Ljubi bližnjega svoga

Toplo nedeljno popodne je uveliko odmicalo. Polako se počeo zaboravljati ručak, a letnja sparina je uzimala svoj danak.
Gorelo je nebo.
Gorela je zemlja.
Sve se užarilo toplotom Zvezde.  Debeli zidovi kuća od naboja su dugo zadržavali hladovinu.
Tih dana je to bilo nemoguće.  Ugrejali su se, popuštajući pred voljom Gospodnjom. Danju se još moglo izdržati u unutrašnjosti kuće, ali su  noći bile nepodnošljive.  Odrasli su spavali u kotarkama na prostrtoj slami, pokrivenoj jutanim čaršavima.
Večeri su bile teške.
Dahtalo je i staro i mlado. Dahtale su i životinje i ljudi. Samo su koze u miru hladovine žvakale i preživale zalogaje hrane. Imale  su volju da jedu. Lagano su trljale gornju o donju vilicu.  Gutale su blago usahlu travu. Nedostatak vlage dopunjavale su pijenjem ugrejane bunarske vode iz šerpe sa koje je deo kalaja otpao. One za to  nimalo nisu marile. Gledale su svoja posla.
Devojčica je volela kretanje vilica Belkinih. Belka ih je hranila. Belka je davala mleko, kada mleka nije bilo nigde.
Znala je da satima sedi pored nje. Gledala je žvakanje vlati trave, Krug po krug. Kada bi koza dozvoljavala, milovala je njenu belinu. Pod prstima je osećala toplinu i prijateljstvo. Nije joj smetao miris stada ili ustajali zadah sažvakane trave.
 Koza je bila sve. Ljubav . Dobrota. Hrana. Mir.  Koza je bila prećutno prijateljsko odobravanje.  Drug za duga popodneva i nemirne večeri.
-Gde vodiš Belku? Gde... spazila je oca kako odvezuje kozu.  U svojoj pomućenoj svesti  i stalnoj tražnji novih količina alkohola , hteo je da je krišom odvede, da je proda.
-Gde vodiš kozu? Ne dammmmmm, neeeeeeee, neeeeee-  glas joj se grlenio, narastao je, uzbunio je sve koji su se našli u blizini.
Otac je vukao kozu.
Ona se obema rukama okačila o Belkin vrat, spremna da pogine u svom nastojanju da je ne prepusti. Baka je uletela u kraj dvorišta u kome se nalazila šupa koja je kozi značila dom. Metlom je lupila zeta po glavi.  Pa opet i opet.
- U mojoj si kući! Primila sam te! Sve  si propio! Hoćeš i kozu? Ne dam! Ne dam! Beži, da ne uzmem motiku! Beži!
Metla načinjena od  divljeg sirka je samo letela, nanoseći crvene tragove po nevoljenom zetu.
Ništa mu drugo nije preostalo već da se okane ,,ćoravog posla".
Koza je bila spašena.
-Mila moja Belkice. Beeeelkiceeee!
Belka je mirno stajala, nemo ispraćajući poslednji trzaj metle. Rat je bar na kratko bio završen.
-Hajde, jedi! Žvaći! Kako ti to lepo umeš! Kako ti to vešto radiš!
Toplota je nosila svoj danak. Miris ustajalog kiselog znoja se počeo širiti unaokolo.  Muški svet se rashlađivao olako odbacujući odeću  i polivajući se hladnom bunarskom vodom, a zatim bi se povukao u unutrašnjost kuća. Žene su izbegavale svaki kontakt s drugim telom. One su rashlađenje tražile na svoj način.
U komšiluku je bila žena. Živela je sama. Sudbina joj je oduzela dobar deo sluha, ali ako se sagovornik malo unosio u lice i pri tom još govorio povišenim glasom, imao je uspeha.
Toga popodneva je vazduh   vrcao.
Naravno, devojčica je svoje toplo popodne provodila pored svoje miljenice, što od milošte, što od staha da se ne ponovi malopređašnja situacija.
Mileva, kao se žena zvala je nasred dvorišta, ne obazirući se ni na koga, iznela lavor s hladnom vodom. Počela je rashlađivanje svoga krupnog tela. Skinula se. Ostale su samo gaćice na njoj. Grudi su joj u svojoj punoći padale na okrugli stomak. Prala ih je stalno ponavljajući potapanje ruku u lavor. Devojčica je gledala.  Kod njih su svi mršavi . Usahli.  Ovo je bio sasvim opčinjavajuće interesantan prizor.
Kao kada se Belkino vime napuni mlekom.
Pamuk  se natapao vodom.  Pre njihovog skidanja, obukla je haljinu bez rukava. Poznatu pod nazivom kecelja. Kecelja je bila od tankog cica. Gaćice su pale na bogatu banatsku  prašinu, koje se pod kapima vode  pretvorila blato. Oprala je i nih. Okačila ih je da se suše u svojoj raskoši.
- Milice, zovi babu i mamu da pijemo kafu. Sad ću skuvati!
- Evo, idem odmah!
Ispod starog oraha bio je postavljen mali sto sa drvenim stolicama oko njega. Na stolu su stajle male šoljice u kojima se hladila kafa. Onako vrelu je niko nije mogao, ni želeo, piti na letnjoj žezi.
Toplota je sprečavala domaćice da mese klače.  Neko golicajuće opominjanje nedostatka istih je Milevu nateralo da napravi kokice. U staru šerpu je stavila žuti kukuruz kokičar. Morala je stalnim pomeranjem drmusati šerpu. Čitavo telo joj je plesalo kokičavi ples.
- Leeevooo, deeesnoooo, leeevooo, deeesnoooo...treeslo se telo ispod cicane kecelje. Tresle su se noge i bujno poprsje. Tresla joj se duša. Sve dok se pucketanje nije završilo. Onda je beli sadržaj sipala u metalnu vanglu.  Stavila ju je na sto.  Grickali su svi. Dno vangle se brzo pojavilo. Na njemu su ležala neiskokana zrna. Mileva je krupnom šakom  okruglim  valjuškastim prstima hvatala puvare. Staljala ih je u usta. Donja vilica se trljala o gornju. Gornja je pritiskala donju. Kružno. Gornja mirno, donja u krug. Uz zvučno puckanje.  Uz zvučno krcknje.
- Baba Mileva, pa ti žvaćeš kao koza! Ti žvaćeš kao Belka! Ti si kao Belka!- uzviknula je u naletu sreće devojčica.
Mileva je nastavljala drobljenje i žvakanje. Mirno.
- Kako ti to njoj! Ko je koza! Baš si bezobrazna! Ko te je to tako učio?
Baba i mama su skočile.
- Da si odmah otišla kući i da ćutiš.  Videćeš ti svoga Boga!

- Belka, Beeelkiceeeee, nisam kriva...ona je... kao ... ti...

Davno nastao crtež . Bunar.