Putopis : Venecija

Uzbuđenje je raslo smanjivanjem razdaljine.
Ona ponosno stoji na svom viševekovnom mestu. Mali  ljudi- u velikoj radosti posete  Kraljici Veneciji.
Grad duždeva i Marka Pola, grad Mletaka i nemerljivog bogatstava. Grad koji po svemu ne liči na grad kakvim ga poznajemo.
S uzbuđenjem sedamo u brodić koji će poslednje kilometre razdaljine preći sekući morske talase. Penušavi šampanjac mora. Beli trag pene . Miris mora u punoj snazi.
Dodiruje čula.
Doprinosi mnoštvu osmeha. Svako bi hteo bolje mesto na brodiću. Hteo bi da prvi upije, da prvi ugleda. Hteo bi da mu s visina bude podaren usklik sreće  prvog susreta.
Čutim na svom mestu. Duša se glasno smeje, a radost odzvanja. Donešena sam do pristaništa. Lagano ljuljanje platforme koja spaja brod i kopno.
Kopno, kako to na ovom mestu nemoguće zvuči. Ljuljanje koje je Veneciju pomeralo levo desno, prestaje. Stojim.  Ona pokazujući svoju lepotu stoji stamena i nepokolebljiva na svome mestu. Vekovi joj ne mogu ništa. Bela, svetla, gordo uzvišena, od prvoga dana svoga postojanja stoji na  drvenim stubovima. Čoveku se, gotovo nemoguće čini da ispod njegovih nogu ne postoji kopno. Ispod čvrste kamenite linije belog mermera su duboko u pesak i mulj lagune zabijeni stubovi četinara. Mnogo borova je poklonilo svoj život ovoj lepotici Jadrana.
Očekujem objašnjenje svoga uma, o mogućnosti drveta da drži ogromne predivne kamene građevine.  Ne dobijam ga. Neshvatljivo je da je ispod voda.
- Kako je moguće da voda i drvo drže svu težinu ove jedinstvene lepote?
Mnoštvo belih mostova, s još većim  mnoštvom ljudi svih rasa i nacija, premošćuje kanale  kojima plove crne gondole. Nekada su gondole bile raznih boja. Prevozile su baš kao i danas i putnike i zaljubljene i znatiželjnike, ali u vreme Velike kuge, njihov zadatak nije bio nimalo lak. Prevozile su tela koja su duše napustile.  Od tada su  iz poštovanja prema njima gondole samo crne.
Kako god bilo, daju živost vodi. Glasno viču, smeju se, dozivaju, odvoze i dovoze. Ljudi svuda.Fotoaparati i sevanje bliceva.

Pogled leti od lepote do lepote. Ne znam u šta bih prvo gledala.
Želim sve.
Želim sećanja prepuna ovoga sunčanoga dana, obojena osmehom i lepotom, obojena venecijanskim plavetnilom neba i strasnom bojom vode.
Pogled se zadržava izmedju dve zgrade. Nemrljiva lepota izbija iz obe. Jedno je Duždeva palata, drugo je zgrada nekadašnjeg zatvora. Povezuje ih Most Uzdaha. Nekad je  kao poslednji pogled , kroz njgove otvore, osuđenik dobijao zrak sunca i plavetnilo vode, pre konačnog  mraka.
Palata svojim savršenstvom dominira čitavom okolinom. Lepota i raskoš. Na jednom mestu belina i svetlost, radost i tuga.  S visina me posmatraju konji u punoj snazi. Podignutih nogu i širokih nozdrva. Visoko su, nedodirljivi, neuhvatljivi za običnog smrtnika.
Mala sam u ovolikoj večnosti.
Trg puca.
Florijan. Gudači i uštirkani konkobari.
Putujuće tezge s gomilama suvenira.
Smeše se maske i pelerine, razglednice i šeširi. Male uspomene za običnog čoveka.
Lavirint hodnika i lavirint kanala, ipak ne možete se izgubiti.

- Pratite gomilu ljudi i stići ćete tamo gde treba.

Sledimo uputstvo. Hodam i slažem. Mnogo hodam i mnogo slažem. Čini mi se da me noge same nose.

Velika je sreća naći se na ovakvom mestu, istorija, legenda, istina i imaginacija sve je tu. Povezani su u neraskidivom lancu dugog niza godina pretvorenih u karike  večnosti.
Na trenutak se sama osećam delom večnosti.
Rialto most.  Jedan luk. Dva spoljašnja i jedan unutrašnji deo. Prepun je malih suvenirnica načičkanih neprocenjivo vrednim figuricama Murano stakla. Gledam.

Uličice. Kamen do kamena. Spoljašnje bogatstvo je vidljivo. Ono unutrašnje samo zamišljam. Skriveno je iza debelih zidova i teških hrastovih vrata.
Gospođa u kolicima, veliki broj decenija iza nje. Aristokratsko, manekenskog izgleda. Osećam duboko poštovanje. Ja sam samo jedna kap mora turista koje ona ne primećuje.
Preko mosta Akademia, prelazimo na drugu stranu Venecije, ne manje vrednu, ali sa nešto nižim cenama u odnosu na one saTrga SvetogMarka.
Tražimo Nju.
Caricu Venecije.
Najprepoznatljiviju crkvu svih fotografija ovog divnog grada.
Bela. Svetla. Odromnih, za čoveka zadivljujućih dimenzija. U vreme Velike Kuge, dužd se molio i u svojim molitvama je obećao Svetoj Mariji , da će joj podići hram, neviđen do tada, ukoliko Svetica  zaustavi epidemiju u kojoj je Venecija ostala bez više od polovine stanovnika.  Desilo se čudo. Kuga je stala. Obećanje se izvršilo.
Za stubove crkve je bila isečena čitava Velebitska šuma.  Laza Kostić je , kao mnogi osuđivao i  žalio šumu, no ipak je kroz svoje stihove morao tražiti oproštaj,
,, Oprosti, Majko Sveta oprosti...

Santa Maria della Salute je građevina nemerljive lepote.
Unutra-  dela slavnih majstora.  Mermer obradjen rukom nošenom snagom Gospoda. Pod i tavanica. Zemlja i Nebo.

Stojim ponizno pred Ticijanom. Molim i klanjam se svojom panonskom dušom. Zahvaljujem za sve dobro koje sam u životu dobila. Zahvaljujem za sve dobro koje sam mogla da učinim. Kajem se za neučinjeno.
Izgovaram šapatom Lazine stihove.
Moji su odkada sam prvi put čula za njih. Palim sveću.  Njen plamičak se lagano izvija, mala linija skoro nevidljivog dima odlazi nekuda daleko u neki prostor darivan od stane samoga Gospoda...,,

...gde svih vremena razlike ćute...

Boli lepota.
Boli nepuštena suza.
Boli doživljena radost.

Postoje gradovi sa parkovima, visokim drvećem, morem zelenila na ulicama, širokim travnjacima i bulevarima ispresecanim zelenim površinama. Ovde toga nema. Nema ni jednog drveta. Nema parkova, Nema zelenila. Najveće čudo je:  ONO NE NEDOSTAJE.
Venecija daje nešto sasvim drugo. Ona povezuje delatnost čoveka od prve podignute kosti do dana današnjeg.
Ona je pobeda čoveka nad prirodom.U njoj je čovekova moć vidljiva. Ona slavi Gospoda i njegovu volju da svori nas.

Zemlja brzo hrli napred. Reke turista u sam smiraj dana. Venecija se polako prazni. Veliki broj turista sa dokova, malim brodovima, napušta kamen. Venecija ostaje Venecijancima i onima koji mogu finansijski da izdržđe noć u nekom od hotela.
Još sladoled za sećanje.
 Deo Venecije, ne kroz pogled i dodir, već kroz  ukus. Sladak taman koliko treba. Kremast onoliko da se ne može porediti ni sa čim. Zavoljivo topiv, začinjen mirisom mora i  mirisnim uljima drevnih duždeva.


Urezuje u sećanje.

Hvala Gospodu za tri predivna Suncem okupana dana.
Hvala našoj deci na divnom putovanju.
Hvala  Radosti žute lubenice.