Ljubičice!

Lepo vreme me je izmamilo napolje. Bicikl koji je dugo vremena čamio u šupi je ugledao svetlost. Sunce se rasprostrlo na sve četiri strane , sve blista i miriše. Brzo sam prošla kroz ni malo zanimljive ulice i približila se  sportskoj hali. E to je lepota.
Još uvek bez zelenila sportski tereni se kupaju u izobilju toplote i blistave svetlosti. Samo dečji glasovi odzvanjaju kao eho, ništa ih ne sputava i ne uznemirava, ni ljudi, ni ptice, ni životinje, a nema ni onih bogatih zelenilom krošnji, da ometaju prostiranje zvuka.
Ono najlepše ljubičice. Nikada ih nisam videla u ovolikom broju. Obično su skrivale u travi. Nekada smo ih kao deca brali u blizini obližnje bare, donosili smo ih u malim stidljivim buketićima. Sobe su mirisale od njih.
Danas vazduh miriše na ljubičasto. Pogled zapaža ljubičasto. Pokrile su velike površine. Kroz još uvek suvu travu tražile su svoj deo slave. Potpuno su uspele.
Ako je  Lorka pevao u svojoj Romansi mesečarki
... Zeleno, volim te zeleno ..
ja ću :
...Ljubičasto, volim te ljubičasto!
Sigurno mi ne bi zamerio. Pred takvom lepotom čovek mora da nađe vremena i da zastane. Samo su krtice narušile hvalisavost ljubičica, one vredno čiste svoje domove.
Moj telefon je napravio nekoliko snimaka. Lepo bi bilo kada bi preko slike mogao da se oseti miris!