среда, 16. септембар 2015.

Ko to tamo ne peva?

Početak jeseni, neko suvo vreme, ni lepo, ni ružno, reklo bi se teško podnošljivo. Dosadna suva toplota se pretvorila u zagušenje  pa pritiska. Čovek jedva diše! Nozdrve se osušile, pa svi dahću kao umorni psi na letnjoj žezi.
Autobus je pun putnika. Skupilo se društvo sa svih strana.  Neki se poznaju.  Svako zna svoje mesto za sedenje, to je navika dugogodišnjeg putovanja. Ima i novih. Svi ćute i gledaju kako će preživeti zaparu.

- Hajde, da se leči reuma, ovde kod nas se to radi! -progovara kondukterka.
- Da, leti se leči ono što se preko zime zaradi!
- Zimi bez grejanja, leti bez klima uređaja,  pa ko preživi pričaće. Ha, ha, ha..
- Pa važno je lečenje, kako se bolest zaradi nije važno!
Putnici se rasporedili i dahću. Unutra je više nego toplo. Prosto zagušljivost davi!
- Majstore, otvorite vrata da se bar malo provetri, pa zatvorite!
- Ne smem, to se kažnjava!
- Samo malo, pogušićemo se !
- Ta, mante se, šta ja znam da l je kome dodijo život, pa da iskoči kroz vrata!- enegično- otegnuto govori majstor.
Putnici otupeli od zagušljivosti gledaju kao slepi mačići! Ćute! Pa šta će! Mora se ćutati: Koga je moliti, nije mu suditi!
Na sledećoj stanici ulazi putnik u uniformi, vatrogasac. Bio čovek na nekom vatrogasnom takmičenju, jelo se i pilo. Dotični oko sebe širi opojni miris ustajalog alkohola. Dahtavi putnici pozeleneli od novopridošlog kiselog zadaha, kao zagledani nekud u daljinu okreću glave da izbegnu svaki dotok kiseline u svoj delić konzerve sardina. Bezuspešni su, pokušavaju da umire svoju uzburkanu unutrašnjost i žmure, ne bi li zamišljali da su nede drugde.
  Kondukterka  je prepoznala raspoloženost veselog sudije, inače komšije
- O stižeš li
- O, gde si ? bip, bip...
- Eto, tu!
- Gde si ti u subotu, bip, bip...
- U Novom Sadu, nisam bila ba takmičenju...
- E, da si bila...bip, bip...
- Da, šteta, možda bih se tukla, čujem bilo je tuče...jesi li se tukao?
- Hteli mene da tuku bip, bip!
- Pa kako, kad si ti sudija?
- Nisu me tukli, dobro sam ja sudio, samo sam malo...znaš oni postavili crevo za vodu...tamo bilo dve ekipe... ovde jedna,  zapeli bip, bip... dosudio sam...
- Od mene bi sigurno dobio, kad bih te dohvatila....
- Ho,ho ho...bip bip...
- Zdravo gde si ti?
U autobus ulazi dobrodržeća gospođa u poodmaklo nepriznatim godinama, obučena neprimereno godinama koje nosi, uz poprilično razmazane šminke.Više smešna nego privlačna. Putniku opijenom alkoholom je ona neodoljiva, počinje sa komplimentima,i kiselim zadahom se unosi gospođi u lice. Ona samo okreće glavu i pravi se da ga ne poznaje. Oko sebe širi težak miris kiselo slatkog parfema.
 Putnici dobijaju boje semafora, trepere i menjaju boju  se sa svakim novim udahom.
- He, he, idemo mi na jedno piće kad stignemo, kad sam ja prošle godine bio u kafani video sam...- monolog bez smisla ne može da prsahne.
Tako razgovor bez smisla i loše misli teče, kovitla se uz smeh i mnogo dobacivanja sa strane. Oni stalni putnici se kupaju u znoju svom, žmure, ne bi li zaboravili na ustajalim alkoholom obuzet vazduh. Poneko se prska vodom, ali i ona se zagrejala, miriše  na slatko kiseli parfem.
Najzad se otvaraju vrata autobusa. Napolju je trideset sedam u hladu. To je bar deset stepeni manje nego u autobusu! Predivna svežina, da čovek prodiše punim plućima!

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!