Putopis: Verona

S nestrpljenjem očekujemo radost prvog pogleda na grad čuven nadaleko. Vodič, uz brzo prevaljivanje kilometara, vešto, nevidljivim linijama vodi grupu kroz istoriju Verone, nekada glavnog dela čitavog regiona.
Stari Rim, Srednji vek, Renesansa u punom sjaju, u naletu nezamislive snage.
Grad Dantea.
Grad Romea i Julije.
Grad savršenog spoja prošlosti i sadašnjosti , izmešanih  sa izgledima za blistavu budućnost.
Reke turista, u potrazi za lepotom i svetlošću, u traženju daha večne ljubavi i savršenstva poezije, kao sam Adiđe, ali sa različitih izvorišta, nadiru sakupljajući sitan pesak istorije.
Ne razlikujem se nimalo.
 Gledam, upijam, grabim što više za malo vremena. Htela bih da udišem vazduh opijena mirisom gladijatorskih borbi. Htela bih da osetim nemerljivi dodir ljubavi. Htela bih sve.
Misao može. Fizičko postignuće je nemoguće.
Dodirujem s poštovanjem zidine sarog grada koji deli centar drevne Verone, od  one moderne.
 Visoki, ponositi zid nekadašnje tvrđave još odoleva vremenu. Iako je bio srušen u Drugom svetskom ratu, savršeno je ponovo sastavljen kao i mnoge građevine ovoga divnog grada, tako precizno i sa istim materijalima, da se ne može ni naslutiti šta je original, a šta restauracija.
Uživam, sakupljam deliće i slažem ih u svoja sećanja. Želim da sačuvam što više, želim da ponesem sa sobom što više, da mi  traju što duže.
Smeši mi se most preko reke Adiđe. Providna i čista, deli grad, kupa se u svetlosti divnoga sunčanoga dana i daruje svojom bisernom površinom sve prolaznike.
Bljesak do bljeska. Miris isparenja čiste rečne vode budi čula. Izoštrava misao.
Nebo s raskrililo.
Rasteralo i najmanji oblačak. Blista i voda i nebo i čovek. Nasmejana lica. Mnogi narodi u jednom: u Veroni.
Neodoljivo me svojom veličinom privlači Arena. Ceo trg joj je posvećen. Ostale građevine su u njenoj senci. Ako je nekada svrha gradnje bila bol, jauk i nesreća, danas je mesto kulture. Repertoar bogat. Velika dela slavnih majstora. Bela i veličanstvena, na njenoj najvišoj terasi su ljudi. Mali. Beznačajni  svojom malenkošću. Prolazni, spram skoro dva milenijuma postojanja kamena na kamenu u jednoj od najčuvenijih građevina Starog Rima ovog dela Italije.  Lepota građevine i čovekovo nastojanje  da shvati način gradnje.
Arena krije tajne. Nekadašnje i sadašnje. Nevidljivi izgubljeni životi, pomešani sa smehom dece u bezazlenoj igri na vencu trga.
Reka turista se svojom šarolikošću nameće.
Žurimo.
Tražimo najčuveniji balkon. Pronalazimo ulicu.  Mali balkon , nekoliko mladića i devojaka na balkonu, oko njega, u dvorištu mnogo više. Toliko da je čitav prostor  ispunjen  mišlju o Juliji, sa velikom željom da se njena neispunjena  ljubav ostvari kroz lična osećanja.
Odzvanja zvuk.

Odbija se o zidove i odlazi negde na sigurno, gde svoj mir pronalaze sve velike ljubavi. Danteova misao kroz Šekspirove reči.
Ne zaobilazimo ni spomenik Danteu. Pognuh glavu da odam poštu velikanu. Oko statue se reči prelivaju u krugove. Svih devet je tu. Skrivaju se i opominju. Mali čovek i  veliki pesnik, sjedinjeni u trenutku vremena.
Kroz vazduh se pronosi miris ranog cveća. Svi balkoni na spratovima se  smeše uspunjeni zelenilom. Na svakom balkonu neka nova, mnogo srećnija Julijina ljubav. Prepreka za prodor mediteranskog vazduha nema. Sve buja, raste, rasplinjuje se i daruje svojom lepotom.
 Sedimo u malom restoranu, na stolu pasta. Miriše na sveži bosiljak. Miriše na drevni Rim. Obojena je pevljivim italijanskim jezikom. Pravo mesto za predah.
Bar na kratko se osećam delom svetske baštine. Dišem otvorenih očiju. Grabim. Osećam pod svojim prstima beli kamen Gavijevog
slavoluka.
Kada se čovek nađe na ovakvom mestu stiče se utisak o bržem okretanju Zemlje. Kazaljke na satu svojim kružnim kretanjem grabe minute i sate.Grabe dan.
 Prebrzo se primiče vreme za poći dalje.