Neka kamen baci onaj koji nije grešan

Okruglo lice, brkovi.
Malo reči koje je upotrebljavao su samo retki mogli da čuju.
Moj brat i ja ga  pamtimo kao dobrog čoveka.
Kada su trajali dani bolesti i kada je svakodnevno odlaženje kod lekara bilo uobičajeno, a neprospavane noći svakodnevica,  on je bio tu za pomoć.
Zamenjivao me je kao pratnju.  Nesebično se davao. Činio i moguće i nemoguće, samo da bude bolje.
Tek mnogo kasnije sam saznala njegovu tajnu. Tajnu koja je doprilnela da oprostim loše koje je činio i da ne poverujem u svest o lošem.
Nikada mi nije uputio ružnu reč ili neki njen nagoveštaj. Prema mom ocu dobar. Moju majku je poštovao. Brat ga je voleo. Pomagao je na razne načine i zidao i rušio i delio i dodavao.
Kada se tetka žalila na njega samo smo ćutali.
- Nisam ni ja tikva bez korena...
Njega nismo mogli kriviti.
U njemu je bilo stalno previranje. Stalno kretanje. Stalno sudaranje dobra i manje dobra.  Sad to shavtam kao izazivanje sudbine, kao traženje kazne za nemoć da pomogne nevinoj napaćenoj duši. Tražio je kaznu za sebe, ne bi li kraj što pre došao.
Dve ličnosti u jednoj....