Bodler i ja

Dokoni

Love u mutnoj ravnici

Mornari

U moru nebitnih

Od zabave

Ljude

Love

Kroz stoletne šume hodajuć

Često

Ne videć lepotu u njima


Albatrose


A vrane jesu

Silne

Dane provodeći prazno

Morske


Školjke u crnici tražeć

Ptice

U Nebesa  bez očiju gledajuć.

Pušten s lanca ili dva ovčja buta

S prvim jesenjim danima u selo se uselila,  poput magle nečujno i tiho,  misao o dugoj zimi. Traktori su brujali na sve strane, noseći sve što se moglo nositi iz širokog atara.  Svako je grabio deo lepog vremena da smanji preostali posao. Žutelo se nebo, žuteli su se oblaci i oči su postajale žute.
S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde.
Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape.
Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i  pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača.
Biće i koja kost za Lakija.
- Da li to neko ide kad Laki tako laje?
- Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo!
- Sušaj!  Ućutao je!
Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda je opet počelo žešće nego pre.
- E, ovaj ker, ne da čoveku na miru da večera. Nek sačeka, biće i za njega. Jesi li mu dala nešto za ručak?
- Jesam , onaj paprikaš što je ostao, ne znam zašto laje. Izađi da vidiš. Izađi!

- Laki, ćuti!

Začula se neobična tišina, a zatim opet lajanje.

- Laki ućuti, posle ćeš...

- Samo laje! Ne sluša me! Eno ga opet! Iziđi ti!
- Ja, što ja, kad si ga dovodio bio je to tvoj pas!? Ja da izađem, ja!
Ipak se podigla i izašla. Laki je na svom lancu ispravio malo telo i kao i uvek veselo je zamahao svojim repom. Pomazila ga je!
- Laki, ćuti, sad će biti!

Lajanje se nastvilo opet!
-  E, sad je dosta, taj ker!
- Laki, dosta je, dosta!

Taman je ustima prineo rebarce, ne bi li oglodao poslenje parčence fino ispečene masnoće, kad se lajanje pojačalo.
-Sad stvarno nečega ima. Idem da ga pustim , da vidim šta će biti.
Pušten s lanca, Laki je odjurio prema dnu bašte. Snažnim lajanjem pomešanim s režanjem odavao je trostruku svoju veličinu. Gazda je pojurio za njim.
Oči su se brzo navikle na mrak.
Ostao je zabezeknut. Na dnu bašte ležala je zaklana i napola istranžirana ovca. Nedostajala su  dva zadnja buta. Uleteo je u kuću i ženi rekao
- Zovi policiju!

Crtež: Bunar.

Let

Let

Letim kroz vreme,
Letim između ruku u nevreme,
Letim izmeću redova,
Letim u nadanja nova.
Ćutim .
Nosim.
Govorim.
Slušam.
Po ko zna koji put
Glavom utirem put.
Ćutim.
Nosim.
Govorim.

Parkinsonov kafa - ples

- Nemoj da brineš! Ja ću ti pomoći! Mogu ja to! Ne sekiraj se! Ti mnogo radiš. Pa deca.
Pa sve. Ja sam tu !
- Dobro, hvala ti... Imam šestomesečni  račun. Ponela sam kući. Pa, ne mogu ceo dan biti na poslu...
Letnji dan je brzo odmicao. Popodne je polako prerastalo u veče. Veče je pretilo noćnim mirom. Posao se morao završiti.
- Ovi kao da su šleper banana pojeli. Kakva je ovo reprezentacija? Jaoj! Kada li ću biti gotova?
- Bićeš, bićeš! Sad ću ja skuvati kafu, pa ćeš lakše.
Vremešni šporet je, iako je džezva bila mala,  sporo zagrevao vodu. Sporo zagrevanje je donelo veliku nervozu, a  Parkinson se pojačavao. Dugi mršavi prsti su drhtali protiv volje vlasnice.
Kako je bila svesna drhtanja svojih ruku , trudila se da se ne primeti nedostatak, a drhtanje  se  pojačavalo.
- Prokleta ringla. Baš neće!
Najzad je voda provrila. Zakuvala je kafu. Paperje fino mlevene ,,Jakobs" kafe se razletelo po glatkoj površini radnog dela. Uzela je truleks krpu i tajnim pokretom je uklonila braonkasti sadržaj.  Osvrnula se svojom najvećom brzinom u nadi da niko nije primetio.
Niko nije primetio.
Osim mene, a ja sam tek devojčica sa plavom kosom i plavim očima koje liče na njene.
Sipala je vruću kafu u male porcelanske šoljice čija se spoljašnjost presijavala oživljavajući aristokratiju francuskih kraljeva. Sedef na ivicama oslikanih haljina  im je davao posebnu draž.
Od kuhinjskog dela do stola su potrebna dva koraka. Dva koraka su se pretvorila u dva metra, dva metra u dva kilometra, dva kilometra u nemerljivo rastojanje.
Ruke su drhtale.
Kafa se razlila prvo u malu tacnicu uspod šoljice.
Ruke su drhtale.
Tacnica nije mogla da zadrži mnogo toga. Tečnost se prelila preko stola i preko papira. Svojim širenjem je grabila izvode iz banaka, račune firme, virmanske naloge i rešenja za poreska oslobađanja. Kafa je plesala sa svakim drhtajem ruku. Koraci su se mogli meriti sa lepotom koraka plesne dvorane.
Plavo se zaledilo.
Plavo je napravilo bujice preko upalih obraza moje bake.
Tetka je odskočila bleda kao uštirkani čaršav na Suncu.
- Nije to ništa. Nije to važno! Sad ću ja to! Nemoj plakati,  molim te.
- Kako, kad...gledaj...
- Nisu važni papiri! Opraćemo!
Truleks je lagano brisao papir po papir. Nežno, nežno...
Na šporetu se kuvala nova generacija kafe. Polako je provrila. Usula se u male šoljice. Šoljice su odnete na sto.
Sve su to uradile  neke druge ruke koje nisu drhtale.

Najviše je volela jorgovane. Volela je njihov miris s kasnog proleća. Za nju.Jorgovani na svili!

Gvozden

Tog je jutra sve bilo isto kao i prethodnog, u stvari  isto kao i svakoga jutra. Učmala palanka je disala jednakim ritmom.
 Nedostajalo je samo par dana, pa da ludnica otvori svoja vrata i da sjaj novogodišnjih praznika donese nemir. Lagani posustali koraci  stare godine su umorno prolazili noseći sa sobom nagomilane probleme, muku, a nekima i oronulo zdravlje.
Toga jutra isto društvo je kao i svakoga jutra mirno sedelo na svojim sedištima. Autobus se spremao za polazak.
Tačno na vreme.
Poštovana je želja  sanjivih putnika da stignu na svoju prvu jutarnju kafu pa da zagrejani i okrepljeni počnu radni dan.
 Nekoliko učiteljica, profesorka, šofer i kondukterka.  Naravno i on.
Poštar. ( Radi u PTT, pa otuda poštar.).
Kada ga je majka prvi put dodirnula svojim nežnim prstima i kada   osetila mekotu  njegovog majušnog tela, da bi oterala sve zle duhove, dala mu je ime Gvozden. Pretvorio se i stasom i glasom u Gvozden - čoveka iz bajke.
Kroz život je nosio osmeh. Spreman za šalu i bezazlenu opasku na svoj i tuđ račun.
Toga jutra ćutljiv. Jedva čujan pozdrav se teško iscedio sa pomodrelih usana. No i to nije za čuđenje, ustane čovek prazan, težak samome sebi, a ne drugima.
Autobus polako klizi prelazeći prve kilometre. Gvozden se podiže sa svoga sedišta , polako prilazi vratima i neljudskim glasom mrmlja.
- JJJJJDrrr- Nerazumljivo.
- Njeeeeee dooo- Nerazgovetno.
- Jjjjj khhhhhhh- Zbunjujuće.
Šofer shvata situaciju. Usporava. Staje, otvara vrata ne bi li u ugrejani autobuski vazduh ušlo malo svežine. Sa otvaranjem vrata krupno telo se stropoštalo i svom snagom je udarilo o tlo. Začas se ženska ekipa stvorila oko njega. Jednu je krupna šaka zgrabila  za nogu, drugu za ruku. Treća ga je podigla na krilo da ne leži na smrznutoj travi, četvrta je donela vlažne maramice, peta je zvala hitnu... Ženske ruke su ga raskopčavale, brisale ga vlažnim maramicama...Kodukterka je pozvala hitnu.

- Gvozden je gotov!
- To mora da je infarkt!
- Sigurno!
- Jeste li videle kako je pomodreo?
- Kako me je držao za nogu!
- Mene za ruku!
-Ne pušta, jedva ga lekar iščupao!
-Jedva ga strpali na nosila!
- Jaaadan!
-Valjda će biti dobro!
-Meni se ne čini...
 ...
- Ne znam šta mi se desilo, ali znam da su oko mene bile lepe žene i da su me mazile! Mnogo nežnih ruku, mnogo...
Ogjednom su žene zaplesale kolo uz najlepšu muziku na svetu.
Postale su vile.
Doticale su me sa bezbroj najnežnijih pokreta svojim hladnim prstima. Njihove kose su preko moga lica stvarale providnu mrežu. Grabio sam vazduh.
Oči sam držao čvsto zatvorene.
Rukama sam pokušavao da uhvatim neuhvatljivo. Stalno su mi izmicale.
Najzad sam jednu uhvatio za ruku. Postala je anđeo. Jednu sam uhvatio za nogu. Postala je anđeo. Anđeoski glasovi su prerastali u pesme sa Nebesa.
Postao sam deo Nebesa.
Postajao sam anđeo.
 Melodije.. .
Zvukovi savršene  beline i istančano isčišćenog tona su me obavili. Bio sam u Raju.
Bio sam u Raju!
Nisam pokušavao da otvorim  oči. Predao sam se. Nisam želeo ...
Probudio sam se bolom u ruci. Sa metalnog stalka je visila boca infuzije. Plakao sam.
...
Gvozden je u očekivanju praznika pomešao lekove. Popio je ono što se ne pije zajedno. Organizam je reagovao kako je reagovao.
...
- Dobar dan Gvozdene! Kako ste?
- Dobro, dobro, hvala , hvala...
- Gvozdene, ako su nekima žene došle glave, Vama su žene spasle glavu!
- Neka Bog čuva žene! ... Vile i anđeli se čuvaju sami! Ehhhhhhhhhh!
...

 Uspavana, mirna, utonula u zimsku tišinu ravnica je ćutala. Ostala je sama dok su praznici davali.
Slika na svili ,,Zima". 

Ranojutrenje

Poslednji noćni dah se lagano pretvarao u nagoveštavajuću svetlost. Užurbani bat koraka blago je odzvanjao pustim ulicama.
Gde su nestali?
Gde su nasmejani?
Gde su radni?
Tekle su reke,
Bujice su nosile
Gde su ljudi?

Isto društvo svakoga jutra. Primeti se ko nedostaje. Spuštam se na hladno sedište starog autobusa. Pregurao je on mnogo kilometara, odvozio je i dovozio.
Tuguje skoro prazan.  Najuporniji su ostali.
Medicinska sestra spava zavaljena u svom sedištu. Glava joj je klonula. Predala se nagomilanom  umoru. Na prvom sedištu dve žene pričaju svoje snove. Blago se nasmeju, pa ućute.
Zatvaraju oči.
Dremaju.
Na istoku  crveno. Lorka je trebao pevati
,,Crveno , volim te crveno".
 Ostajem bez daha. Lepota crvenog obuzima ravnicu. Postaje crvena. Neobrani kukuruzi su crveni. Strnjika crvena. Crvena su i jata čvoraka.
Žurno uzimam telefon. Pravim snimak, dva, tri. Uzimam deo večnosti znan samo meni. Moje oko je budno. Upijam novu svetlost. Upijam novi dan.


Autobus grabi
napušta lepotu.
On je gospodar.

Nekoliko petooktobarskih ranojutarnjih snimaka.

Zeleni odsjaj

Tražio je način na koji će obznaniti ono što se duboko skrivalo u njegovoj duši. Svakoga dana je sam sebe ohrabrivao. Svakoga dana je sebi obećavao da će sledećeg vikenda pokrenuti stvar, pa kud puklo da puklo, samo da olakša sebi.

Obećavao je sebi...
- Nećeš više tako... Dosta je bilo... Nisi ti poslednji na svetu... 

Njene zelene oči su mu po vasdan bile ispred njegovih plavih. Ustvari, njene zelene, bile su plave, zeleni odsjaj se video kada je ispod razgranate krošnje stare lipe tražila svetlost. Tada bi postajale zelene. 

Zelene kao šuma u proleće.

Postajale bi zelene kao planinsko jezero u kome se ogledaju stoletni četinari.

Postajale su zelene kao martovska pšenica ili junski kukuruzi.
Najviše mu se dopadao njen osmeh i ono bezazleno obraćanje njemu, koji ju je obožavao kao prvu večernju ili poslednju jutarnju zvezdu. Nije mogao da utvrdi koja je veće ili zanosnije lepote, opisane u delima zanesenih romantičara, pa ih nije razdvajao.
Obećavao je sebi...
- Nećeš više tako...Dosta je bilo...Nisi ti poslednji na svetu...

Obožavao je igru svetlosti u večernjem sjaju njenog osmeha. Obožavao je i bio je spreman da rukama dohvati nedohvatno, da glasom dozove udaljeno, da okom pomiluje gladne, bose, one na izmaku snage. Bio je spreman da na nevidljivim krilima odleti u najudaljenije krajeve, pa da kao treći carev sin donese živu vodu koja će oživeti sve njene drage i koja će čudom izlečiti rane svim ranjenim na svetskim bojištima.
Obećavao je sebi...
- Nećeš više tako...Dosta je bilo...Nisi ti poslenji na svetu...

Sedmica je imala samo vikend, kada je dolazio u svoj rodni grad. Od ponedeljka do petka bilo je mučno. Preznojavao se noćima. Sanjao je njen pogled. Prebirao je reči obojene njenim glasom. Životario je iza zatvorenih vrata, od kojih je samo on imao ključ.
Čitao je.
Svako slovo je sadržalo deo nje. U nekome je video njene ruke, u nekome one fine pokrete dugih prstiju, a neka su u nizu pokazivala njen korak. Trebalo mu je vreme da se prilagodi tom nizu slika i da se vrati u stavrnost.
Obećavao je sebi...
- Nećeš više tako...Dosta je bilo...nisi ti poslednji na svetu...

Bio je spreman na sve.
Bio je!!!
Bio je spreman na sve, osim da joj to kaže.

Za stidljive , male margaretice na svili!

A dunje su mirisale na ormanu

Nije mogao da pobedi misao koja ga je proganjala. Stalno mu se nametala, stalno je izvodila krugove u njegovoj glavi. Pretvarala se u dan i noć.  Rasla je. Prerasla je njega, prerasla je poimanje stvarnosti i činila je sve da se ne izgubi u svetlosti.
Ljubomora.
Želeo je maglovitu noć. Želeo je zaborav. Želeo je miran san. Postepeno je sam sebi stvorio sliku. Nestvarnu.
Iluziju.
Na slici je bio on. Savršen. Slika je bila slobodna, oslobođena krivice za počinjeno i često ponavljano  zlo.

A dunje su mirisale na ormanu...
...
- Nisam kriv. nisam ja... Nisam!  U svojoj nemoći je tonuo u bezizlaz. Nazad nije mogao.
- Možda sam ... Otimala se! Da li sam je  ja  gurnuo ili je sama poletela? Pala? Na mestu  ću završiti  svoj životako sam kriv. Sama je kriva. Neće pa neće, što god kažem neće!
- Nisam kriv, nisam!
...
Bio je sitan, nekako zasukanog hoda. Nikada pravog. Posmatraču se činilo da ponekad neki zubac preskoči, pa se blago zanese i vrati nazad. Živeo je više u mašti nego u stvarnosti. Uvek je imao. Ne svojom zaslugom.
Bio je jedini. Svi su mu davali.  Naučio je da strepe od njega.
...
- Dobar dan, kako ste? Šetate? Lepo, lepo!
- Kako je ženica?
- Dobro, dobro, eto moram malo da pomognem, idem do pijace...
- Ti si dobar, dobar!

Samo se smeškao, ali trag... Trag je mirisao na neiskrenost.
Žena je ostala kod kuće. Na oči je stavila tamne naočare. Često je to činila. Često je na posao odlazila  sa tamnim naočarima.
Sela je na drvenu kuhinjsku stolicu. Spustila je telo začinjeno  težinom neba. Duša joj se mešala sa prahom svih žena pre nje.
Ćutala je.
Prah se uzdigao, oživeo je i s najvećom snagom ženskih gorostasa je uzburkao njene misli:
- Dokle ću tako? Ne mogu više, ne mogu...

...
A dunje su mirisale na ormanu...

Za nju i prah. Jesenje ruže na svili.

Drhtaj u tami

Gde si
tišino?
Gde si reči
i pesmo?
Gde je grhtaj u tami?
Kuda je nestao?
Gde sve nestaje?
...
- Daj mi!
- Ne dam ti!
- Daj mi!
- Ne dam ti!
- Onda ću da kažem, mami! I babi!
- Ne dam ti! Ti si još mali!
- Daj mi!
- Ne dam ti! Ostavi to! Ostavi to! To nije za tebe!~ To nije tvoje! Ostavi to!
- Neću , e, baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog!

Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzinom se uvuklo u dušu starijeg dečaka. Nastala je noć. Nije video ništa osim crvenih izopačenih linija i nepravilnih đavolskih krugova Danteovog pakla.
Hteo je smo da u radosti isproba staru dedinu pušku , koja je ponosno i bezazleno stajala na zidu dnevne sobe.
Mrak u oku.
Opet prasak.
Mrak koji je carstvo sna.

Slika na svili ,Ljiljani".

Bila je čovek

Ispod visoke kapije virilo je sivo uho psa. Stanovnici ulice su znali da je malen. Ostali su u njegovom lavežu videli veličinu koja je bila odraz straha ili bujne mašte. Uho nije bilo slučajno napolju. Uho je bilo deo njega i imalo je slobodu. Bilo je izloženo nepoznatom. Njemu je tih nekoliko centimetara slobode značilo sve.
Bio je na sigurnom s ove strane. Bio je mažen i pažen. Imao je najlepše pseće poslastice koje je mogao da poželi. Imao je obilje sveže vode. Imao je veterinara u svako doba dana i noći. Bilo je potrebno samo da izabere odgovarajući pseći kev i sve je letelo oko njega.
Uho ispod kapije je značilo nepoznate mirise.
Uho ispod kapije je značilo vetar i krila.
Bilo je dovoljno da oseti asfalt ispred ulaznih dvorišnih vrata  i njegov pseći mozak je odlazio daleko. Trčao je po nepreglednim livadama ispunjenim mirisom lekovitog bilja. Provlačio se kroz rascvetale vitke stabljike suncokreta. Uletao je u bokore hajdučke trave i more čičaka. Kroz razbarušenu dlaku vetar je unosio svoje svirke. Oči su upijale plavetnilo neba i raspukle cvetove maslačaka.
Duša mu se otvarala.
Napuštala je telo.
Lebdela je iznad njega.
Imala je drugo obličje.

Bila je čovek.

Na fotografiji je Aron, pas koji  sve zna, osim da govori.

Bajka neuhvaćenog osmeha

Bila jednom jedna žena.
Živela je u bajci.
U bajci su se komešali uzdisaji i neuhvaćeni osmesi.

Bajka je bio njen voćnjak. Kada bi je neko upitao kada ga je najviše volela,  ne bi znala da kaže.
S proleća bi mirisao i zujao.
Leti je disao punim plućima i uživao je u lahoru koji se igrao njegovim granama.
Jesen je  u njega donosila prvo radost, a zatim starah.
Zimi je voćnjak spavao.

Možda bi odgovorila da ga onda najviše voli.

Tada se ona ogrne  starom perjanom jaknom, na glavu stavi vuneni šal, dugi prasti su joj pokriveni šarenim rukavicama, malo velikim za njene ruke, ali neobično toplim. Toplotu je čuvala veštačka vuna postavljena u unutrašnjosti.
Volela je tu zimsku tišinu. Spajala se sa uspavanim drvećem, sama je postajala drvo. Duša joj se pretvarala u stoletni san koji je trajao i trajao. San je pleo nevidljive mreže i činio je jedinstvo s javom. Osećala je snove maladog drveća. Nadanje u bolje dane. Nadanje u iskrenost i poštenje. Nadanje u dobro.
Ljuljala ga je i podsticala u takvim snovima. Tražila je iskrenost i dobrotu. Tražila je ideale u belini i mrazu. Tražila je ideale...
Kada bi skinula rukavicu i svoje neobične šake stavila na promrzlu koru, gotovo je mogla čuti otkucaje srca  uspavanih.
Spavali su i oni tu i oni tamo.
Ponekad su ispredali duge priče, pa bi je tek duboka noć i zimski mraz trgli iz stopljenosti  i opomenuli da ipak ne pripada tu.
Tako je jednom potekla priča:
Bila jednom jedna žena.
Bila je mlada.
Zelena kao prvoposađena jednogodišnja stabljika slatkog ploda. Kakvog? To niko nije znao dok stabljika ne olista i ne počne svoj život kroz malene cvetove i kržljave plodove.
Zasadila je ponuđeno drvo jabuke. Negovala ga je kroz vreme i vasionu. Ulagala je u njega svoj trud i svoje znanje.
 Drvo je bilo jogunasto.
Češće je ćutalo nego što je govorilo. Ako je bilo priče, pričala je žena. Nekada je u svojim pričama bila dosadna.
Drvo se opiralo.
Raslo je na svoju ruku i po svome. Više je gledalo u davanje drugih , nego u sebe.
Žena se umorila.
Kada je drugo drveće donosilo plodove ubirala ih je , slagala i čuvala da što duže ostanu sveži.  Ubirala je i sa svoje jabuke.
Jabuka je bila lukava. Umela je najlepše da sakrije, a natrule plodove  da prikaže kao najbolje.
Ženu je savladavao umor. Prepustila je drvo svojoj sudbini, a ona se okrenula voćnjaku. Drvo joj nikada nije oprostilo.
Posle mnogo godina iz njega je i dalje izbijala ljubomora i ljutnja.
Žena je volela duge zimske šetnje kroz uspavani voćnjak.
...
Godine su prošle.
Gorčina je ostala.

,,Otpozdrav " na iskrenost

Draga moja!
Namerno ti se obraćam tako, jer znam da te to nervira i da iznad svega mrziš upotrebu te dve reči bez značenja.
Naravno, nisi mi draga.
Nervira me svaka tvoja reč meni upućena. Zamisliću da sam Njegoš pa da ti pošaljem ,,otpozdrav na pismo".
Ne mislim da vodim ratove s tobom. Ja sam svoje bitke davno prepustila drugima, sada samo mogu da koristim tuđe reči dela. Znam da kažeš da to ne činim, ali ja jednostavno ne mogu drugačije. Izgubila sam se u dugim samotnim noćima. Izgubila sam dah boreći se sa samo meni vidljivim vetrenjačama koje davno u sebi nisu nosile život.
Odakle ti pravo da me savetuješ? Odakle ti hrabrost da mi govoriš kako treba ili ne treba?
 Ne znaš ,,draga'' kako je u zimskoj noći leći sama u krevet!  Ne znaš kako sopstveno telo treba mnogo sange da se zagreje.  Znam, rekla bi :
- Nisi morala da budeš sama.
Nisam morala, ali onda bih morala da trpim osobu pored sebe. Nije moja krivica što mi je draža hladna postelja.  Gledala sam svoje roditelje i hladnoću kloja je bila među njima. Nisam to želela. Mislila sam da takav život,   svakako,  jednoga dana neću ni moći,  ni hteti da živim. I nisam!
Spominjala si nju.
Pokušala sam da je imitiram dok je bila živa. Pokušala sam da živim njen život. Da nije morala prerano da ode možda bi i moj život bio drugačiji. Svakako bi bio. U njoj sam videla sve. Videla sam i druga i prijateljicu. Videla sam i sestru i brata. Možda i nešto više od toga, ali  to je samo moje, moje! Samo je ona meni mogla nešto da kaže. Samo je ona mene mogla da savetuje.
Tvoje je da ćutiš.
Znam da sam ti zalupila vrata ispred nosa, kada si mi pored sve svoje muke pomogla. Usluga mi je bila potrebna. Ti mi nisi trebala. Pošto si ti bila iskrena i ja ću biti.  Neću ti se izvinjavati.
Neću!
Nije moje da se izvinjavam, nije na meni da upotrebljavam ljubaznu reč.  Lakše mi je ovako. Činim po svome, sviđalo se to nekome ili ne! Sviđalo se to tebi ili ne!
Nemam ja problem!
Ti imaš problem!
Ne voli svako život! Ne voli svako stih i stare majstore!  Znam da si suzu pustila ispred Rembranta! Koja glupost! Tako nešto se od tebe može očekivati!  Da plače, Budibogsnama!
Ne voli svako mnoštvo knjiga u biblioteci! Ne voli svako Poaroa i Šerloka!
Ne voli svako sitan vez i štep do štepa!
Ne voli...
I da ti kažem, baš volim svoju rupu na starom džemperu!  Neću da ga bacim!  Nosiću ga dok se poslednji končić ne rasprede!
Nosiću ga u inat tebi i takvima kao što si ti!
Potpuno ne,
tvoja prijateljica!



Za nju, mene i ko zna koga, uramljeni  suncokreti,,Raspuklo nebo".

Ko si ti

Ko si Ti?
Ti, što unosiš nemir svojom stihovima?
Ko si Ti?
Što običnu reč u lepotu pretvaraš?
Ko si Ti?
Što suzu umeš pustiti?
Ko si Ti?
Što svetlost oko sebe širiš?
Ko si Ti?
Što dišeš?
Što uzdišeš?
Ko si Ti?
Što lepotu duše imaš?
Ko si Ti?
Što znaš  lepotu prepoznati?
Ko si Ti?

Za Tebe draga prijateljice!
Za Tvolju ljubav prema životu.
Za Tvoje Sunce!
Za Tvoje divno unutrašnje
Duboko skriveno
Ranjivo i neponovljivo
Biće!


Za Veselinku!
Magnolije  -  na svili!