Pripovedanje o jednom paoru

U daljini se rasplinulo nebo. Iznad glave se pružila Zvezda , pa nemilosrdno peče. Nigde ni tračak oblaka da zakloni umorno paorsko telo. Presavio se u pokušaju da bar oči zakloni od letnje vreline. Na dva metra iza njega je oslonjena na motiku stajala žena. Ispred njih se pružalo nepregledno polje mladog kukuruza. Nežne stabljike nisu dopirale više od visine  njihovih kolena. Taman toliko da oštri listovi grebu kožu već ogrubelu od svakodnevnog rada.

- E, kad si paor... pa ti ni život nije lak.
Naravno da to nikada ne bi priznao. To je mogao da kaže sam sebi onako poluglasno, znajući da je ona negde iza njega i da neće čuti.
- Prokleto Sunce!
  Prokleto nebo!
  Zar sam ja tu da me ono prži? Ispeći ću se kao krompir u paorskoj peći. Ispeći ću se kao stara ludaja preostala od jesenjeg roda, koja je nekim čudom dočekala proleće, pa da ne propadne.
- Ajde, šta si usporila, nije ti motika palica, pa da se podupireš njome! Kopaj! - nikada joj ne bi priznao da dva metra zaostatka nisu zaostatak.  Nikada joj ne bi priznao.
Bila je jaka, onako sirovinasto jaka, pradedovski duh gorštaka je izbijao iz nje. Nikada se nije žalila, samo je ćutke prihvatala svoju sudbinu i oštrom motikom je udarala suvu zemlju.
- Ala udara, bar da kaže da joj treba odmor, pa da se zavučemo ispod kola. Al ona ćuti. Čuti, dokle li će ćutati!? Peče li , pečeeee!
- Sad kad izađemo na kraj brazde, idemo ispod traktora da se napijemo vode! Neću da ostaviš dušu ovde u ovom kukuruzu!
Izašao je samo malo pre nje. Pravio se svežim, ali je bio daleko od toga. Preko jedne stranice traktora su raširili staro ćebe i tako  obezbedili dodatnu hladovinu i zaštitu od vreline. Pojeli su mlitavu slaninu ugrejanu od letnje sparine. Za čudo prijala je , uz to je bilo par obarenih krompira onako u ljusci i vekna jučerašnjeg hleba. U tišini su jeli. Pola sata pauze je brzo prošlo. Valjalo je uzeti motiku koja čeka.
   Vijugave zelene linije i kora stvorena posle poslednje kiše su čekali. Začudo, u daljini se iz vedra neba čula blaga grmljavina. Znao je da moraju da požure, da ta letnja kiša brzo dolazi.
Motike su radile brzo, oblaci su se gomilali brzo. Kada više nije bilo kud, već se osećao miris kiše u vazduhu, u prikolicu su ubacili motike, pokupili stvari i u velikoj brzini su krenuli put sela.
On je vozio mali traktor bez kabine. S prvom kišnom kapi na sebe je navukao kabanicu. Kapuljaču je stavio preko glave.
Ona je sedela na prikolici. Ogrnula se starim kaputom koji je valjao za jutarnju svežinu.
Grmljavina je bila sve jača, kiša je bila sve moćnija, pokazala se u svoj svojoj snazi. Mali traktor je jurio starim kolskim putem, pa preko pruge u svoju ulicu. Činilo se kao da poznaje svoj put i da sam pokreće točkove.
- Dobro je! Stigli smo.
Okrenuo se. Prikolica je bila prazna. Nje nije bilo! Iako je skrenuo na ćupriju, otrčao je na put. Nije je bilo.
- Au, Bog me ubio, ja sam je izgubio!
Okrenuo je traktor i krenuo put njive.  Izašao je iz sela, nije je bilo. Tek kada je prešao prugu ugledao je tamnu priliku. Došao je do nje. Okrenuo je traktor. Nije smeo da je pogleda  u oči. S nje je curila voda. Kaputa nije bilo. Sama ga je bacila, jer je toliko otežao da nije imala snage da ga nosi. Mokra haljina se zalepila za mršavo telo. Uvila se oko nogu i zalepila za njene  presahle grudi. Cipele je izula, ostavila ih je negde u blatu. Bila je bosa, nogu do kolena ulepljeniih blatom. Kosa se u ulepljenom pramenju lepila na još uvek neizborano  lice.
Čutala je.
Požurio je put kuće. Nije se usuđivao da kaže bilo šta.
Prošli su dani pre nego što je ponovo čuo njen glas.

Slika,,Posle kiše". Za nju!