Sećanje |
Vremena se menjaju,
brišu se crte lica poznatih i voljenih koji su nas napustili. Nisu
li već to duboke rane koje prerastaju u ožiljke? Nije li to nešto
što nas prati kroz čitavo postojanje čovekovo? Ako je Kainov greh
prvi greh posle Adamovog proganjanja iz raja, ne nosimo li ga svi?
Kako se genetski kod prenosi, prenose se i praiskonski grehovi.
Kainov ožiljak se vidi na svakoj ljudskoj duši. Ako se ne vidi
golim okom, vidi se onoga dana kada čovek stane pred svoga Tvorca.
Čak ni Isusovo stradanje nije moglo da spere ljagu sa ljudskog
lica. Verujem da svaka kuća, kad kažem kuća mislim na porodicu, ima
svoj greh ili ožiljak koji nosi sa sobom. Nekada članovi znaju za
njega, a nekada se on samo okajava, bez znanja i sa velikom nemoći
da se bilo šta izmeni.
Mnogo godina je
proslo od kada nema moga oca, od vramena kada je posle mnogo patnje
napustio ovaj svet. Vreme je proslo, secanja blede, blede i price
koje je moj otac pričao o svome ocu, o mome dedi Nikoli - Niki.
Nikada ga nisam upoznala, jer nisam bila rođena kada je umro, kako
jeotac pričao od posledica ropskog rada u radnom logoru u Nemačkoj.
Sećam se kada mi
je otac pričao priče o svome ocu. Beše to visok čovek, brzih
misli. Krupan, snažan, krupnih šaka, ali sa izuzetnim smislom za
tehniku, za napraviti što oko vidi. Oženio se Stanom, sitnom
ženicom, spram njegove pojave. Izrodili su decu. Najstarijeg Savu,
Mirjanu, Ivana (moga oca), Stevana, Veselina, Ružicu i Ljubicu. Nikada previše, često premalo. Živelo se,
radovalo, išlo na pecanje. Nosile su se zakrpljene pantalone i
pocepane cipele. Teške sudbine, ipak srećno detinjstvo. Ljudi su
imali malo, ali se i to malo delilo. Odlazilo se na njive, radilo
se. Nadali su se boljim vremenima. No na zapadu se spremalo zlo.
Počeo je rat. Deda Nika je mobilisan i odlazi na front, da brani
otadzbinu, odlazi kao vojnik kralja Petra Drugog. Od tada pa do
1946.o njemu se znalo samo da je u zarobljenistvu. Gde? Moja baba
Stana nije mogla da izgovori mesto njegovog boravka. Znala je da je
tamo lebdeo je između života i smrti. Otac je pričao da je majka
isla u nadnicu, a oni deca, ostajali sami kod kuce, bez hrane dok ona
ne dođe. Sta su mogli nego da krenu za njom. Kad je došlo vreme
pauze za ručak ona bi sa njima podelila ono malo hleba što je
imala. Dajući njima više nego sebi, a trebalo je raditi do kraja
dana. Deca su bila više gladna nego sita, ipak su bili složni.
Ratne godine su bile teške i sporo su odmicale.
Prošlo je mnogo
vremena dok nisu čuli da je Nika živ. Olakšanje za sve njih. Bar
je bio živ.Otac je pričao da je za njih to bila velika sreća,
svetlost u beznađu u kom su se nalazili. Zamišljali su ga negde
tamo ...kako će doći, sutra, sutra,sutra... i doneti im...
Kažu da nevolja
nikada ne ide sama. Deca su mnogo vremena provodila sama. Jednom
ratne 1944. deca su trčala za Savom. Pronašli su novu igračku, a
kako su bili željni svega počeli su da se svadjaju oko toga čija
je. Sava je najstariji. Njegova je. Igračka je bila okrugla sa malim
prstenom. Sava je želeo da svoju majku obraduje, da joj pokloni
nesto lepo, da je iznenadi. Želeo je da joj pokloni prsten koji će
sam napraviti. Oterao je decu od sebe. Odneo je igračku na tavan.
Začula se strašna eksplozija. Odletelo je pola krova. Baba Stana je
uhapšena. Morala je na tavan da sakuplja telo Savino. Bili su toliko
siromasni da je morala da pozajmi košulju u koju će sama sakoupiti
svoga prvenca, svoga Savu. Čiji greh je morala da okajava? Kainov?
Ostalu decu su
postrojili uz zid, izbezumljena Stana uz njih. Pretili su
streljanjem, optuživali je da sakriva partizane, maltretirali je,
tukli ih. Tukli su u nju, do iznemoglosti. Jedan mladić iz ulice
kome se posle toliko vremena izgubilo ime u maglama sećanja, ali je
ostao samo nadimak koga pamtim: Pasulja. Posvedočio je da je bomba
slučajno pronadjena. Posle mnogo kuknjave dobrih komšija iz ulice
okupator se smilovao i pusto ih. Dosta im je bilo njihove nesreće.
Veliki teret na duši Staninoj. Nkada se vise ni na jedan tavan nije
popela.
Uporedo sa tom pričom
teče priča o ropstvu. Deda je bio u radnom logoru. Svako jutro su
ih nosili na posao u obližnje selo na rad. Nisu dobijali gotovo
ništa za jelo. Mnogo batina umesto hrane. Čak ih je gazdarica tukla
i maltretirala. Tretirala ih je kao bezvredne stvorove. Za nju su oni
to i bili. Bića bez osećanja, misli, bez identiteta. Nekako je
preživeo rat. O onome što je tamo doživeo nikada nije pričao.
Došao je kući slomljen, umoran, ne onakav kakav je otišao.Čovek
bez volje i energije. Malo je pričao, često je sedeo sam zagledan
negde u daljinu, a u krajičku oka se zadrzavala prozirna kap. O
događajima u Nemačkoj se nije pričalo. Nije se znalo u kom mestu
je bio. Sve je obavio tajanstveni veo nebitisanja. Kao da se nije
dogodilo, kao da je trajalo kao jedan košmarni san. Otac je samo
jednom rekao da ga je ljubav prema satovima spasla smrti. Gazdarici
je popravio sat. Sat koji nisu mogli da poprave vrhunski
Deutshmeisteri, sat koji je ona donela sa sobom u miraz. Sat koji je
čamio u mraku šupe. Sat koji je Nika tajno sa velikom strašću prema mehanici popravio. Nije smeo da prizna svoje delo. Posle
batinjanja izdali su ga ostali zatvorenici. Upravo to mu je spaslo
život. Gazdarica mu je ponekad dozvoljavala da popije jaje, a ona
se pravila da to ne vidi. Bilo je zabranjeno da zarobljenicima daju
hranu. Time je sama plesala sa zlom, šetala je po ivici paklenih
krugova.
Na Nikinoj duši
tragovi patnje i ožiljci su bili duboki i neizbrisivi. Nikada se
nije oporavio. Znao je da se osami u senci srtare šupe, dugo je
sedeo sam ,samo se povremeno čulo lupkanje. Pritajeni tajanstveni
rad njegove mašte. Onda je jednoga dana izašlo na videlo njegovo
delo. Otac je pričao da je to bila čudna naprava, pomoću nje je
mogao da čuje udaljene radio talase, kažu da je mogao da sluša
radio Ameriku. Za zaostalu Kikindu to je bilo pravo čudo. Sećam se
da je otac pričao da su slušalice bile od metalnih kutija paste za
obuće. Čitava njegova pojava sa neobičnim mehanizmom je bila više
smešna nego ozbiljna. Zbog toga je dobio nadimak Tesla. Nekad su ga
tako zvali iz poštovnja, a nekada su zlobna deca podrugljivo
uzvikivala nadimak.
Čiji je greh on okajavao? Svoj? Nekog svog pretka? Kainov?
Čiji je greh on okajavao? Svoj? Nekog svog pretka? Kainov?
Ni moj otac nije bio
poštedjen i on je okajavao nečije grehove. Čije? Ne znam. Znam da
nam je bio dobar. Pamtim mnoga dobra koja je učinio, ali je ipak bio
kažnjen. Teško se razboleo i umro u četrdeset devetoj godini života. I
njegova duša je nosila ožiljke ...
Možda svi mi
okajavamo baš taj prastari greh. Dobro je da ne vidimo sve duše
koje nas okružuju, koje u maglovitim noćima lebde oko nas i možda
traže oprost.
Možda mole, a možda se uvuku u nas same, pa se nadaju da ćemo baš mi okajati greh Kainov i zalečiti dubok ožiljak..
Možda mole, a možda se uvuku u nas same, pa se nadaju da ćemo baš mi okajati greh Kainov i zalečiti dubok ožiljak..
Ко зна шта се све ваља око нас...
ОдговориИзбришиDobro je da ne znamo, da znamo krstovi na leđima bi nam bili teži.
ИзбришиHvala Veselinka!