Zid iznad svih zidova

 Ispred nje je stajao Zid.
 Ne običan, već on - Zid.
 Ni u najsmelijim snovima nije mogla sanjati da će se jednoga dana naći baš tu pred njim.  Još davno je slušala starozavetne priče koje je u zimskim večerima pričala baka o ponosnim vitezovima Templarima, o moćnom Saladinu , o hrišćanima i hodočasnicima koji su se sa svih strana slivali i svojim telima činili reku čije je ušće bio on -  Zid.
Sa strahopoštovanjem je svojim rukama panonskog pastira,  doticala bele, suncem obeležene kamene blokove koji su ga činili.
Na trenutak su oko nje poletele duše onih koji su svoje suze pustili tu pred njega. Svaki zvuk je prestao, a zvuci su živeli i jauci i uzdasi mnogih koji su spasenje tražili na tom svetom mestu.
 Pred Zidom.

Od svih mesta koje je posetila najviše se zadržavala tu , ispred Zida. Udisala je topli jerusalimski vazduh, puštala je da joj telom struji iskonska bura dešavanja vezanih za Sveto mesto. Delila je udahe sa Hrišćanima, delila je izdahe sa Muslimanima, dodirivale su je seni svih poštovalaca njegovih.
Nije osećala strah, nije osećala punoću ili prazninu duše, osećala je samo prisustvo njega - Zida.
Belasao se, plesao, svojom ćutnjom je dozivao. On -Zid.
Nije joj bila potrebna hrana, ni voda, potrebna joj je stabilnost koju pruža on- Zid.
Svojim crnim, patnjom  ispunjenim okom je posmatrala Zid. Upijala je svetost, pakovala je u najdublje kutke sebe spremna da ostavi što više, da što više stane i da što više toga sačuva u svojim tamnim očima i da onda kada bude daleko u ravnici svoga života, drugi u njihovoj dubini pronadju lepotu Svetinje.
Polako mu se približavala, pa udaljavala, odmeravala je mesto, da nikome ne smeta, da ne uznemirava one koji se mole baš tu ispred Zida.
Privlačila su je lica vernika koji moliše ispred Zida.
Sama je bila vernik, molila se ispred Zida.
Molila se naslonjena na Zid.
Svojom dušom je upijala život Zida.
Trenutak kada je ruka dodirnula Zid, svetlošću je  zatvorila u dušu. Zaključala ga je tu zauvek.

Prvi put je molila za sebe i svoje najmilije, tu ispred Zida.

Svaki put je molila za nekoga tu ispred Zida,

Svetom dužnošću je obeležila korake koji su je približili Zidu.

Iz torbe je izvadila malu providnu kesicu. Bila joj je nepophodna pred Zidom.
Vadila je papiriće i molitveno ih je zabadala u Zid.
Kada je poslednji postavila, veliko zadovoljstvo,  sama svetlost sa Nebesa ju je blagosiljala tu pred Zidom.

Beskarajno sam zahvalna Njoj, koja je papirić sa mojom molitvom postavila u uski procep Zida. Beskrajno sam zahvalna Njoj jer je deo mene ostavila u Svetoj Zemlji  u Zidu.
Ponizno osluškujem  njene uzdahe i kapljanje suza  koje je za mene ostavila ispred njega-  Zida
Znam da nikada neću osetiti miris svete Zemlje. Znam da nikada neću osetiti toplotu kamena ugrađenog u Zid.
Zato u njenim očima nalazim utehu i tugu, pronalazim lepotu i divljenje, pronalazim čistotu i ljubav.  Pronalazim prečistu vojvođansku lepotu duše koja odoleva Suncu, Mesecu, kiši i vetru tokom vekova.a.
Ostaje mi da snivam živote onih koji su ostavili svoje duše pored njega, pored Zida.

Kao ilustraciju postavljam fotografiju moje sanseverije u cvetu. Redak cvet za Sveto mesto.