четвртак, 25. август 2016.

Čekajući u redu

Između čekanja u redu, rasejanosti, iznemoglosti, i mnogo nestrpljenja za sve učesnike i na trenutak spojene ljude, sevala je ljutnja.
Redove niko ne voli!
Mnogo ljudi donelo je bogatstvo slušanja. Dosada ispred zatvorenih vrata, a kod nas je takvih vrata mnogo,  pretvorila se u osmeh i dobru volju.
Prvo pitanje je:
- Ko je pre mene poslednji?
Javio se krupan čovek, pravi gorostas malo neobičnog naglaska, možda je došao posle nekog ratnog vihora ili se zadesio tu u potrazi za svojim pravima pre ili posle razvoda, ili ostavruje neko svoje pravo...  Ko zna po kom pitanju se stvorio u redu.
Ne pitam, puštam mašti na volju, zadovoljavam se nagađanjem. Veličina ovog čoveka je doprinela održavanju reda. Preko reda se ne može, što je za mene bilo dobro, jer je moj red baš posle njega.
Šaroliko društvo se skupilo ispred vrata.
Uočavam neobičan par. Sredovečni muškarac i mlada žena. Verovatno nedavno venčani. Skromno obučeni. Žena govori . On pokušava nešto da kaže.
- Mi....ja....
- Pa ti stalno nešto blebećeš...ćuti, znam ja...
Koristi svoje preimućstvo mladosti i njegove zaljubljenosti i naočigled svih mu održava životne lekcije. Usput zaljubljeno trepće, na šta se on rasplinjava i ne shvata grubost njenih reči.
Na drugoj starni bakica. U crnini. Želi preko reda, ali tu je on, koji ne pušta.
Nosi priznanice.
Milosti nema.
Samo sam nemi posmatrač.
Zašto li je u dubokom crnilu?  Koga li je izgubila? Kolika je bol koju nosi? Šta je u njoj kada samo ćuti? Možda i ne treba da čeka.
Gorostas ne dozvoljava. Baka i dalje tiha. Na nogama su joj papuče. Sigurno je bole noge. Ipak staje na kraj reda. Ne progovara.
Kroz lavirint hodnika izbija ženski glas i poziva je.
Ništa ne govori , samo gorostasu upućuje dug pogled.
U gužvu između šaltera nailaze dva,  onako žargonski-  lika. Doterani. Crna odela, raskopčane košulje, poneki nedostajući prednji zub i osmeh da svi primete. Čini se da su izašli iz  "Groznice subotnje večeri".  Glavno obeležje likova su Vukovski brkovi.
- Ko? Ja? Ja sam na redu...pa dobro...ja... Dobro, dobro čekam čekam... Jel, ti si iz Bašaida? Od čiji si? I ja sam iz Bašaida, pa ne baš odande, rodila me majka u Miloševu, al me ostavila kod babe i dede u Bašaid. Ni ne znam nju! A i ne treba mi! Nisam joj trebo kad sam bio mali, sad sa šest banki ne trebam joj ni toliko, al me zove!
A ja neću!  Znaš ti moje ujake: Gigu,  Milu, Ognjena?... Ne znaš, pa ni ne mož znati, nji nema odavno! Čekam , čekam, nema ljutiš, nema ljutiš! Znam ja šta je red! Znam ja šta je kultura!
Uz gestikulaciju i širenje ruku izvodi niz plesnih koraka. Usput zauzima nesto kod vrata, ne bi li bio malo bliže. Gorostas mu prstom pokazuje mesto na klupi i gura me napred.
-  Dobro, dobro..gospoja... čekam čekam, jedan tamo, jedan ovamo...
Žena od nekih tridesetak godina sedi bez glasa. Lice joj je preplanulo, ne od sunčanja negde na moru ili bazenu, već od rada na  onom zelenom  panonskom. Nekako neprirodno drži kažiprst leve ruke. Hoću- neću, gledam. Pitam.
- Šta ste radili?
- Šta sam radila? Sekla sam neko drvo, pa sekirom...
- Jeste li išli kod lekara?
- Išla, išla, bila subota, nema dežurnog hirurga...ne mogu da šiju... malo mi polila i ajd kući...lečila sam s paradajzom i lukom... zacrveni se...pa opet...tako...eto sad prolazi...
Preko reda , bez ikakvog pitanja ulazi mladić od dvadesetak godina.  Gorostas je ljut! Ulazi za njim i vuče ga napolje. Ovaj pokunjeno odlazi.
Gorostas ulazi.  Posle pola sata izlazi.
- Sad si ti, jel ? il ja?  Dobro svejedno, jedan tamo , jedan onamo... opet zbore brkovi.
Ulazim.
Široko bezubi osmeh me dočekuje kada sam izlazila napolje.
Doviđenja.
Doviđ...doviđ... poslednji glasovi se ne čuju od zatvaranja vrata.

 Srećom, ovoga puta mismo čekali Godoa. Do nekog sledećeg puta,  do neke nove čekaonice!  Doviđenja!

Slika na svili ,,Pogled".  Na koga li liči?

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...