Stajao je u blatu. Ne bilo kakvom, već onom koje daje.
Iskopao je duboku rupu. Prvi put sam.
Prvi put, do tada je samo gledao i teškom mukom učio od drugih. Bilo je mnogo teških reči i dobacivanja na njegov račun, ali...
Uspeo je.
Rupa dubine tridesetak centimetara se nalazila u neposrednoj blizini bare nastale posle kiše. Dno bare je bilo glinovito. Nije dozvoljvalo oticanje vode. Bara je trajala dok se ne osuši od letnje vreline. Zato se posao morao brzo obaviti.
Magična moć gline ga je privlačila baš kao što je privlačila tolike pre njega. Počeo je da zida šupu po starinski, baš kao što je gledao ostarelog komšiju kako to čini.
Već je sakupio dovoljno pleve. Ona se mešala sa blatom. Imao je velike lopate i motike. Njima je grabio grumenje zemlje. Dovlačio ih u rupu i onda je to trebalo dobro gaziti. S lica mu je curio znoj. Prvo se kap rodila ispod njegove guste kose, a zatim bi narastala, lagano je klizila niz čelo, preko slepoočnice. Kako je pokretao glavu tako je kap menjala svoj tok. Kratko bi se zadržala u gustim obrvama, da bi kapnula preko trepavica na njegove gtrudi. Tu se mešala sa prvom blatnom kapi, valjala se, vodila duge pregovore i na kraju se osušila predstavljajući pravu grudvu.
Nije se trudio da obriše znoj, jer bi se samo više blata lepilo i skorevalo. Vapio je za vodom.
Umešeno blato je svojim krupnim šakama stavljao u drvene kalupe. Kalupi su imali po dve ručke sa strane. Dobrodušni komšija mu je poklonio kalupčiće.Voleo ih je još kao dete.U njima je mogao da otputuje u daleke zemlje i da oseti mirise dalekih zemalja...
Tada mu je trebala pomoć. Pomoći nije bilo. Trebalo je dobro sabiti blato u kalupe, pa sve to izravnati kraćom daskom, a zatim istresti dve zemljane cigle iz drvenog kalupa.
Takve cigle se suše desetak dana na suncu. Onda su spremne za zidanje.
To će uraditi.
- Biće šupa, biće šupa
Gazio je blato. Između prstiju na nogama je klizilo grumenje. Dugim šljapkanjem i pritiskanjem grumenčići su se pretvarali u glatku masu pod tabanima, grudve su nestajale. Zemlja se pretvarala u finu lepljivu tvar. Više je ličila na testo nego na blato. Onda je u to trebalo sipati plevu. Nju je sakupio na tuđoj njivi. Ona ionako nikome ne treba.
Mukotrpan posao je trajao i trajao. Plevu je trebalo dobro umesiti. Pod rukom je morala klizti, nije se smela odvajati. Njeno postojanje je prestajalo.
Dobijala je nov život u blatnoj opeci.
- Koji sam ja...E, baš je ovo pravi posao... oj, muko... oj...
Zatim mu pogled pade na vitki dimnjak stare ciglane koja se nalazila na drugom kraju sela. Samo je dimnjak ostao, da kao jedini svedok grabi visoko u nebo, da kao jedini moćnik svedoči o nekom drugom vremenu i nekim boljim ljudima.
Tada je dozvolio da jedna druga kap krene.
Jedan crtež, ,,Ciglana "
Iskopao je duboku rupu. Prvi put sam.
Prvi put, do tada je samo gledao i teškom mukom učio od drugih. Bilo je mnogo teških reči i dobacivanja na njegov račun, ali...
Uspeo je.
Rupa dubine tridesetak centimetara se nalazila u neposrednoj blizini bare nastale posle kiše. Dno bare je bilo glinovito. Nije dozvoljvalo oticanje vode. Bara je trajala dok se ne osuši od letnje vreline. Zato se posao morao brzo obaviti.
Magična moć gline ga je privlačila baš kao što je privlačila tolike pre njega. Počeo je da zida šupu po starinski, baš kao što je gledao ostarelog komšiju kako to čini.
Već je sakupio dovoljno pleve. Ona se mešala sa blatom. Imao je velike lopate i motike. Njima je grabio grumenje zemlje. Dovlačio ih u rupu i onda je to trebalo dobro gaziti. S lica mu je curio znoj. Prvo se kap rodila ispod njegove guste kose, a zatim bi narastala, lagano je klizila niz čelo, preko slepoočnice. Kako je pokretao glavu tako je kap menjala svoj tok. Kratko bi se zadržala u gustim obrvama, da bi kapnula preko trepavica na njegove gtrudi. Tu se mešala sa prvom blatnom kapi, valjala se, vodila duge pregovore i na kraju se osušila predstavljajući pravu grudvu.
Nije se trudio da obriše znoj, jer bi se samo više blata lepilo i skorevalo. Vapio je za vodom.
Umešeno blato je svojim krupnim šakama stavljao u drvene kalupe. Kalupi su imali po dve ručke sa strane. Dobrodušni komšija mu je poklonio kalupčiće.Voleo ih je još kao dete.U njima je mogao da otputuje u daleke zemlje i da oseti mirise dalekih zemalja...
Tada mu je trebala pomoć. Pomoći nije bilo. Trebalo je dobro sabiti blato u kalupe, pa sve to izravnati kraćom daskom, a zatim istresti dve zemljane cigle iz drvenog kalupa.
Takve cigle se suše desetak dana na suncu. Onda su spremne za zidanje.
To će uraditi.
- Biće šupa, biće šupa
Gazio je blato. Između prstiju na nogama je klizilo grumenje. Dugim šljapkanjem i pritiskanjem grumenčići su se pretvarali u glatku masu pod tabanima, grudve su nestajale. Zemlja se pretvarala u finu lepljivu tvar. Više je ličila na testo nego na blato. Onda je u to trebalo sipati plevu. Nju je sakupio na tuđoj njivi. Ona ionako nikome ne treba.
Mukotrpan posao je trajao i trajao. Plevu je trebalo dobro umesiti. Pod rukom je morala klizti, nije se smela odvajati. Njeno postojanje je prestajalo.
Dobijala je nov život u blatnoj opeci.
- Koji sam ja...E, baš je ovo pravi posao... oj, muko... oj...
Zatim mu pogled pade na vitki dimnjak stare ciglane koja se nalazila na drugom kraju sela. Samo je dimnjak ostao, da kao jedini svedok grabi visoko u nebo, da kao jedini moćnik svedoči o nekom drugom vremenu i nekim boljim ljudima.
Tada je dozvolio da jedna druga kap krene.
Jedan crtež, ,,Ciglana "
вратили су нас у камено доба. Такав Ћерпич правио је мој отац да би сазидао кућу, шталу, све као и његов и његов отац. То је било време мога детињства средокраћа 20 века, а сада месити блато за ћерпич... мало их зна да са тим опстане. Вратила си ме пола века назад...!
ОдговориИзбришиНе баш сада, ја то да се не заборави... Но обичном човеку никада није било лако.
ИзбришиПоздрав Душане!