Seci mi samo dva i još pet

Krupne bistre oči i neodoljiv sjaj u njima. Zrače samo iskrenošću. Milina je upustiti se u brzi tok njihovog pogleda.
Teško je uhvatiti sve što one mogu. Nedovoljno sam spretna. Nedovoljno sam brza.
Ko bi mogao biti jedinstveno neodoljiv i prepun životne radosti začinjene s nebrojeno mnogo reči izgovorenih bez glasa r?
To je moj najmlađi komšija Filip. Naše poštovanje je obostrano. Čovek u malom. Mnogo iskrenih  reči i neprikrivenih osećanja igra oko njega čineći mnoštvo najlepših i najčudnijih plesnih koraka ikada smišljenih.
- Vesna , dodji!
- Ne mogu, deda je zaključao vrata!
- Može, dođi okolo!
Okolo bi značilo preskočiti zid, žice, pa nekako kroz tuđe dvorište uz pomoć nevidljivih krila preleteti visoku šupu.
Zato razmenjujemo reči podrške i smeha kroz bakino prozorče za dodatke u ishrani.
Ponekad sam čarobnjak koji vidi dešavanje kroz debeli zid koji vezuje dve kuće.
- Vesna, oćemo li da secemo?
- Naravno!
- Roze makaze su za devojcice, a plave su za decake.
- Koje ću ja?
-Ti si devojcica, ti ceš roze.
Uzimam roze makaze. Moje ruke su velike za njih, ali me to ne sprečava da režem , seckam i kombinujem šarene listove ilustrovanih novina u njihovom oživljavanju. Nastaje nebrojeno mnogo kučića. Velikih, malih...okruglih, sa kratkim repovima, pa sa potkresanim repićima,  pa dobermani, pa oni sa špicastim ušima, pa oni bez ušiju.
Tako iz dana u dan.
Prvo igra automobilićima, zaostalim i sačivanim iz nekih drugih dečačkih dana, onda seckanje. Dešavalo se da iseckamo nove Lovačke novine, ali...Sve se prašta. Uživanje je veliko da bi se ljutnja zadržala.
- Nemoj da ideš kuci!
- Moram. Imam posla...
- Iseci još dva i još dva i još dva...i onda još dva.
Na podu je velika kutija obložena zlatnim ukrasnim papirom. Dobro napunjena. Iz nje vire repići, noge i  ušesa raznih psećih stvorenja stvorenih čarolijom rezanja.
- Koji je to kel?  Jel to dobelman?
- Nije, to je avlijaner!
- Šta je to avlijanel?
- To je pas koji nema rasu.
- Bako nemoj da kuvaš avlijanela!
- Ovaj avlijaner nije pas! Ovaj je pile!
Posle mnogo pitanja i podpitanja utvrđujemo da postoje dve vrste avlijanera, da su to psi i pilići...
- Jel avlijanel pas opasan?! Zašto? Kako? Gde? Ko ima? Ko nema?..i tako u nedogled.
- E sada moram kući.
- Ne molas! Seci...
- Moram da kuvam...bićemo gladni!
- Nećete biti gladni! Seci mi samo još dva i pet...
Posle potpune popunjenosti kartonske kutije pronalazi novo sklonište za papirne prijatelje. Tu je bakin krevet. Svi su sigurni ispod debelog toplog jorgana.  Dobro su skriveni, ali i opasni  za sve lopove i nevaljalce koji su opasnost za baku.
- Doci cu kod tebe da secemo...
- Dodji! Čekaću te!