среда, 31. август 2016.

Neka kamen baci onaj koji nije grešan


Okruglo lice, brkovi.
Malo reči koje je upotrebljavao su samo retki mogli da čuju.
Moj brat i ja ga  pamtimo kao dobrog čoveka.
Kada su trajali dani bolesti i kada je svakodnevno odlaženje kod lekara bilo uobičajeno, a neprospavane noći svakodnevica,  on je bio tu za pomoć.
Zamenjivao me je kao pratnju.  Nesebično se davao. Činio i moguće i nemoguće, samo da bude bolje.
Tek mnogo kasnije sam saznala njegovu tajnu. Tajnu koja je doprilnela da oprostim loše koje je činio i da ne poverujem u svest o lošem.
Nikada mi nije uputio ružnu reč ili neki njen nagoveštaj. Prema mom ocu dobar. Moju majku je poštovao. Brat ga je voleo. Pomagao je na razne načine i zidao i rušio i delio i dodavao.
Kada se tetka žalila na njega samo smo ćutali.
- Nisam ni ja tikva bez korena...
Njega nismo mogli kriviti.
U njemu je bilo stalno previranje. Stalno kretanje. Stalno sudaranje dobra i manje dobra.  Sad to shavtam kao izazivanje sudbine, kao traženje kazne za nemoć da pomogne nevinoj napaćenoj duši. Tražio je kaznu za sebe, ne bi li kraj što pre došao.
Dve ličnosti u jednoj.
...
- Daj kozu ovamo!
- Čika Mile? Kakvu kozu...?
- Kozu, onu kozu!
- Otvori joj usta!
- Gde kozi da otvorim usta!
- Otvori ili ću te udariti sekirom, nećes se podići! Otvori joj usta!
U rukama je držao flašu rakije. Flaša se već dobro bila isptraznila, a njen sadržaj je pomutio njegov razum!
Ostatak je sipao kozi u grlo. Koza se prvo otimala. Kada ju je ljutina dodirnula, stresla se. Zatim je počela da se oblizuje. Posle desetak minuta postupak se ponovio.
Sirotu kozu je stigao Kralj alkohol. Noge je nisu držale. Umesto četiri noge  činilo se da ima sto četiri, ali da je ni jedna ne sluša. Nekako se doteturala do zida, naslonila se na ciglu koja je štrčala i teško i tužno je dozivala gazdaricu :
- Meeee, me, me, meeeeeee! MEEEEEEEE!
- Jesi li ti normalan! Ludo! Majmune! Svinjo! ....  Ti nisi normalan!  Moju kozu....
...
Jednom je u pomračenoj svesti vezao psa na kratak lanac. Ovaj se toliko otimao i naprezao da je na kraju završio svoj život.
Ujutro je bez reči buljio u svoje delo. Sagnuo je glavu.
- Jesi li ti normalan...???
...
Jednom je zaboravio da napoji krmaču. Kada mu s svest razbistrila poneo joj je vode. Krmača je poluluda na miris vode razvalila vrata. Svojim snažnim papcima ga je oborila. Ostao je bez vazduha. Pomodreo, jedva je uspevao da udahne zračak.  Nije mogao da joj oprosti.
...
Tajna je da je ostao bez svoje miljenice. Samo se razbolela i preko noći nestala. Nikada nije naučio da živi sa tom boli.  Samo je pijan mogao da podnese misao tome. Samo je u maloj čašici nalazio saveznika za svoju tugu.
 Ako su noći bile obavijene maglom, mogao se u rano jutro videti kako izlazi iz velike kapije koja je delila žive od mrtvih. Ni mećava, ni jeka gromova ga nije mogla zaustaviti. Kada je u kroz pomućenu svest čuo poziv iz dubina večnosti nije mogao da se odupre. Odlazio bi . Nije gledao na dan, noć, praznik, zimu ili leto! Ništa nije bilo važno. Stajao bi kao pas. Zavijao bi na Nebo.
Hulio je na žive!
Hulio je na mrtve!
Hulio je na samog Boga!
U svojoj bespomoćnosti bi legao na kamen. Dozivao je samog Đavola da ga uzme pa da se najzad smiri... Padao je u trans, iz koga se budio zbunjen, rastrzan, ozebao i gladan.
Vraćao bi se pokunjen kući. Na leđima je i
mao gomilu grehova izrečenih u bunilu.
...
Duge su noći bez sna, duge i teške. Ako se dogodi da su prekriivene maglom još su teže.
Smemo li osuđivati? Sme li jedan mali smrtnik osuđivati  drugog smrtnika za dela i nedela? Jesmo li bezgrešni?
Neka kamen baci onaj koji nije grešan!

slika na svili ,,Usamljenost".

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...