Putopis: Kafa u Trstu

Prva ranoprobuđena svetlost je oterala carstvo noći. Ukazuje se sasvim drugačiji prizor od onoga jučerašnjeg.
Otvorenih očiju pratim oznake pored puteva stvorenih od strane Majke prirode. Iza podignutih mrežnih štitinika za ptice, me stidljivo posmatra poslednji okasneli bokor belog cvetanja. Visibabe ili nešto drugo, ne raspoznajem, jer moderno prevozno čudo suviše brzo grabi metre.  Pogled leti do prvog plavetnila ljubičice negde ispod još neolistalog drveća. Visokog. Ponositog. Stasalog u slobodi i lepoti  čak do nebeskih visina. Nežni cvet se svom svojom snagom trudi da dosegne nebesku svetlost što pre  i da Suncu podari delić svoga mirisa.
Tu je kamen.
Tu su mladi četinari. Očajničkom snagom se odupitru kamenu. Gravitacija im pomaže da rastu savršeno vertiklani, tačno u pravcu nebeskog svoda.
 Zeleno i kamen. Živo i neživo.  Neraskidivo jedinstvo koje brzo izmiče s pogleda.
Pred okom su prvi vesnici Mediterana.  Zbunjuju me izgledom. Zbunjuju me svojom lepotom i svojim stasom.
To je divotni badem. Raskošan u svom roze cvetanju. Negde s ponosom krasi lepotu kuće, a negde opominje da je sam i napušten.  Osećam žalost, jer sam uskraćena njegovim mirisom. Ipak pogled upija roze.  Divim se nežnosti i pokušavam da spojim oštrinu njegove zrelosti s nežnošću cveta. Iza njega se u daljini sasvim lepo vide vrhovi snegom pokrivenih Alpa.  Ponestaje dah od lepote prizora.
Negde između sve te lepote ukazuje se neverovatan prizor plavog u svoj svojoj širini.
Brzo nestaje.
Kao da želi da rastera žaljenje, brzo se opet vraća noseći sa sobom prve obrise grada.
 Trst
Okupan jutarnjom svetlošću isijava, preliva se u more, more se spaja sa nebom, a duša se hrani lepotom.
Zadivi čoveka lepota građevina i počinje u njima da uviđa sličnost s mnogimm palatama širom nekadašnje Habzburške monarhije. Zadivljuje arhitektura srpskih palata koje su svoje mesto našle u samom centru ovoga velikoga grada na Jadranskom moru. S njihovih fasada nas  gledaju i opominju veliki likovi naše istorije.
Ispred nih: Grand kanal. Miris mora i krik velikih galebova koji se spuštaju sasvim nisko da bi utolili svoju glad. Svoje nalete na glatku površinu vode kanala najavljuju glasnim kričanjem. Dogodi se da se spuste toliko nisko preko čoveka,  da se čini kako nas samo galebovo krilo svojom snagom dodiruje.
Strogi su u pogledu i nimalo prijateljski raspoloženi prema velikom broju turista. Ničim se ne mogu privoleti na fotografisanje. Svoju lepotu čuvaju za sebe i nebo.
Ne može se zaobići srpska pravoslavna Crkva Svetog Spiridona. Veličanstvena svojom veličinom i belinom. Zatekli smo se u vreme liturgije. Glas sveštenika se širio, svojom snagom je doticao prisutne,  pa se uzdizao do samih, oslikanih freskama,  visina kupola i u svojoj snazi pronalazio put do duša prisutnih.
Sa prostora oko Grand kanala je davno nestala pijaca Ponte Rosso, na kojoj se prodavala roba interesantna za stanovnike nekadašnje Jugoslavije, kada se dolazilo na vikend  u šoping ture, po farmerke, plastične gondole i velike lutke u rokoko haljinama.
Sada su tu moderne tezge prepune rukotvorina i proizvoda tršćanskog kraja.
Nekada je Trst predstavljao centar uvoza kafe za čitavu regiju. Neizostavno se kafa mora probati. Ona espresso, jakoga, gorkoga ukusa koji u momentu otera umor.
Kako za kratko vreme obići i videti što više?
Skoro nemoguće.
Posle popijene kafe idemo dalje.
(Samo mala napomena za buduće posetioce ove italijanske regije: Ako kafu uzmete za šankom cena je jedna, ista ta kafa za stolom ima drugu cenu,  a na tersi je treća.)
Impresioniraju ostaci starog pozorišta, ograđenog i restauriranog. Samo mala opomena da je Trst nekada bio deo Rimskog carstva.
Mene,  stanovnika davno izgubljenog panonskog mora, privlači miris plavog i soli. Upjam, dišem punim plućima, da što više mirisa poteče kroz moje vene i da se što duže zadrži.
Šetamo po obali. Vetar pojačava svoju igru. Oživljava svojim plesom, prska hrabrije razbijenim i u penu pretvorenim kapima vode.
Slano po licu i odeći.
Lepota u glasu!
Lepota u galebu!
Lepota u vodi!
Lepota u nebu!
Samo lepota.
Vreme leti. Ne pronalazimo način da ga zadržimo. Mora se dalje. Ostavljamo more. Prolazimo kroz grad. Zapažam neobične platane. Grane su neobičnih oblika.  Stalnim orezivanjem dobijaju neobične oblike. Kvrgavi su, kao ruke rimskih mučenika podignutih ka Nebesima.
Metri prerastaju u kilometre. Brzina čini svoje i grabimo napred, do novog pogleda na more  potresnog od svoje lepote. Nema kamenite obale, nema starih građevina i fasada, tu je samo voda. Plava od plavoga neba. Prozirna od svoje čistoće i nepregledna od svoga prostranstva.
Lido di Jesolo.
Više od  petnaest  kilometara  duga peščana plaža. Na ovom prelepom mestu se čovek oseti potpuno suvišnim.

- Stojim na plaži, na sitnom pesku. Deo sam ravnice. More je u sredini, bistro, plavo i nepregledno. Dugu peščanu obalu zapljuskuju sitni talasi, koji vodu pretvaraju u beličastu kratkotrajnu penu. Negde u daljini se  vide Dolomiti, kako se u ovim krajevima nazivaju Alpi.  Vetar s njiihovih vrhova donosi miris večitog snega.  Sve nas svojim blaženstvom pokriva nebeski plavi svod. Žmurim i pokušavam da zapamtim trenutak istinske radosti.
Otresam pesak sa školjki izbačenih  snagom plime.
Miriše prošli život u njima.
Miriše more.
Stavljam ljušture u džep.
Pevam!