петак, 25. март 2016.

Tanka linija između sreće i tuge

Posle dugo vremena, nažuljanih leđa i preležanog virusa osetila je poziv spolja. Obukla se i kao komodo gušter, praiskonskim pozivom, potražila je utočište na osunčanoj strani dvorišta.  Blaga toplina joj je zagrejala dušu. Bar na trenutak se opustila, potražila je leteće prijatelje kojima je bila dobra tokom zime. Nije ih bilo.
Na uskoj dvorišnoj stazi se ulepila opala latica precvetale kajsije. Baš ti leteći prijatelji su se hranili svežinom slasti tek procvalih pupoljaka. Sada su ko zna gde u potazi za novim prijateljima.
Pustila je psa iz boksa. Veliki crno beli pas željan slobode, svojom krupnim šapama je grabio mlado busenje trave. Busenčići su leteli. Grumenčiči zemlje su se izmešali sa belinom opalih latica, sve se pomešalo sa sivo crnom dlakom. Cela slika je donosila radost. Pomogla joj je  da otera tugu koja se tih dana taložila na sve koje je volela. Svi su delili istu bol. Svi su bili nemoćni da pomognu ili bilo šta učine. Bez znanja da poprave nepopravljivo.
Duša joj se cepala pri pomisli na malo nevino stvorenje , ničim okaljano i uprljano, nevino i predivno, nemoćno da započne sopstveni život.  Prejake niti su spajale krhkost i snagu. Prejake niti su uplele u osećanja strašne čvorove  koje ni ljudi ni Bog nisu mogli da razmrse.  Molila se zajedno sa svima ostalima za dobro, za život i za blagostanje. Molila je zbog velike ljubavi prema nežnoj kosi i snažnom biću željnom života.
- Av, av, gru, gru ...
Lavež je je trgao iz polubudnosti. Pored nje je stajao pas. Svojim patrljkom od repa je iskazivao veliku radost. Pored nogu je ostavio malu tenis lopticu koju je na poklon dobio od  dečaka koji voli pse.
Znao je da je njegova. Čekao je bezbroj bacanja. Svakog puta je donosio lopticu nazad do nje. Nije odmah ispuštao lopticu. Držao ju je svojim zubima. Morala je da mu uz igru otme lopticu i da je ponovo baca.
- Oj, radosti, oj radosti...
Na blagom, više hladnom nego toplom vetru zumbuli su plesali svoj poslednji ples. Njihova igra se završavala, ostao im je još koji dan života. Velika šapa je bez imalo pažnje nagazila nežnu stabiiljiku uz samu lukovicu. Slomila se. Bilo joj je žao. Nije mogla da krivi ni psa, ni vreme, ni sebe. Jednostavno je tako moralo da bude. Mnoge stvari su morale da budu takve.
Ušla je u kuću, uzela posudu, iscepkala  je dve kriške hleba, od ručka je ostalo par kostiju, dodala je dobar kolut salame za psa. Sve je promešala, dodala je toplu supu. Još jedno mešanje. Izašla je, pas se oblizivao, znao je šta  mu sleduje. Bio je srećan.
- Tako je malo sreće ovih dana. - osmehnula se.
Na ugaženoj travi ležao je polomljeni zumbul. Podigla ga je. Ubrala je još jedan , pa još jedan.
Ne treba da tuguju usamljeni. Ako budu zajedno biće im lakše...
- Ako su ljudi zajedno lakše im je...
Unela ih je i stavila u malu vazu. Bilo je interesantno da miris nije osećala. Prestao je da postoji.
Možda će sledeći dan doneti olakšanje i doneti dobro. Možda će miris poleteti.
 Možda će pomoći da se reši nerazrešivo i nerazmrsivo...
- Bože, pomozi, pomozi nevinom da pronađe svoj put, pomozi voljenim da slobodnom rukom otvore nova vrata i da kroz dušu puste svetlost. Bože pomozi tužnome da oseti radost.

Zumbuli kao uteha!

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...