петак, 19. август 2016.

Neispričana priča

Sve srećne priče liče jedna na drugu. Izazovu osmeh, čuđenje, prizovu sećanja, sve nakratko zaživi, poleti, dodirne dušu i nestane.
Tužne priče dodirnu dušu, zavire u skrivena sećanja, ali ne blede.Povezuju sve tuge sveta, zadiru duboko i nikada se ne zaborave.
Svako nosi svoj krst. Bez obzira na težinu nosiv je. Samo ga Gospod skida sa leđa.
...
Išla je polako. Desnu nogu je blago vukla po zemlji. Više nije ličila na sebe, nego što je izgled to dozvoljavao. Nikada nije imala lak hod, ali je s godinama on postajao sve teži. Noge su joj se skratile, duša se svela na kamen i ništa u njoj nije moglo izazvati veću tugu od one koju je nosila, ili veći bol od onog koji je nosila. Radosti nije imala. Radost se nije mogla  ničim izazvati.
Sva radost joj se svela na maleni osmeh jedva vidan u krajičku usana. Više je radost bila deo svesti, osećaj za obavezu, davno izgubljenog sećanja o radosti. Možda želja za radošću, bez prave želje.
Bila je lepotica. Smeđe kose, blago uvijene , lakopadajuće na njena ramena. Oči , krupne, samo jutarnje sunce se uselilo u njih i milovalo je sve s kojima bi se susretala. Bila je vedra i nasmejana.
Zadesila ju je sudbina majke koja je izgubila svoje dete. Nikada o tome nije pričala.
Da li je osećala svoju krivicu? Da li je ta krivica proganja i ne da joj mira u vedrim noćima bez sna? Da li je osećaj krivice izjeda i ne dozvoljava nezarasloj rani ni najavu  olakšanja?
Ostaje nagađanje.
Svakoga jutra je lagano kretala na groblje. Tek bi je letnja vrelina ili promrzli prsti vratili, s jeseni i proleća oterao bi je kasni sumrak pred potpuno zatamnjenje nebeske kape.  U životu ju je držala i drži je  pobožnost i strah od Nebesa.
- Živa u groblje ne mogu!
Prestala je da razgovara sa ljudima,
Prestala je da deli tuge i radosti,
Sve je prestala,
Diše  jer mora.
Hrani se jer treba.
Gleda  bez pogleda.
Život je postao čekanje.
Čekanje da prođe, pa da počne da živi.
Svako jutro ide na groblje.

Za nju, za moju nesposobnost da uputim utešne reči.  Za moju slabost. Za veliko poštovanje prema majci. Buket žutih ruža na svili.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...