Tragedija!

Još uvek smo na početku dvadeset prvog veka koji ne obećava mnogo toga dobrog. Neminovan je dalji uspon tehnologije i nauke. Naravno sve to ima i dobru i lošu stranu.
   Od velike industrijske revolucije, preko dvadesetog veka, stigli smo i do dana današnjih. Ono što nije uspelo čovečanstvo od svoga nastanka usele su te godine.Koliko je tehnologija olakšala čovekov život toliko ga je i otežala. Koliko je samo biljnih i životinjskih vrsta nestalo za za ovih dvestotinak godina? Produžen je i životni vek čoveka, pa se i broj naseljenih na planeti povećao.
 Ipak razvoj nauke i tehnologije ne donosi uvek dobro. Otuđili smo se jedni od drugih. Roditelji previše kontrolišu svoju decu preko mobilnih telefona, kupuju im skupe uređaje, uključe televizor, i time se njihova uloga roditelja završava. Takvim ponašanjem  se  sve više udaljavaju od njih. To što će dobiti odgovor  koji žele da čuju, ne znači da je to upravo tako. Daljine su sve veće. Sa decom se malo razgovara, malo se upćuju u stvari koje znače život.
 Strašna trgedija je zadesila Srbiju. Mnogi životi su izgubljeni, nekoliko porodica je doživelo strašnu tragediju. Koliko se nesrećnih okolnosti sklopilo da bi se desila ovakva nesreća. Uzroke će otkriti nadležni, ali se bol time neće umanjiti.
 Srbijom vlada ono prazno u čoveku :
 -Neću da se mešam!
 Ako je maloletnica rodila dete, zar nije bilo nikoga da je uputi, pomogne, savetuje? Gde su bile nadležne službe? Da li je odgovornost na porodici?
 Krivicu ne nose samo oni koji čine, već i oni koji ne čine!
Neophodno je ozbiljno raditi na edukaciji mladih. Tužno je da se u dvadeset prvom veku  dešavaju ovakve stvari!
Porodicama stradalih upućujem saučešće.