Mir bez čoveka!

Salaš

Osnovna čovekova spoznaja ne treba da ide dalje od one osnovne stvari ISTINE.
Bez obzira koliko je teško prihvatiti istinu čovek mora raširiti ruke, otvoriti dušu i suočiti se sa tim uzvišenim osećanjem.
Prelepa vojvođanska ravnica, bez greške, baš onakva kakvom ju je majka priroda napravila. Kako još proleće nije uzelo zamah, stidljivo se nazire buduće zelenilo. Za sada je ogoljena od suve zime. Negde daleko su se sreli nebo i zemlja. Ona crna plodna.Nebo plavo, sa tek pokojim oblačkom. Čak se i Sunce ne usuđuje da remeti mir uspavane ravnice. Ipak kao buntovnik uzdiže se salaš. On koji je nekada stajao kao vođa, danas se samo buni, protestvuje zbog zaborava. Doziva i moli. Pored njega par ponositih bagremova koji još pamte ona bolja vremena. I oni ogoljeni , oni će poslednji, iz inata pokazati svoju lepotu. Mir bez čoveka. Negde sa strane stado ovaca mirno prikuplja ostatke zimske trave i halapljivo čupka onu ranoprolećnu. Opet nigde čoveka, negde se sklonio, drema obučen u stari kaput i sanja nekakvo drugo proleće, ćuti. Ni pas da lane. Kao da svojim unutrašnjim bićem ne želi da  remeti mir vojvođanskih njiva.

Salaš

Čovek se sklonio, ne sme sebi da prizna da je suvišan, da sve može da opstane bez njega koji je ionako samo posrednik, koji samo prolazi dok zemlja i nebo ostaju zauvek.
Zatvaramo oči, zatvaramo dušu, zavlačimo se u skrivene uglove i ni sami sebe ne razumemo, ne svatamo sopstvene postupke, činenja ili nečinjenja. Ne shvatamo da je samo čovek kriv za ovakvu pustoš. Ne priznajemo istinu.  Teško sebi priznajemo da smo ranjivi, da nismo svemoćni kao nam se čini.
 Kažu da greh nije samo na onome ko čini zlo, već i na onome ko zlo vidi, a ne čini ništa da to spreči.
Bezbroj je takvih primera u svakodnevnom običnom životu nas smrtnika.
Ćutanje.
Ćutimo radi mira na poslu.
Ćutimo radi izbegavanja svađe.
Ćutimo jer nas neka istina lično ne pogađa.
Možda je od svih ćutanja baš to najgore. Kako ćemo dobiti lepu reč i razumevanje ako nismo u stanju da pružimo isto tako? Onda se čudimo što nas drugi osuđuju i što nemaju razumevanja.
Koju dozu istine možemo upotrebiti da iskažemo naša osećanja? Možda je istina da istina nema doze. Istina ne sme imati gradacije. Ne postoji više i manje istine.
Obično iskreni imaju probleme, baš od strane neiskrenih, zbog toga što se ne čine boljim i uzvišenijim, što, držeći se jednostavnog pravila: ,,Ljubi bližnjega svoga", bivaju onakvi kakvi jesu.
Oni su iskreni sami prema sebi, suočavaju se istinom.