уторак, 09. децембар 2014.

Kafa...



     Кафа је нешто важно у мом животу. Опојна, мирисна, богатог укуса, подсећа на далеке меридијане и егзотичне земље, а опет нешто блиско и мирише на кућу моје драге комшинице.
Тa мрко црна течност мами и зове, просто призива на дружење, на време које треба поделити, на мали велики тренутак.
Наравно није само кафа ту. Ту је блага и увек насмејана комшиница Сека ( не воли своје крстено име Слободанка) .
Дакле како изгледа наше СВАКОДНЕВНО пијење кафе. По распореду једнога дана се пије код мене, a наредног дана код ње. Кафа се не пије заједно само недељом, када се наравно кува недељни ручак који је захтевнији него обични. Морам да одам тајну, недељом док траје ловна сезона у Војводини, када наши мужеви оду у лов, кафа се пије. Пијење кафе траје пола сата до сат времена .
    Наше дружење траје већ доста дуго,  још од времена када су се доселили у наш комшилук као млади брачни пар. С почетка дружења било је укључено још неколико финих женица из нашег комшилука, али су то већ неке друге приче. Немојте мислити да се као породице не дружимо, ту су обавезна Нова година и Први мај и наша деца се друже, али то је нешто друго, то није наше пијење кафе, наша пауза, наш одмор од кућних послова,оно: ,, Oставићу све, имам времена, посао неће побећи”. Имамо и ,, Шпајз прозорче “ кроз које се размењују колачи, роштиљ и наравно остаци старог хлеба за мачке. Научиле смо комшијски саживот, правиле су се торте за рођендане, колачићи за славу, помоћ баш онда кад је најпотребнија. Делили су се и лепи и они мање лепи тренуци, али и они тужни. Мислим да ни једна од нас није никада ни помислила која је пружила више или мање оној другој.
Ипак се осећам као дужник и мислим да њену доброту, несебичну подршку и помоћ никада ничим нећу моћи да вратим. Имала сам веома тежак период у животу, тада је помагала мојој породици, доносила ручкове и пружала помоћ какву не можете ни да замислите и све то са вечитим осмехом на лицу.
    Све што се лепо може рећи за отворену чисту и доброћудну  душу може се рећи за моју комшиницу. Кроз њену кућу теку потоци и њене и супругове фамилије,за свакога се нађе и лепа реч, а богами и пун тањир.
Дакле нико као она не прави крофне, па још кад онако топле и мирисне стигну код нас кроз прозорче....
    Нису само људи из њене околине обасути великом пажњом. Ту су и животиње. Велики је љубитељ мачака. Када би којим случајем неко знао немушти језик  могао би само речи хвале да чује.
 Ни пси нису у подређеном положају. Једног пса званог Меда је спасла самоће и улице,  тако да је променио и место становања  из Бара је стигао у Кикинду.
    Колико год да кажем лепих речи неће их бити довољно, не може се све испричати,она је неиспричива. Да имате могућност да дошетате у наше окружење сами бисте се уверили.
    Враћам се на пијење кафe. Лепе велике шоље, што веће то боље. Вода ври, скида се са ватре,  ставља се кафа, наравно без шећера, боља је, отвара чула и бистри мозак. Никада се не враћа џезва на ватру, тако се не изгуби драгоцена пена и наравно не промени се укус кафе. Баш како нас две волимо, чаша воде чини доживљај потпуним.
Онда потече прича као река, некада бистра, некада мутна, некада се ломи о камење, а некада само мирно клизи по свом кориту.

  Мој врапчић на свили који је мирно стајао на зиду моје дневне собе и немо је посматрао, завршио је своје путовање на зиду њеног дневног боравка, да је увесељава за време тужних и кишних дана. 

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!