosi mnoštvo labudova vitkih vratova koji svojom slobodnom voljom biraju kojoj će se strani prikloniti. Društvo im prave galebovi i patke. Mnogo ljudi i dece ih hrani.

Plešuća zgrada

Praški kristal

 Sa najlepšeg mosta se može videti Jevrejska četvrt.

Karlov most, mesto za želju, mesto sa
kog je Jan Nepomuk bačen u Vltavu
jer nije hteo da oda ispovednu
tajnu

Obalu vltave krasi i veoma moderna Plešuća zgrada.

Praška garda

Svaki kralj je  dodavao nešto svoje, ali je i ljubomorno čuvao gradnju prethodnika. Najbolji dokaz za to je Praški dvorac Hradčani. Nijedan potonji kralj nije hteo da živi u dvoru prethodnika, pa je pored starog podizao novi dvor. Hradčani su danas najveći dvorac u Evropi. O lepoti se može dugo pričati ali i o istoriji i položaju ovog predivnog mesta. Potrebni su dani da bi se pogledalo ono što se krije iza zidina dvorca. Glavne ulaze u Dvor čuvaju stražari. Kažu da se svake godine raspisuje konkurs za počasnu stražu. Naravno da se za to moraju ispuniti određeni uslovi. Kandidat mora imati određenu težinu i visinu, kao i odgovarajuću građu tela, ali to nije sve. On mora biti Čeh i mora biti visoko obrazovan.
Tu je katedrala Svetog Vita, tu je Zlatna ulica, ali ću o njima posebno pisati.

Katedrala Svtog Vita

Mnogo lepote na jednom mestu. Mnogo duhovnog bogatstva koje grad nesebično deli svojim posetiocima. Ako se na trenutak zatvore oči  i ako se mora  reći šta je to najlepše u Pragu, ne može se.

Unutrašnjost katedrale Svetog Vita

 No nije sve
blistavo. Na ulicama se mogu videti prosjaci. Jadnik bi ispod sebe stavio prostirku. Kleknuo bi, lice mu je upereno k zemlji, zadnji deo tela podignut, a laktovi su mu naslonjeni na hladnu Karlovu kocku. Ruke su sklopljene kao na Direrovim slikama. Moli. Prolaznik ubaci novčić, pa nastavlja svojim putem. Nastavlja razgledanje, odlazi do Zida gladnih. Nastavlja svoje divljenje gradu, svoje divljenje svim ljudima koji su sprečili da Prag ikada bude srušen ili u strašnim ratovima oštećen.
Za Prag su vam potrebne udobne cipele, još bolje patike. Samo tako ćete moći da pređete kilometre koje reazgledanje zahteva. Pripadnice nežnijeg pola bi trebalo da izostave visoke potpetice.
Svaka građevina bez obzira na starost ima svoju simboliku. Samo ime grada je simbolika, Hradčani su podignuti na brdu zvanom Delfinova leđa, svaki kamen temeljac nije postavljen slučajno već po pravilu koja određuje samo nebo i zvezde. Za svaku građevinu je postojalo mesto, vreme , čak sat i minut za početak gradnje. Jedna od novijih građevina koju umalo ne zaboravih jeste moderan TV toranj Živkov koji je pretvoren u luksuzni hotel. Na njemu je jedan od čeških umetnika David Černi postavio bebe koje pužu. Bebe su crne, neke pužu naviše, neke nadole, a neke su mirne na svojim mestima. Naravno u pitanju je simbolika. Kažu da će posle dvadeset godina bebe biti zamenjene ljudima, to jest bebe će odrasti.  Onda ćemo moći da vidimo gde je koja stigla.

Ulaz u Galeriju Praškog dvorca  

Posle svih razgledanja vidite da nije zlato samo ono što sija. Ako su nekada tornjevi bili pokriveni zlatom, danas to nisu. Zlato se krije u vrednim i sposobnim rukama svih Čeha. Samo je njihov rad uspeo da stvori ovoliku lepotu.
Moram navesti reči našeg vodiča Katarine :
Želim vam da u novoj godini budete bogati ma u čemu se to bogatstvo ogledalo!


Poslednju sliku sam lično napravila. To je trenutak izlaska Sunca nad Pragom u trenutku kada ga napuštamo.

Izalazak sunca

Utisak o Pragu se može reći u tri reči

PRAG JE PREDIVAN!






Zahvaljujemo  svojoj deci na ovom divnom putovanju!

Putopis: Bratislava

Posle teške magle koja je putnike željne lepote pratila čitavo vreme putovanja koje je se odvijalo noću, kao znak dobrodošlice u Glavni grad Slovačke pružilo je Sunce.
Ranojutarnji posetioci su se susreli sa umivenim gradom, blistavočistim ulicama i licima zaposlenih raznosača robe koja  se samo rano ujutro dostavlja u prodavnice starog grada.
Stari deo grada popločan sivom kockom koju je pre mnogo vremena postavio jedan od kraljeva ove lepe varoši.
Šetnja uz stručnog vodiča znači mnoštvo informacija i istorijskih podataka. Jednostavno ih je nemoguće zapamtiti, a još teže razvrstati u vremenska razdoblja kojima pripadaju. Zato ću se osloniti na svoje zapažanje i na ono što je meni zapalo za oko.
Mnogo interesantnih detalja. Mnogo istorijskih ličnosti koje su svoj trag ostavile u dugom  trajanju grada.

Ispod kapije grada neko je davno naredio postavljanje astrološkog sata.
 Ugrađen u kamenu stazu, svojim kamenim telom samo poznavaocima astrološke veštine pruža saznanja.

 Uske ulice lepe arhitekture kazuju o svojim nekadašnjim stanarima i posetiocima. S jedne vas strogo posmatra List, koji je svoje učenike podučavao veštini muzičke umetnosti.

 S druge strane je večito mladi Mocart  koji je baš u toj zgradi još davno održavao svoje prve koncerte, Prelepi trgovi i katedrala. Dvorac na visoko brdu, opominje da će zažaliti svi oni koji ga ne posete.

Koliko god vremena čovek ima uvek je malo.
Ne sme se izostaviti ni pogled na Dunav. Ovde je stidljiv, vitki momak  dušom i telom  uprtim u daljinu. Krupni rečni galebovi ga nadleću, pa se širokim zamasima krila spuštaju na zid koji deli vodu i kopno. Krik im odzvanja i odbija se o još jedno obeležje Bratislave, o restoran koji podseća na leteći tanjir. Oslonjen na tri stuba uzdiže se u visnu od koje zastaje dah. Pogled se razleti na sve strane. Sve je tu i Dunav i Dvorac i pozorište i muzej i mnoštvo prodavaca suvenira. Pa šta ko voli.
Vreme brzo prolazi i hteli


 ili ne produžavamo dalje. Ostavljamo Bratislavu da živi u skladu sa običajima, u sladu sa svojom tradicijom, da tuguje za starim bogatstvom i da se raduje budućim vremenima.

Sa Veselim čovekom

 Bilo je prelepo hodati ulicama po kojima je nekada hodala tek krunisana Carica

Marija Terezija!

U pozadini se vidi restoran u obliku letećeg tanjira

Srećni čovek, dovoljno ga je pomaziti po glavi i poželeti želju

Moj zavičaj! Kikinda!

       

Duboko u duši svakog čoveka je usađena ljubav prema zavičaju. Ipak postoji i ono nešto što ponekog čoveka ponese negde daleko u potragu za novim vidicima i dalekim meridijanima. Ono što ih tada vezuje i podseća na svoju postojbinu jeste nostalgija. Ona ume da bude nemilosrdna. Praiskonskim zovom doziva i mami. Baš zbog toga postoji zavičaj, postoji mesto gde čovek uvek može da se vrati. Kada se priča o zavičaju ne mogu da se ne setim romana Lajoša Zilahija ,,Kad duša zamire ". To je priča svih onih koji su daleko od svoje postojbine, svoga zavičaja.

Kikinda se nalazi na severu Banata u Vojvodini. Broj stanovnika se smanjuje iz dana u dan. Zaboravljena, čami u svojoj prošlosti, u vremenu kada je vrvelo od ljudi i mladosti. Potraga za boljim i lakšim životom ih je podigla, a dunuli su i neki neobični vetrovi koji su govorili stranim jezicima i obećavali bolju budućnost negde daleko. Sada očekuje da se pojavi neka dobra vila ili neki princ, pa da razbudi uspavanost male varoši.

Nekada u prošlosti zvala se Nađ Kekend ili Velika Kikinda i bila je centar Veliko kikindskog dištrikta. Od tada se mnogo toga promenilo. Ipak ostali su dobri i divni ljudi sa neobičnim nadimkom, za muški pol Lale, a za ženski Sose. S ponosom nosimo nadimak koji se proteže iz davnih dana.

Lepa varoš širokih ulica, sa još lepšim dobro projektovanim trgom u centru. On onako ponosan uokviren fasadama starih zgrada nanizanih kao najlepša ogrlica. Najpoznatija je zgrada Kurije, u kojoj je danas smešten muzej grada. Nekada je kroz centar prolazio put od žutog kamena koje je još Marija Terezija ugradila. Danas se žuta kocka i dalje umivena sija gradeći pruge koje prolaznike podsećaju na nekadašnju slavu varoši.

Jedna od neobičnosti Kikinde jeste sedenje na ulici. Starije žene svoje poslove pozavršavaju tokom prepodneva, pa svoju popodnevnu dokolicu troše uz čašicu razgovora sedeći na klupama ispred svojih kuća. Samo u našoj ulici postoje tri takva mesta. Grupisane su po zajedničkim sklonostima i po starosnoj dobi. One su svojevrsni nadgledači dešavanja. Tu su za odmeriti prolaznika i po potrebi razmeniti koju reč sa poznatima. Jako dobro zanaju ko, kada i gde odlazi i dolazi. Prava istina jeste da su usamljene, same, deca su otišla negde daleko, pa se na ovakav način druže i čine svoje usamljeničke dane zanimljivijim. Niko im ne zamera, postale su obelžje grada.

Dosta toga se o Kikindi zna, ali ima i onog mističnog i tajanstvenog što je skriveno od lica javnosti i zamišljeno ostaje da živi u dušama svojih podanika.

Kinđa!

  Neobično ime za još neobičniju pojavu. Malo, ali ipak veliko brdo za našu prostranu panonsku ravnicu. Brdo se nalazi u neposrednoj blizini Kikinde i mi njeni žitelji smo veoma ponosni na njenu osobenost.

    Nepregledno panonsko prostranstvo se razgranalo na sve četiri strane sveta obuhvatajući i lomeći sve pred sobom bez mogućstva nepravilnosti. Ipak tu se zadesila ona. Kinđa. Ponosna prkosi ravnoj okolini i mudro čuva svoje tajne.

    Naime nema nikakvih naučnih dokaza o tome kako se ona tu stvorila. Zna se samo da je odvajkada prisutna i da svojom neobičnom lepotom mami posetioce. Najčešće je posećuju mladi parovi u porazi za romantičnim trenutkom. Popevši se na nju i oslonivši se na kamen koji govori o njenoj veličini može se osetiti dah mirne ravnice i malog brda koje se ponosno uzdiže.

    Za vreme vedrih dana i uz pomoć dogleda može se videti daleko. Mogu se uočiti neka sela u susednoj Rumuniji. Ako  posetilac upotrebi maštu vidi se i dalje. Vazduh oko nje je zagonetno sladak i čist. Čovek ima se osećaj pobede nad prostorom.

    Ako je zima i ima snega, njena zanesenost   mirno i nemo počiva ispod belog pokrivača i strpljivo čeka.

    Ako je proleće ili leto ona se ponosno  uzdiže posuta plavim različkom čije se plavetnilo spaja sa plavetnilom neba. Posetiocu đođe neka milina i sam se oseti delom velikog prostranstva.

 Svaki deo zemljišta oko Kinđe je disciplinovano obrađen. Kada sam je zadnji put posetila,  prostor oko nje je  bio zasejan šećernom repom. Nepregledno zeleno more se lelujalo na letnjem povetarcu.

    Izbor pada na samog posetioca, kuda će napraviti put. Hoće li okolo,vijugavo, pravo... stvar je sopstvenog izbora. Blagi uspon od 83 metra nadmorske visine izaziva zadovoljstvo  uspehom.

    Starosedeoci polako nestaju, odlaze nekuda daleko, sa njima su nestale priče o nastanku našeg brda. Neki su pričali da bi to mogla biti grobnica nekog istaknutog poglavice koji se ovde zadesio u vreme svoje smrti. Koliko znam brdo se nikada nije istražilo. Ovo područje je nekada bilo močvara. Možda je ona bila jedino uzvišenje. Kako su se tokovi reka menjali i često plavili ova područja ko zna šta bi se tu moglo naći. Potajno se nadam grobnici Atile Hunskog za koga se pretpostavlja da je sahranjen negde u dolini reke Tise, a Tisa nije daleko!

    Kako se Kikinda spustila na samo dno svih društvenih zbivanja bilo bi nam potrebno jedno veliko arheološko otkriće. Možda je Kinđa prava za tako nešto.

    Kikindski muzej čuva mnoštvo predmeta, alata i raznih obrednih oruđa još iz preistorijskog doba. Imamo i skelet mamuta sa sličnim imenom Kika.

     Nekako se nadam da ćemo jednom imati nekoga poput Zahi Havasa da svojim entuzijazmom i znanjem istraži naše brdo, pa da se naš grad nađe na stranicama svetskih enciklopedija.

U neposrednoj blizini grada se nalazi ono što mi nazivamo Vodicama. Vodice su otkrivene sasvim slučajno. Neki pastir je lečio bolesne noge na izvoru vode i posle nekog vremena je ozdravio. Malo, po malo, ljudi su uvideli vrednost čiste i pitke vode. Podignuta je i mala crkva u čast Ognjene Marije. U našem kraju vlada uverenje da na Ognjenu Mariju ne valja raditi, jer se tada njen brat Sveti Ilija naljuti, pa kažnjava one koji ne poštuju njegovu sestru. Lepo je posetiti Vodice. Srpska crkvena opština održava belu polukružnu zgradu crkvice i građevinu koja se nalazi na malom uzvišenju pored nje. Nekada, u devetnaestom veku tu je podignuta bolnica. Danas se na zgradi nalazi obeležje u znak sećanja na dane slave. Istorijskih podataka ima mnogo, kao i pisanih zapisa koji se čuvaju u crkvenoj opštini. Ono iskustveno se stiče posetom. Za vreme sunčanih dana namerniku je lepo da sedne na klupu u lepo uređenom dvorištu. Divan miris šeboja opija misli i dušu. Kroz treptaj vazduha mogu se naslutiti reči zahvalnosti svih onih koji su ovde našli isceljenje ili duševni mir. Za kišnih dana pronalazi se sklonište iza debelih zidova nekadašnje bolnice. U vreme letnjih vrućina putnik namernik se rashlađuje hladnom vodom iz bunara u samoj crkvici. Nikada, ni jedan jedini put, nisam naišla ni na najmanji trag nečistoće u maloj crkvici. Svako ko se posluži hladnom vodom očisti prostor za sobom, obriše, prekrsti se i zahvali se samoj svetici čija ikona stoji na istočnom zidu. Čak i sami glasovi posetilaca nekako zagonetno odzvanjaju ovim svetim mestom.

Novijeg datma je jesenje održavanje Dana ludaje. Ona, ludaja, bundeva, tikva, Carica je jeseni i Boginja hranljivosti i zdravlja. Od svoga cveta, preko kore, unutrašnjeg mesa, do semena, daruje sve svoje ljubitelje i poštovaoce bogtstvom ukusa, mirisa i vitamina.

Replika mamuta Kike 

Posetite Kikindu o jeseni, u oktobru, kada blaga zlatna jesen bogato kroči u naš grad. Primamo sve koji dođu i koji su prijateljski raspoloženi. Sa njima delimo naš trg, naše ludaje, našeg mamuta Kiku, našu galeriju Teru, naš muzej, sportsku halu,staro jezero, veliki park Blandaš,stari mlin Suvaču, pravoslavnu i katoličku crkvu, pijacu, kafiće i prodavnice.

Kikinda nije zavičaj samo ljudima. U naš kraj su se naselile sove. Zimuju na drveću koje ponosno stoji na kikindskom trgu. Stare krošnje zimzelenih borova pružaju bogatu zaštitu ovim divnim ponositim i tajanstvenim pticama. Danju su skrivene pa prolaznici često upiru pogled u visinu, a noću samo nemo prolete u svojoj poteri za hranom. Samo beli tragovi na žutim kockama odaju stanovnike visina. Pročlo se nadaleko o njima. Nedavno je BBC počeo da snima emisiju.Tako su naše sove pronašle put do svetskih televizijskih stanica.

Nad mojom Kikindom duvaju topli vetrovi noseći mirise leta, duvaju neki uznemirujući jesenji vetrovi sa tek blagim nagoveštajima vlage koja će doći, duvaju oštri zimski vetrovi besno donoseći svu snagu severa, a s proleća dune blagi povetarac koji donese prve znake obnavljajućeg života. Onda Kikinda živne. Šetači izmile sa svih strana. Dečja kolica pokažu nova lica. Sve miriše, raduje se, baš kao što se dešava svakog proleća od prvog dana postojanja čovekovog.
Kao epilog navodim dve reči:
Volim Kikindu!

Na fotografiji je Ulica Generala Drapšina, proglašena za jednu od najlepših ulica na svetu!

Zahvalnica gospođi Himmel!

Imala sam čast da se prijavim na konkurs U čast učitelju, koji je organizovala gospođa Ljuljana Himmel.

 Zahvaljujem joj se na organizaciji i trudu. Zahvaljujem joj se na želji da se učitelj  prikaže u jednom drugačijem  svetlu.
Zahvaljujem joj se na ljubavi i strpljenju uloženom da sve bude baš onakvo kako treba da bude!
Imala sam divno popodne provedeno u društvu onih koji uvek žele više i bolje. Niko se nije žalio na vreme ili novac. Svi smo imali osmeh i otvorenu dušu!
 Po odluci žirija i moj rad se nalazi u  Elektronskom zborniku. Link  prema zborniku je sledeći:

http://vzbornik.ucastucitelju.in.rs

Nadam se da ćete uživati u mnoštvu objavljenih radova. Ono što ćete sigurno primetiti jeste entuzijazam koji zrači iz svake napisane reči.
Na grupnoj fotografiji su oni koji su mogli doći na druženje i podelu nagrada. Ja sam pored gospođe Ljiljane.

Uživajte!