понедељак, 12. децембар 2016.

Očenaš za Čedu

U ulicu gde su sve kuće ušorene i gde su nekada sve ličile jedna na drugu, je došlo neko novo vreme. Nikle su nove kuće. Lepše. Stasitije, sa podrumima i visokim spratovima, sa potkrovljima obloženim drvetom, sa kapijama ukrašenim kovanim metalnim  ogradama.
 Među poslednjim  kućnim srtarosedeocima  je ona. Kuća njegovog detinjstva.
Prednji deo kuće sa velikim zabatom se nakrivio. Činilo se kao da je podbuo od alkohola izgubio ravnotežu i da se održava samo nevidljivim nitima ljudskih duša koje su nekada tu živele. Neposredno ispod crepa su golubovi i vrapci pronašli ulaze i baškarili su se u skrivenom mraku tavana. Ljudska noga već odavno nije tu kročila. Ljudi su se plašili osušenog ispucalog blata nalepljenog na štukatur-trsku.  Ona se naslanjala na drvene grede izrezbarene delima malih buba koje neopravdano zovu crvima. Sve zajedno je odavalo sliku davno prohujalih vremena. Činilo se da se svakoga trena može srušiti i da će tom prilikom neko nastradati.
On je zbog  tog straha, i  ne bez osećanja, platio radnicima da sruše staru kuću. Toga dana je otišao u prirodu.  Gledao je vodu, udisao mirise bilja i trudio se da ne misli na uspomene koje su ga vezivale za zidove nabijene  zemljom.
Setio se!
Osmehnuo se iako mu do smeha nije bilo.
...
- Di li je dosad? Di se sakrio, sakrilo ga! Dan je prošo! Ni ručo nije, a treba da se večera. Samo kad je otišo! Dabogda se ne vratio! Bože ne slušaj šta govorim! Ne mislim ja tako. Ja to onako. Sad ću triput ,,Očenaš"  .
Oče naš...
Oče naš...
Oče naš...
E moj Čedo! Nisi ti za Očenaš, di si!?
Evo i noć ide , a njega nema! Idem ja da legnem, a on kad dođe...  tu mu je jelo, pa nek jede, dabogda mu zaselo, kad ga nema!

Mara se povukla na spavanje u prednju sobu, na čiji je najveći zid bio naslonjen veliki ručno rađeni drveni krevet. Pokrila se i pod teretom umora, brzo je utonula u san. U neko doba noći, iz kuhinje ju je probudio glas.
- Maro! Maro! Di je ručak? Di je večera? Gladan sam!
- Pa da, gladan s i, di si bio kad je trebalo?... Imaš ukraj šporeta šerpu. Ima paprikaš sa mesom. Uzmi i jedi. Neću ustati da te služim. Što nisi došo na vreme.!!!!
- Neće da ustane- do nje je dopirao glas obojen popijenom rakijom i začinjen belim vinom.
- Neće da ustane...  lup, tup, tip, lup, škriiiiii.
Čulo se čangrtanje kašike i grebanje po emajliranoj šerpi.
- Maro! Šta si to kuvala! Pa ti, da kuvaš ne znaš! S kim sam se ja to oženio! Lepo mi je moja mati govorila... Maro! Bog te ubio! Šta je ovo? Kakvo ti je to žilavo meso!  Jesil  ti to konja kuvala?  S kim sam ja to starost dočeko!  Ajd, ova čorba još može da se poje, osrkaću... al meso! Sve se tegli,  ko ona guma što se ugaće uvlači... Maro! Meso ti tvoje,  šta je ovo?
Mara je u sobi ćutala, pravila se da ne čuje.
- Ima da je! Šta me briga. Napio se, pa ni ne zna šta je.  Svi smo jeli...
Iz male kuhinje se dugo čulo neko kidanje, žvakanje, coktanje, mljackanje i srkanje. Sve to je Maru uljuljalo u divan san:  šetala je uz kanal. Gledala je zelenu vodu. Oko nje su leteli vodomari najlepših boja, a divlje patke su ucrtavale svoje staze po mirnoj vodi. One su trajale taman toliko koliko ih je oko pratilo, a zatim su se gubile...
Nije imala nikakve spoznaje o tome kada je legao, ni koliko je trajalo izjedanje paprikaša.
Jutro je podiglo vremešni bračni par iz kreveta. Kao i svakoga jutra, Mara je palila smederevac i stavljala čaj da se kuva.
- Čedo! Čedo! Pa šta si to jeo?
- Pojo sam onu čorbu i meso unutra! Ko da si neku gumu kuvala. Ništa gore nisam jeo. Celu noć sam podrigivo!
- Crni Čedo, di je masna voda od  pranja sudova?  Pa ti si pojo...  ono za svinje... Crni Čedo, kakvo meso!? Ti si pojo OPIRAČU! Taman sam tela da je bacim! - nije mogla da ostane ozbiljna. Iz njene duše se razlegao grohotan smeh.. .
- Ha,ha, ha ...
E sad, idi pa loči! Loči...Ho, ho. haha ...
...

Seo je na svoj bicikl. Otišao je do prodavnice.
Svakom majstoru je kupio pivo. Kupio je sok i kesicu grisina.
- Dobar dan, ide li posao...

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...