Radost Plavog bicikla

Kao deca smo , moj brat i ja imali obilje ljubavi. Srećno vreme je bilo do tragedije koja je zadesila našu majku, a sa njom i sve nas. Od toga se nikada niko od nas nije oporavio. Zato su godine  pre toga bile srećne.
 Leta smo obožavali, bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha je ono što se pamti. Onda nam je stigao Plavi bicikl. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike , mi smo prvi dobili bicikl. Ne običan već plavi.
Plava boja je usebi sadržala i nebo i more i ptičji poj. Plava boja je sadržala moje oči. One su se oslikavale u modrom plavetnilu. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavetnila. Uslov koji nam je postavljen je da se ne svađamo. Nismo pitali čiji je, to nije bilo važno. Bio je naš.
Otac je stajao na asfaltu ispred naše kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...
Naravno to nije moglo proći bez magičnog nevoljnog dozivanja posetilaca iz komšiluka. Želeli smo da se pohvalimo, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Hteli ili ne moralo se. Naš otac je očekivao to od nas. Nikada nismo vaspitavani ni za najmanji sebičluk, a kamoli da ne dozvolimo par krugova. Isprva je sve išlo dobro, otac je organizovao smene, sva deca su čekala i mi smo čekali, iako je bicikl bio naš.
Onda je otac ušao unutra s komšijom na pivo i kafu. Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je iza. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla, nije je bilo. Samo se u daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Plač je bio neminovan. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Nisu postojale reči utehe,
Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol svoga plavog bicikla.
- Kako si mogla?
- Kakva si ti to?
- Pogledaj plavka?
- Zašto?
- Što plačeš sama si kriva?
- Neću ti više nikada dati!
- Pogledaj korman....!
- Tata.......!
Nemoć je prerasla u bes, bes se povratila u nemoć, a kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju jecaji su bili nezaustavljivi. Noć je padala,
a ridaji su stizali iz dubine moje dečje duše.
Sve prođe, sve se zaboravi, narasli smo, postali odrasli ljudi, ali se i danas rado sećamo našeg Plavka.

Crtež ugljenom ,,Plavko".