Tvist xx i xy

Od čega li smo stvoreni?
Šta je to što je presudno da započnemo život?
Šta je to što nas određuje?
Može li tvist  xx i xy da napravi grešku u koracima?
Šta je to što nakoga od nas tera da menja ono nemenjivo?
...
Upekla naša Zvezada. Kasno avgustovsko jutro, prepuno sparine i suvog vazduha koji u sebi nije krio mirise, već suvoću i umor  poslednjih zaostalih kržljavih cvetova zalutalih u toploti  i nemoćnih da se odupru nevminovnom, nije obećavalo ništa dobro.
Toplota mi se uvukla pod kožu, pa još onaj unutrašnji nemir, jedva sam čekala da obavim poslove i da se povučem u mir svoga doma.
 Ulazim u poštu u nameri da podignem prispelu pošiljku. Ne dobijam. Mora lično da se preuzme. Mora doći onaj na čije ime pošiljka glasi. Zbunjena vrućinom i nezadovoljna nobavljenim poslom uzimam svoje papire i okrećem se ulaznim vratima.
- Zdravo!
Ne dobijam odgovor. Pored mene je prošao muškarac kratko podšišan. Vrat se beleo od izbrijanosti, a tek štrčava dlaka je izbijala iz retke brade.
Muška košulja.
Karo.
Crno plave ,,kocke". Valjda da više upućuju na muškarca. Crne cipele koje  majstori nose kada odlaze u svoje radionice na posao. Izrazita naglašenost muškosti.
...
Možda sam trebala oćutati pozdrav, možda nisam trebala pokazati radost zbog susreta, pa nisam osobu videla sigurno dvadesetak godina.
Ipak sam je prepoznala. Možda je i on mene prepoznao, ali se postideo samoga sebe, ili onoga što je postao, pa nije bio sposoban da mi odgovori. Možda je potpuno izbrisao iz sećanja prethodni život?
Bila sam razočarana. Svima je život doneo. Nekome mnogo, nekome malo, neko je bolje ili lošije plivao u ovom, kako Dušan  Vasiljev kaže:
... mutnom moru bluda i kala...
...
Izvini što sam ti se javila. Izvini što u tebi nisam videla muškarca. Kratko vreme koje je dalo samo pozdrav s moje strane je prepoznalo ženu.
Ja nisam stvorena da sudim.