Ognjena Marija na Vodici

U ludilu današnjice kada svi nekuda žure, kradu svoje i tuđe vreme, a ustvari imaju sve manje vremena za važne stvari u životu, porodicu, prirodu, lepu reč, ljubaznost, strpljenje... sve više se oslanjamo na tehniku, a sve manje na ljude.
Povezivanje i poštovanje drugih ljudi  nas čini onim što jesmo, uzdiže nas i spušta, dodiruje najtananije i skrivene osećaje, vraća nadu u istrošenost ljudstva i pokreće na delovanje.
 Kraj jula i početak avgusta je bogat dešavanjima koja obeležava verski kalendar. Kako nam se povećava niz proživljenih godina tako nam je više potrebna uteha i nada. Neko se više, a neko manje okreće religioznosti, ali svi u teškim trenucima izgovore ono:
 Bože pomozi!
Kikinda poseduje jedno veoma važno mesto koje se  nalazi na samom ulazu u grad iz pravca Subotice. Potrebno jepre mosta na kanalu Dunav -Tisa- Dunav skrenuti desno i malim putićem stići do Vodica. Iz pravca grada skreće se ulevo, posle mosta.
Ime govori o važnosti mesta.
Voda, sastavni deo svih živih bića.
Voda uslov za život.
Voda znači lek.
Vodice- po vodi nađenoj na ovom mestu.  Kasnije i osveštanom zemljištu oko izvora, dakle Svetom mestu.

 Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom:

,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne."
U crkvici se mogu zapaliti sveće, ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili. 

Danas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih posetilaca. Vetar koji slobodno šeta ovim hodnicima uvek je raspoložen za pričanje priča o prošlim slavnim vremenima. Uporno prenosi i lelek onih koji su ovde potražili spasenje. Kamene stepenice spajaju crkvicu, hodnike i nedavno podignuto dečje igralište i kućicu ćuvara. O verskim praznicima sve oživi, sakupi se mnoštvo vernika i znatiželjnika. Bar za trenutak se vrati iskra stare slave.
O verskom prazniku Ognjenoj Mariji sam se našla na Vodicama. Kod nas je pravilo da svaki verski praznik ima svoga kuma koji je dužan da posle liturgije u čast Sveca- Svetiteljke počasti prisutne. Naravno to je veliki posao koji se mora podeliti. Ove godine su kumstvo za Ognjenu Mariju imali naši venčani i po krštenju,  kumovi.  Naša dužnost je bila da pomognemo.
Nisam imala predstavu o količini posla koji je trebalo obaviti. Žene su radile na jednoj, a muški svet na drugoj stani(hrana i piće). Bogato posluženje pripremljeno od strane kumova, ali i žena aktivnih pri hramu Svetih Kozme i Damjana.
Dok sam ispraćala poslednje reči sveštenika, osetila sam blago gurkanje. U velikoj gužvi to je potpuno normalno. Pošto se ista stvar ponovila morala sam da se okrenem. Zastao mi je dah,  ionako proređen zbog velike toplote Sunca koje se približavalo zenitu. Tanka dečja nožica me je dodirivala nekontrolisanim pokretima. Pogledala sam. U kolicima je sedelo dete starosti od pet do sedam godina. Videle su se pelene. Dete je ispuštalo glasove koji nisu bile reči. Grlo mi se steglo. Zaboravila sam na toplotu i žeđ koja me je mučila. Pomerila sam se tako da svojim telom napravim senku. Dok se sveštenik zahvaljivao živima i pominjao umrle, svoju molitvu sam sjedinila sa molitvom majke. Bleda i skrhana, preko detetove glave je stavila tanku maramu.Trudila se da bude što bliže liturgijskom zanosu. Nadala se da će isceliteljstvo vode  i reči liturgije doneti olakšanje i ozdravljenje njenoj kćeri. U tom trenutku na dete su se bogato zadržale vodene kapi obogaćene mirisom pokvašenog bosiljka koje je sveštenikova ruka slala na sve četiri strane čineći krst. Dete je blagosiljano. Osetila sam olakšanje.
Lečenje svetom vodom se nastavlja.
Vodice su centar kruga oko kojeg se šire koncentrični krugovi,  koji nevidljivim putevima blagosiljaju  sve koje dodirnu, bez obzira gde su.

Još samo oko crkvice raste šeboj. Nekada ga je bilo mnogo, danas se samo mali bokori šepure odolevajući modernim vremenima. Poneka stabljika je nogom nesmotrenih pogažena, poneki papirić zaboravljen a retko koji bačen.
Još jedno iskustvo mi je u živom sećanju i vraća mi snagu da verujem u ljude,  u vaspitanje, u dobro. Na Vodicama nema ni struje ni vodovoda. Voda se uzima iz bunara. Jedna pumpa se nalazi u maloj crkvici, a druga kod čuvareve kućice. Pošto sam bila zadužena za posluživanje, hitno mi je trebala voda. Trebalo je držati posudu, a drugom rukom pumpati. U blizini su stajali dečaci. Obratila sam se najmlađem od njih, dečaku od možda devet godina.
- Da li bi hteo da mi napumpaš malo vode?
- Hoću!
Za čas je posuda bila puna.
- Da li bi pridržao moje naočare, jako mi je toplo, da se malo umijem?
- Dajte,
Uzima naočare i nastavlja pumpanje.
- Da li si jeo kolače?
- Nisam!
- Da li bi hteo?
- Hteo bih!
- Dođi sa mnom,Sačekaj me.
Dečaku su se oči raširile. Dobio je dve kutije.
- Hvala ti što si mi pomogao!
- Nema na čemu , hvala Vama!
Za čas je otrčao. Kada  smo kasnije sve pakovali i raščišćavali prostor u želji da ostavimo onako kako smo zatekli, dečak mi je u prolazu mahnuo.

Bistra voda,
Iz duboka hoda
U bokalu stoji
Godine ne broji
Za lek
Za izbrisani lelek
Za vitko grlo
Za telo obamrlo.
Vodica,
Hodica,
Ručica,
Glavica,
Kap, po kap,
Naiskap.