Konac prošle mladosti

Vreme čipki, svile i tankog baršun konca je odavno izgubljeno u prošlosti. Zato je  trag  strpljenja neizbrisiv. Konac koji je ispunjavao sate čami čekajući neko novo vreme.
 Uz vešt bod vodili su se razgovori nade, izgubljenih dana mladosti i dugih večeri samoće. Miran i tih život u nekom drugom vremenu. Sva priča, dešavanje dana i noći bili su satkani u slike koje je pravio konac.
Danas me obuzima neko ostinovsko raspoloženje. Neka sveta nit uverenja u dobro. Romantični trnuci, njenih s dušom napisanih redova, protkivam kroz sadašnjost.
 Kako bi se, da se može nekim čudom može  probuditi,  ona osećala u današnje vreme? Da li bi kao izazov prihvatila pisanje romana koji su zauzeli svoje mesto u svetu književnosti, ili bi se okrenula sebi i započela život obične žene?
Onda se prisetih susreta:
...
Na samom uglu ulice stajala je starica. Iako je telo nosilo osamdeset godina , duša to nije pokazivala. Bila je sveža. Obasjana jutarnjim suncem, začinjena vremenom koje samo reski jutarnji vazduh može da donese. Gledala je u gomilu smeća koje se preko noći našlo u kanalu ispred njene kuće. Bile su to kutije od cigareta, masni papiri pojedenog bureka i nekoliko plastičnih flaša popijenog piva. Ostaci mladosti koja je noćas baš ovuda prostrujala. Tužna slika  prelepog letnjeg jutra. U sebi je zadržala teret rezočarenja u kulturu mladoga čoveka, kao i tugu prošle,  sasvim drugačije mladosti.
Zatvorila je oči. Naslonila se na zid kuće iz kog je izbijala vlaga. Opora suprotnost tek probuđenom danu. Za trenutak se našla u nekom drugom vremenu podignuta nevidljivim rukama i ponešena paperjastim krilima tek izleženih žutokljunih ptića.
Sedela je na stepeniku. Žega i letnja vrućina su učiniile svoje. Nije želela da uđe u sparnu vrelinu sobe. Disala je mladim plućima neiskustva i radoznalosti. Nije bila sama. Pored nje je sedeo mladić. Malo su se poznavali, ali  ta njegova prisutnost  je  imala dejstvo sveže namagnetisanog komada  metala.
Nije smela ništa da kaže.
Nije smela da se pomeri.
Mogla je samo da diše, samo da upija mirise u svoja sećanja.
Mogla je da na toplom stepeniku ispiše svoje ime.
Mogla je da u zvezdama pročita svoju sudbinu i da se na Pegazovim leđima vine u visinu.
Mogla je da ga dotakne.
Mogla je da preskače vreme i pomera granice.
Mogla je da ga dodirne vrelom rukom ili hladnim usnama.
Mogla je sve.
Mogla je, ali nije!
 Želela je da zamrzne taj trenutak kada se iz detinjstva prelazi u mladost. Znala je da će joj taj trenutak predstavljati oslonac u životu. Znala je  da će ako ga sačuva moći bezbroj puta da ga upotrebi, baš kao što otvoriš omiljenu knjigu onda kad ti je to najpotrebnije i tamo pronađeš reči utehe.
...
- Tetka Maro, da li Vam je dobro?
- Hoćete li  da Vam donesem malo vode?
- Ne, ne, dobro mi je, samo gledam ovaj bezobrazni mladi svet, svašta baca, teško mi je da se saginjem...pa godine me pritiskaju... Nego, da li bi htela da ti dam moj početi Vilerov goblen, da ga završiš?  Više ne vidim kako treba...

Za sve prošle mladosti, slika na svili.  ,,Leptiri -  leto" .