Videh majku

Videh majku
Živa se od života rastavljaše
Duša je boleše
Živeše tu.
Živeše bez disanja tu.
Disaše tamo
Gde ležaše sa životom
Rastavljajući se
Plod utrobe njene.

Bez volje se
Prepustaše.
Bez znanja se  opiraše
Bez misli životariše
Bez glasa govoraše
Moliše.

Majka plakaše
Majka govoraše
Bez reda.

Majka kazivaše jedno
Majka mišljaše drugo.
Moliše.

Otvorenih očiju grabiše zrak
Otvorene duše čekaše znak
Želeše bez moći
Čekaše
Moliše.

Računati na mene možeš
Za dana
Za noći možeš.

Tu sam.


Podršku davati mogu.
Tugovati mogu
S tobom
S majkom.

Ćutati mogu.
Plakati mogu.

Ćutim.
Plačem.

Za sve majke nežnih duša, nežni različak na svili.

Čarobnjak iz bajke

Negde daleko, iza mnogo gora i iza mnogo mora, u nekoj dalekoj nepoznatoj zemlji, živeo je u svojoj drvenoj kućici sagrađenoj da pre svega bude sklonište, čovek.

Odabrao je ovu zemlju, da se skloni od dosadnih bockanja i života koji njije bio ono što je želeo.  Obožavao je brz život. Voleo je točkove koji za kratko vreme prevaljuju mnogo kilometara.  Voleo je žestinu koja peče grlo, a kako je oduvek mrzeo svoje korene, dopuštao je sebi, ne onu ljutu rakiju što žari, već one inostrane opake tečnosti  koje domaći čovek  snagom svoga bića-  ne podnosi.
Iza sebe je imao propali brak.  Da li svojom ili tuđom krivicom nije znao. Nekako, nikada nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Stalno je tragao za uzbuđenjem. Trebalo  mu je još. Trebalo mu je novo. Trebalo mu je nešto što neko drugi ima.
Tako je bilo oduvek.
Ako su se deca igrala loptom, on je želeo frizbi.
Ako su deca vozila bicikl, on je imao mali motor.
Ako su deca šetala, on je jurio na rolerima.
Ako su drugovi pili koka kolu iz limenke, on je pio pivo. Kada su drugi pili pivo, pio je i on , ali sa malim dodatkom energetskog pića.
Drugi su palili prve cigarete. Njemu je trebalo više...
Uvek se skrivao iza drugih. Uvek je pronalazio način da se čist izvuče iz svake situacije. Imao je onu osobinu zlog čarobnjaka iz bajke, koji se dobrima činio dobar.
Samo je jednom,  u čudnom izlivu iskrenosti, kada je  na dušu koju je skrivao i od samoga sebe, pala neka božanska svetlost, potpomognuta   moćnom rukom i nebeskom srebrnom prašinom, priznao:

- Drugi misle da sam dobar, ali ja to nisam. Imam neku crtu surovog praiskonskog čoveka koja me goni bičem Atile Hunskog.

Probijao je okvire detinjstva.
Probijao je okvire mladosti.
Jednostavno je morao da probije okvir sredovečnosti, koji ga je gušio kao ništa do tada.
Napustio je ženu i decu.  Ostavio ih je da žive svoje živote, dok će on živeti svoj. Otisnuo se u avanturu nove mladosti.

Zaista:
.
- Vratio sam se. Snaga mladosti se vratila u moje ruke. Lako sam napravio splav koji me je poneo do ove daleke zemlje. Plovio sam na njemu. Leteo sam na njemu!
Pa, ja sam čudo!
Mogu sve.
Podigao sam sebi kuću na visokom drvetu. Plavo nebo me pokriva svojom mekotom. Lebdim i pevam. Sviram snagom vetra.  Razgovaram sa izgubljenim perom nekada sjajne ptice blistavog perja i oštrog glasa.  Kupam se u blistavim kapima kiše.
Mislim daleko.
Pričam blizu.
Šapućem.
Čujem samo udaljeni eho glasova koji me dozivaju. Čujem, ali se ne javljam. Neću da se javim. Zaslužujem novi život. Zaslužujem ovo nebo i ovo drvo. Zaslužujem morske talase i nepregledne plaže pokrivene srebrnom mesečinom.
Neću da se javim. Nemojte me zvati.
...
Pokraj bolničkog kreveta stajala je žena.  Davno je prestala da plače. Davno su joj suze presahle. Utonule su duboko u zemlju. Izmešale su se sa prahom svih njenih davno otputovalih. Mogla  je samo da gleda telo povezano mnoštvom cevčica za život. Duša se izgubila.

- Uspavana i daleka,  možda  živi tamo negde, u nekoj nepoznatoj dalekoj zemlji iza  mnogo gora i iza mnogo mora. Možda sedi na grani nekog nepoznatog drveta i sanja svoje izgubljene snove. Možda se zaigrava nošena vetrom i sunčevim zrakom, pa puna  nove životne radosti traži dečaka i neku novu mladost.

Tiho
Iz dana u dan
Nošena kroz
miran san.
Duša
Šeta, leti, skakuće,
Mesečini šapuće.
Donosi,
Daruje,
Odnosi.


Duše i slika na svili -  ,,Odjeci" .

Zeleni se jagodo...u mojoj baštici

S prvim najavama topline leta, ljudi su postajali topliji.
Toplije su im bile oči. Nekako su se punile jutarnjom svežinom koja se kroz mnoštvo mirisa prelivala u mnoštvo reči. Reči su se preplitale. Letele su kroz otvorene prozore i dodirivale su sve koji su otvorenih duša išli kroz život.
Letelo je i zeleno i plavo. Letelo je ljubičasto i žuto.Vijugalo je kroz otvorene bašte i raspevane ulice.
Od svih mirisa, najviše opijanja je donosio miris jagoda. Onako bogat i sladak, carovao je i darivao, otimao i pružao najveće zadovoljstvo koje se moglo zamisliti.
Pijaca se nalazila u centru grada. Nije bila ni mala, ni velika, taman onolika kolike su potrebe male varoši.  Bivala je mala jedino s početka leta,  kada su na tezge dospevale jagode. Tada se dešavalo čudo!
Pijaca nije mirisala na pijacu. Ulice nisu mirisale na ulice, grad nije mirisao na grad...  sve je mirisalo zrelim svežim, bogatoživotnim jagodama.  Mirisao je vazduh, mirisala je voda, mirisali su ljudi. Starima bi miris udahnuo  novu živost, a dečja cika se nadaleko čula.

- Požuri, prodaće se sve...požuri...idemo, idemo...

Tako dan za danom, dok traju.
- Molim, te kupi dva kilograma onih domaćih, mirisavih, onih od kojih krv brže prostruji, a nepca zadrhte od slasti. Nemoj one pikirane, iz plastenika,  one imaju ukus plastike ispod koje rastu.  Pravim tortu. Jagode su neophodne. Malo ću staviti, malo ćemo pojesti.
 Kreni već!
- Krećem, letim, na krilima vetra ću kao ptica da odletim.
Sa zebnjom u srcu ga je ispratila. S nevericom dočekala.
- Nema, sve je prodato. Nema!
- Kako nema?  Znala sam. Kad ti ideš... bolje da sam otišla sama! Sad mi je dosta. Od jeseni počinjem da sadim jagode. Neće više biti pijace! Neće biti kasnog ustajanja, pa hoda do praznih tezgi!

Kao u nekoj bajci:  Što reče to steče!

Imali su baštu u dedinoj kući. Mala baštica. Malo boranije, malo zeleni i šargarepe, tek toliko da supa zamiriše starinskim mirisom bakine kuhinje, obogaćene ukusom svežeg povrća.
- Ali dosta je! Od sada sadim samo jagode!
Bilo je potrebno dobro razglasiti nameru. Bolje je uzimati rasad sa više strana, da bude razlike u vremenu dozrevanja plodova, da se duže uživa u crvenoj slasti.
Uvek bi osetila nagon za jelom, pri samoj pomisli na slatki ukus crvenog lepljivog soka koji se u bogatom mlazu spušta niz grlo, malo grebuckajući crnim, sitnim semenkama.
Prekopati. Sačekati da mraz učini svoje.  Usitniti zemlju onom dedinom motikom dobro izjedenom zubom vremena i bogatstvom snažnih udaraca u suvu zemlju. Pa sadnja, pa zalivanje, pa nadgledanje, pa disanje životom jagode, pa pesma:
...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice...
Ali ne u travi. Nije smelo biti korova, ni jednog jedinog. Često je s mukom vadila blato ispod noktiju , a počupani korov je ostavljao tragove na njenim rukama.
Prva godina...
Druga godina...
Treća godina...
Prvi plodovi su stizali.  Lepota ukusa i zadovoljstvo učinjenom, su brisali muku i trud. Imali su izobilje. Pravo uživanje za sve. Nije se znalo da li su bolje one krupne, raskošno crvene sa krunicom zelenila na glavi ili one sitne, tamnocrvene bogate sunčevim zracima pretvorenim u šećer. Nestajale su!
- Vidiš, to je posao! To vredi.
Višak se pretvarao u sok, koji je trajao duže od sezone.
- Sledeće godine će ih biti! Ima i džem da kuvam! Jedva čekam!

Jesen je donela svojim bogatstvom mnoštvo boja i ukusa. Za nju je postojao samo jedan. Ukus zrelih jagoda. S ponosom je gledala svoju baštu. Uspelo joj je uz puno truda i mnogo sati provedenih u radu da jagode zauzmu sav prostor. Rasađivala ih je i sadila. Sakupljala je rasad onih mesečarki koje daruju od maja do oktobra.
Bila je ponosna.
Poslednje tople dane miholjskog leta je provodila u svojoj bašti. Sedela bi na toploj zemlji. Upijala je njenu snagu. Davala joj je ljubav i nadu. Obećavala je bogat rod uz svu zahvalnost za uloženi napor. Skoro geometrijaska preciznost se mogla videti:
Redovi i brazde.
Lepo pružene vitice mladih izdanaka, fino potkresane,  su polako tonule u dugo čekani odmor. S prvom hladnom kišom će potpuno utonuti u zimski san, a na proleće će eksplodirati svom svojom snagom.

- Odjeknuće cvet snagom svih cvetova od praiskona do dana današnjeg! Pesmo moja, pesmo...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici, oj...zeleni se u mojoj baštici joj...

Oktobar, novembar, decembar...nizali su se meseci. Besneli su vetrovi  svađajući se među sobom. Severac je često bio pobednik. Često se razmetao potpomognut ledenom kišom ili snegom. Ponekad su se iza njega skrivali snegovi, čineći smetove. Praznu baštu i pustu kuću niko nije obilazio. Spavali su mirnim snom predaka koji su svoje poslednje dane provodili pod krovom sada oronule kuće.
S prvim prolećnim danima , već početkom marta, naoružana osećanjem radosti koje svako proleće unese u duše vrednih ljudi, krenula je u obilazak svoje bašte. Bilo je vreme za buđenje!
- Sigurno je odnekud zalutao koji korov ili je zimski vetar   s nepoznatih strana doneo suve grančice i lišće koje je moram očistiti.   Idem, idem... Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici oj, zeleni se u mojoj baštici oj...

- Majko moja! Majko moja! Šta je ovo? Šta je ovo? Gde su? Gde su`? Šta se to  ovde dogodilo? Jaoj, jaoj!
Srce joj je na trenutak stalo. Na trenutak je nestalo u beskraju vremena, u nekom procepu, kada se duša predomišlja da li da se oprosti od umornog tela ili da nastavi dalje. Na trenutak je sav rad i trud uz gromoglasno podrugljivanje proleteo ispred njenih očiju u obliku troglave aždaje, a ona je bila careva kći jedinica, nema ,nemoćna da se suprotstavi i bez ikakve moći da odbije postojeće zlo.
Bašta , do poslednjeg decimetra pretvorena u jagodnjak je nestala.  Posađene sadnice jagoda su nestale. Pogled je leteo od usamljenog patrljka, do usamljenog patrljka. Jagode su bile pojedene od dvonogih komšijskih nemani. Nekoliko šarenorepih kokošaka je gordo raširenih repova šetalo kroz ostatke zelenog carstva.
Bašta se pretvorila u blatnjavu pistu, dobro utabanu troprstim nogama. Sitan vez do sitnog veza  toliko čvrsto isprepletenog da se potka nije videla, a vez nije ličio na vez, već na mnoštvo grešaka nerazmrsivo zamršenih i gordijevski vezanih u čvorove.
- Blato, mulj!  Mulj ste napravile od moga truda!
S one strane drvene ograde četiri dečja oka su virila. Letos im je davala jagode. Crvena činja je samo preletela preko zida, a otežana se vraćala nazad.
- Gde je vam je tata?
- Nije kod kuće!
Gde vam je mama?
- Nije kod kuće.
Naslonila se na zid,  da ne bi položila svoje telo u beživotan jagodnjak.
- Kažite tati da dođe kod mene.
Tata se nije pojavljivao. Duboko razočarenje je preraslo u ljutnju. Ljutnja u bes. Niko se nije pojavljivao! Čista sreća!
Bes je splasnuo. Vratila se da ulovi komšije. Vrebala je trenutak da izađu napolje.
- Pa komšija, šta je to?
Nisam znao da će one tako to...ja ih pustio malo...da čeprkaju...malo gliste...malo ...
- Pa kad si video šta rade, što ih nisi zatvorio?
- Nisam mislio  da će one tako... nadoknadiću štetu. Kad stignu jagode doneću dve gajbice... baštu ću ponovo posaditi...
 Nadajući se da će održati obećanje, čekala je. Bašta se malo po malo pretvarala u zapušteno parče zemlje. Ubrzo je divlji bagrem svojim dubokim korenom odnekud došetao. Video je plodno tlo.  Nastanio se. U goste su mu došle sestre. Stigla su i braća. Jagodnjak se pretvorio u bagremov šumarak. Bašta u neprohodnu šumu.
Ona se i dalje nada!

Радост

Данас сам даривана радошћу.  На мој сто
стигле су дивне књиге, које ћу с уживањем читати.

U rukama nosim

U rukama nosim nebo!

Jer se plavo proteže kroz duge godine postojanja
Plavo se nalazi u svakom meni dragom
Neko nosi plavo oko,
Neko nosi plavu dušu,
Neko nosi plavu suzu,
A neko  neko se raduje plavom.

U rukama nosim dugu!

Jer je život obojen njenim bojama.
One se prelivaju i čine život lepšim i poletnijim.
Dugu u srcu nose svi meni dragi,
Kroz njih raste ljubav i preliva se zlatnom lepotom svetlosti i vode.

U rukama nosim reku!

Jer se svakoga jutra prevozim preko nje.
Čini se mirnom i uspavanom.
Živi.
Ona nosi tajne života i lepotu sunčeve svetlosti.
U njoj se oslikava i nebo i jutro i drvo i šuma.

U rukama nosim reč!

Jer reč čini čudo
Reč je moje bogatstvo najveće
Rečju radim,
Rečju kazujem unutrašnje i spoljašnje
Rečju podižem i spuštam
Rečju delim i uzimam.

U rukama nosim travu!

Jer volim Lorku,
Volim zeleno.
Volim zeleni odsjaj sunčeve svetlosti kroz razgranate krošnje drveća.
Volim ples visoke trave kroz koju vetar raznosi nemir.
Volim  tanku vlat bogatu semenom
Puštenu da odnese neki novi život.

U rukama nosim snove!

Jer vidim daleko i duboko.
Vidim nedostižno i usamljeno.
Vidim skriveno i tajno.
Vidim drago i daleko.

U rukama nosim...

Slika na svili  ,,Negde između".

Pismo izgubljenom dečaku

Neću dozvoliti tvoje zidove!
Vidno polje ti se suzilo.
Oči su ti se smanjile od gorčine koju nosiš i nimalo se ne trudiš da je prikriješ ili zadržiš negde u svojim dubinama.
Svemu imaš zamerke.
Svima nalaziš mane.

Zaboravljaš.

Zaboravljaš prostor bez tame.
Zaboravljaš male stvari koje čine život.

Pričaš  iste priče, o tome kako treba i zašto treba. Odlaziš na svoja putovanja u neke vode koje nemaju dah prijateljstva i sobom nose samo talog buđi i nečistoće.
Ćuti.
Sećaš li se kao veliki pesnik peva:

...ćuti i pusti da sad žile moje...

Seti se stihova svoje mladosti, seti se lepote plavog beskraja i pogleda uprtog negde u  tajanstvene daljine.
Znam da si želeo putovanja i pustolovine, nepregledne tajanstvene dubine i vrhove pokrivene snegom, nikada otopivim. Želeo si pustinje i retke životinje skrivene duboko u pesku. Zavideo si im na skrivenosti od moćne toplote Sunca.
Želeo si da vidiš kamen na kamenu.
Na kraju, zar ih nisi dobio?
Tvoj život je najveća avantura darivana od strane Gospoda.  Odluka Jedinoga da se baš ti rodiš i čast da baš ti udahneš vazduh bogat čistoćom i da osetiš dan umiven predivnom jutarnjom rosom, je milost Njegove ruke.
Budi srećan i nosi je s ponosom.
Podigni glavu i leti slobodno u beskraj dana  sve do same večnosti.
Ponesi smo onoga  dečaka u sebi. Pusti da on priča svoje snove. Pusti ga da poleti  na krilima Fuhura- zmaja sreće,  koji  svojom snagom  seje  prah po ljudima i  vremenima.
Duboko udahni.
Izađi  na kišu i sneg. Izađi na onaj mrski zapadni vetar koji ti toliko smeta. Možda ćeš uspeti da vidiš lepotu u njemu.  Oslušni njegovu igru kroz modri sumrak.  Pričaće ti o ljubavi i prijateljstvu, o dalekim meridijanima i ribama koje plivaju po južnom moru.  Putovaćete daleko, do juga , gde je carstvo hladnoće i gde sve spava.
Samo oslobodi ono dete u sebi.
Primaj.
Neću dozvoliti da se i zgubiš u magli. Neću dozvoliti da te gorčina zatrpa.
Tu sam za sva vremena. Dovoljno je da pružiš otveren dlan i da me dotakneš njegovom toplinom.

U modroj gori,
Pokrivenoj nebom i
Beskrajnom lepotom.
Glas ori.
Peva.
Šapuće.
Grleni se!
Dodiruje notom obojenom.
Prkosi.
Donosi .
Daruje.

Pruži dlan.
Danas je novi dan..
Sutra će osvanuti dan.
Dan po dan
Po radosti istkan.

Za retke-  retko. Kaktusov cvet.

Sretoh te pre neki dan

Sretoh te pre neki dan.
Uvek se obradujem kada ugledam tvoju još uvek vitku priliku i užurbani korak. Telo si uvek zanosila, govorila  njime, otkrivala svoje tajne.
Otkrivala si raspoloženje.
Nisam gledala tvoje lice i bore koje su donele godine. Gledala sam tvoje oči. Tamne, ovenčane radošću susreta. Godine su nas naučile da vidimo i ono skriveno u dubinama.
 Vidim...

 ...kada smo lebdele praznih džepova, kroz lepotu dana mladosti, kada smo sanjarile cvasti lepote i bujnih reči, a u sunčev sjaj ugrađivale  svoje duše. Plovile smo na čamcima ispredenih reči, nikada pokidanog konca, ili iskrzane niti.
Sećam se hladnog zimskog dana.
Posle predavanja u školi i kratke šetnje kroz našu malu varoš, stale smo da izmenjamo još koju reč.
Reči su se prele.
Reči su se nizale i nizale.
Bilo ih je toliko da ne znam više o čemu su govorile. Sećam se samo njihovog narastanja,  kao što narastaju baloni sapunice,  kada se prazna šampon boca napuni vodom, pa se dobro promućka. Bogatstvo bele pene donosi radost. Narasta i narasta. Otvaranjem čepa pena se preliva, klizi preko ruku i kvasi. Donosi vedrinu i sjaj čistote. Čistile su nam se duše.  Sjaj sva četiri oka se belasao s ponosom i uzdizao se u hladnoći,  zubatim suncem osunčanog dana. Nismo osećale peckanje mraza, ni promrzline na nogama. Tek nas je iz praznog razgovora trgao glas školskog druga.
- Ne mogu da verujem, da imate još reči...neverovatno...davno sam zaboravio da sam bio u školi...

Sećam se i jednog septembarskog dana.
 Sunčan i topao. Svetao u svojoj lepoti i bogatstvu boja. Žuto se prelivalo i darivalo sve otvorenih duša i čistih srca. U džepu svega nekoliko dinara, zaostalih posle skromne, podeljene užine. Pijaca se pružala i mahala je svojim bogatstvom.
Boje.
Mirisi.
Mrgodna i nasmejana lica. Opomena davno punjenog stomaka se zvučno naglašavala. Umorne i gladne gledale smo bogatstvo. Preračunavale smo koliko se toga može kupiti za ono malo novčića. Tačno dve jabuke. Sećam se njihovog ukusa. Sećam se one glatke neoprane crvene kore. Sećam se sjaja kojim su zablistale kada smo ih brisanjem o majice uglancale do savršenstva.
Slika je toliko živa.
Tvoj smeh čujem. Čujem i svoj smeh.  Osećam radost dana mladosti. Čujem ispredanje priča bez težine. Čujem puno reči bez težine.  Bile smo jedna drugoj podrška i dobrota. Bile smo jedna drugoj sestra. Ni ti ni ja sestre nismo imale.
Sećam se i dana plavetnila i mirisa neistraženog neba.
Sećam se one godine kada smo obe počele da radimo. Pa štednja da odemo na more. Osećam miris plavog.  Osećam peckanje soli na svojoj koži. Osećam toplotu kamena i vrelu noć provedenu na prozoru iznajmljene sobe. Sećam se priča do duboko u noć.  Predivo se samo zavijalo u veliko bestežinsko klupko.
Onda su došla neka nova lica u naše živote. Porodice i obaveze. Rano ustajanje i kasno leganje. Došli su neki novi dani i neka nova, drugačija druženja. Reči su dobijale ne težini. Nikada više nisu bile bezbrižno razigrane u svojoj leptir igri.  Udaljile smo se, sporim, ali sigurnim koracima.

Slučajni susret  je doneo da svojim iskustvom vidim tugu  oko tvojih usana. Osmeh ti je vedar, ali,  blistavost se izgubila.
Obećavamo da ćemo se sresti. Obećavamo da ćemo odvojiti dan, da se narazgovaramo onako kao nekada. Obećavamo da ćemo opet u neko mirno letnje veče ispredati stare priče bez težine.  Obećavamo da će bezbrižna mladost opet doći da nas ponovo ponese nekim davno zaboravljenim stazama.
Slažem se s tobom.
Obećavam.
Osećam da je ono vreme kada se nismo sretale donelo bol i mnogo dubokih brazda na tvojoj duši.  Osećam gorko i počinjem da mislim gorko. Obema rukama i svom svojom rečitošću teram gorčinu. Nije nam potrebna. Iznutra smo iste. Spolja ostavljamo ljudima da presude. Spolja svaka bora priča svoju priču.
Zaista.
Obećavam da ćemo jedne blage letnje večeri ušetati  u neku cvetnu baštu. Udisaćemo miris petunija bogato darivanih suncem. Udisaćemo njihov miris, a iz svojih duša ćemo pozvati one blage povetarce koji nose mirise mora i udaljenih meridijana. Bićemo, kao nekada u našoj mladosti bezbrižne  i dokono spremne za  motanje konca u veliko klupko.

- Pozvaću te telefonom, da ti javim kada budem imala promociju svoje knjige. Bila bih veoma srećna ako budeš mogla da dođeš.

Za nju.
Svilena ešarpa.

Промоција књиге,,Радост жуте лубенице"

Поштовани пријатељи,
 Уколико се крајем фебруара нађете у Кикинди, биће ми част да присуствујете промоцији моје књиге ,, Радост жуте лубенице".
Промоција ће се одржати у Великој сали Културног центра у Кикинди, 24.02.2017.године са почетком у 18 часова.
Хвала!

Majstor Đula

U nizu ušorenih kuća i mnoštvu tajni koju su one krile,  isticala se jedna. Mala, neugledna. Svojim izgledom je saopštavala da joj mesto nije tu, već da se nekim čudom, magijom, ljudskom voljom ili božanskom nebrigom našla tu.
Možda naziv kuća nije odgovarajući.  Kada bi se namernik namerio da je opiše , morao bi birati reči koje najbolje oslikavaju njenu spoljašnjost. Koliba, udžerica...
Plitak temelj,  od,  možda jedne cigle. Nakrivljeni zidovi, nikada oprani prozori, čija su okna bila mešovita. Malo stakla, malo debelog istrošenog najlona. Krov je sadržavao mnoštvo ploča: drvenih, limenih, valovitih, onakvih kojima se pokrivaju terase. Našao bi se tu i pokoji crep,  davno izašao iz modle i svih vremenskih okvira. Tanki, od cevi istkan  dimnjak je uvek otpuštao dim.
Godišnja doba za nju nisu postojala. Unutra je uvek gorela vatra upaljenog šporeta  (od više starih smederevaca napravljen smederevac).  Ponekad se kuvala  hrana, neki kupus ili pasuj, takav da je cela ulica mirisala na sadržaj lonca. Ponekad je lonac iskuvavao veš, a nekad bi samo izlazio dim obojen bojom tajne, zagonetan i beo sličan onom konklavskom.
Dvorište je bilo u skladu  sa kućom. Sadržavalo je  svega što bi ljudsko oko moglo poželeti. Modernije rečeno, tu se nalazio otpad koji je u sebi sadržavao sve od igle do lokomotive.
Na urednu i  umivenu komšijsku kuću naslanjala se velika smokva. Pukim slučajem iznikla tu iz semenke donešene nepoznatim južnim  vetrom obogaćenim mirisom dalekog mora.  Bogato je, za neuznemiravanje,  darivala svoga gazdu Majstora Đulu.
Majstor Đula je radio sve. Sitne popravke po komšiluku, krupnjie radove zavarivanja ograda i starih traktora, odnošenja starih, bezupotrebnih stvari i donošenje istih u čarobno dvorište,  nikada sito.  Darodavci su još neko vreme s trotoara ispred kuće mogli da pogledaju svoje bivše stvari. Nikada ih niko nije tražio nazad, iako su tužno pognutih glava,   drage uspomene, čamile na letnjoj vrelini, jesenjim sumornim kišama ili na veselom prolećnom vetru. Ni zimski mraz ih nije štedeo.  Letnje sunce ih je najbrže jelo, pa su se same od sebe pretvarale u gomile smeća i stapale se sa okolinom.
Ispred razvaljenih i drvenom gredom poduprtih ulaznih vrata je uvek, kao drevna sfinga, spavao debeli mačak.
- Jel, komša? Jel, komša? Oćeš da ti prodam ovo parče zemlje?  Da  me izdržavaš dok sam živ? - često je znao da pita najbliže komšije koji su zazirali od njega i njegovih čkiljavih očiju.  Naročiti strah je izazivalo oko koje se vrtelo u krug. Nestajalo bi negde iza gornjeg kapka, plivalo  negde po unutrašnjosti lobanje, da bi  se opet u svom sjaju doteturalo napred. Sujeverni su sklanjali decu, da ih ne urekne  tom svojom plovećom napravom.

Ali!

Kakva god da je bila njegova spoljašnjost,  neodoljivo je privlačio žene.  Ženio se petnaest puta. Bar su tako starosedeoci ulice pričali. Nije da je sa svakom bio venčan, ali žene su dolazile i odlazile kao muve što dolaze  na lepljivu traku okačenu za gredicu terase.
Nisu se  baš lepile. Neko vreme bi proživele tu. Trudile se da poseju nešto svoje i da duša čoveka nastanjena Majstoru počne da živi nekim drugačijim životom. Velikom brzimom bi i odustajale od te svoje namere.  Možda su samo pokušavale da izmame novac iz džepa majstora, možda su tražile sklonište ili mir bar na kratko. Kako god bilo- bilo je. Trajalo je dok traje, pa iz početka.

- Moj prva žena...moj prva žena, bio lep. Bio lep ko jutro. Svež.  S kosu veliku do zemlje. Pleo je kosu u pletenicu. Kad je uvatim s ovu moju majstor ruku, pa je trgnem... Odma doleti  tu. Kuvo mi je. Rodio mi je decu. Imam s njom sin. Dok sin bio mali, nekad ode kod oc i matere, ode, pa se vrati.  Tako išlo dok išlo. On ode, ja dovedo Marišku, Mariška sedi malo,  pa pobego... Došlo Smilja. Lepo Smilja... kaže kod teb Đul nije dobro... pa ode...   Vrati se moj žena.  Žena poseko kurjuk, da je viš ne vuče moj ruka za kosu... Ja ćuto... Sin narasto. Kaže ide on i vodi mater. Idi samo idi.  Ja mogu sam. Ode on  u grad da radi.  Otišla s sin. Nek samo idu. Bolje mi ovako sam. Nis dugo bi sam.  Dođe žena, kaže beži od njen muž.  Ode. Dođe neka drugi. Da bog skloni i sačuva... pije ko muški... ne jede, ne radi, samo vruću rakiju pije ...jedva da mi nešto ostane od nju.
Oj,  dete moj, ti što pitaš koja po redu dođe. Koj  i  je brojo... Šesta, sedma, osma, deveta...Pa mi se vratio ona treća, bio tu malo, pa ode i tako tu i tamo , tu i tamo... Ko bi ji nabrojo?! Pitaš kako sam ja to? Kako? Malo tako, malo ovako i tako nekako. Evo  osamdeset godina imam. Čekam ženu da dođe. Otišal u dućan, još juče, a nema je...

Začuđen prolaznik skriva osmeh. Ne zna da li bi se smejao ili plakao. Šta da kaže? Ne može ni sa onom jednom da izađe na kraj , a dedica... Pravi majstor...
Majstor Đula!
- Bogme,  Đula svaka čast!  Vi tolko žena ispratili...
-Nij to ništa, još ću ja. Samo da on dođe iz dućan...

Kao sećanje na Majstor Đulu slika na svili  ,, Mačak" .

Mogao bih se umiti

Sedeo je u tišini.
Isključio je televizor. Radio mu nije trebao, a ni mobilni telefon.  Sedeo je sam uljuljan neprovidnim velom praznine.  Samo bi se povremeno trgao, boreći se sa nastupajućim snom. Na oči se navukla izmaglica svih vremena. Donosila je opuštanje i neviđeni mir.
Onda je naglo skočio. Stresao je san. Oslobodio se tereta otežalih kapaka. Veselo je uzeo uvek spreman pribor za pecanje.
Bicikl je u svojoj radosti sam pokretao pedale. Vetar mu se mrsio kroz, još uvek plavu kosu. Rukavi su se naduvali od njegove snage.  Videle su se maljave podlaktice.
Smejala se livada pokrivena žutim cvetovima gorušice. Mirisalo je na leto, na čisto nebo i veselu dušu. Sam je osećao neku iznenada dobijenu snagu. Iako se poslednjih dana nije osećao najbolje, danas je pevao.
Danas se podmladio. Danas je živeo.
Iako je dan bio topao, osećao je neku tihu nelagodu i blagu jezu  usred te besprekorne lepote. Nije se plašio.
Širio je radost oko sebe.
Nalazio se na malom uzvišenju. Uzvišenje je predstavljalo levu obalu kanala Dunav-Tisa- Dunav. Voleo je to mesto. Ono je uvek bilo tu samo za njega. Spremno ga je čekalo. Kad god je osećao strah, tugu ili najmanju nelagodu dolazio je baš tu.
Prilaz vodi činila je utabana glinena staza. On i oni koji su voleli ovo mesto su stazicu utabali svojim stopalima. Kada je bilo suvo žuti oker se presijavao na suncu. Mesto gde se staza grlila sa vodom je bilo zeleno. Vlažna , lepljiva glina je stavljala svo svoje znanje na dlan svoga  poštovaoca. Mali plićak pun punoglavaca se presijavao na dnevnom svetlu. Toplota je činila da im se brzo razvijaju nožice , a da im rep postepeno nestaje. Uvek je voleo igru njihovog preobražaja.  Crpio je životnu snagu iz njihovih borbi za opstanak. Radovao im se. Divio se njihovoj životnoj borbi.
Uvek bi se osmehnuo. Podsećali su ga na detinjstvo.
Znao je da pronađe najskrivenije slavske kolače i da ih prvi proba...ne baš proba... još uvek, baš kao sada, oseća blagu mučninu od previše vanile.
Mestašce je bilo skriveno od pogleda znatiželjnika. Nekoliko mladih izdanaka bagremova je svojim zelenim krošnjama kao pobednički lovor venac, štitilo onooga dole.  S ponosom je podizao pogled do mladih krošnji.  Radovao se što ga ne vide dosadni prolaznici.
Maločas ga je jedan pas markirao. Njegov vlasnik je primetio parkiran bicikl, pa je psa izveo iz marke.
- Bože, kao da sam kakav fazan... Šta li mi ovo danas ne da mira? Šta li ovo danas prekida biserni sunčev  sjaj  preko zelene vode? Zašto ne mogu ...?
Odjednom, iz vedra neba je došao bol.
Nenajavljen.
Preseklo ga je preko grudi. Zabolo se u leđa, pa u stomak. Borio se da dobije vazduh.
Na trenutak mu je bilo bolje.
Živnuo je.
Mirno je seo i dubokim udasima je u svoja pluća unosio vazduh obojen mirisom praiskonske gline. Disao je. Još malo...još malo...
- Mogao bih se malo umiti. Dobro mi je  ova voda uvek činila.
Lagano se podigao sa svoje tronožne stolice. Kleknuo je na levo koleno. Desnom rukom je dotakao mirnu površinu vode.
Onda ga je bol po drugi put pokosio. Licem je pao u plićak.
Male žabice su se magičnom brzinom razbežale. Morao je da diše.
- Još samo jednom- letelo je najvećom brzimom misli.
Udahnuo je  hladnu zelenu vodu koju je toliko voleo.

Gore je pas lajao. Gazda ga je grdio. Pas nikako nije hteo da napusti marku. Lajao je i lajao. Gazda se lagano spustio utabanom glinenom stazom. Venac bagrem- lovora se širio u svoj svojoj lepoti.
Čovek se dušom i telom nalazio u biserno osunčanoj zelenoj vodi.

Ništa nije kao kod nas

Mirno popodne ga je vratilo unazad.

Preko njega su prešle  mnoge hladne zime, ni vrela leta ga nisu zaobišla.
Nekada,  u mladosti, voleo je da pod krovom ispražnjene kotarke napravi sebi ležaj. Prostro bi slamu, preko nje bi raširio grubo laneno platno donešeno u  kuću zahvaljujući vrednim rukama njegove, sada već pokojne,  žene.
Voleo je kada su šaputali pod vedrim nebom, zagledani u visinu. Kroz rupu između gredica videlo se trajanje beskonačnosti nebeskog prostranstva. Sjaj zvezda ih je milovao, a ugovoreni brak nije bio ugovoren, već se zimsko inje čudesnom magijom pretvaralo u mirisne plave ljubičice, čije se skromno seme pretvorilo u bokor, bokor u baštu, a nežne vitice su i dalje pružale svoje krake.

- Tako je bilo...tako je bilo... Mila... Mila... E, da si mi tu!

Popio je svoje pivo, ono nedeljno, posle ručka, koji je inače sam skuvao. Sve u jednom loncu... onako ... da se kuva polako, pa kašikom... Ionako mu je bilo sve jedno šta jede... jeo je sam.
Laganim korakom se uputio miru i tišini.
Otovrio je kapiju božanske bašte. Uputio se mestu na kome je uvek pronalazio mir.  Seo je na klupu napravljenu svojom rukom. Onoj koja je mirno spavala je počeo priču svoga putovanja.

- Da ti kažem.
Vratio sam se.
 Pustila si me da idem. Tamo sam išao s njim. Bio sam siguran. Leteli smo avionom. Sedeo sam mirno. Nisam smeo ni da govorim, a i disao sam polako.  On me je pokatkad potapšao po ramenu, tek da me uteši, a  i da otera zle duhove koji su mi se uvlačili pod kožu...
A okean...  to se ne zaboravlja... to je lepota... plavo... plavo kao naš ravničarski različak kada na njega padne kap nebeska, pa se onako umiven  presijava na suncu. Rekao mi je da je to Pacifik...Tihi okean. Ćutao sam. Bio sam tako neprimetno mali naspram širine i lepote nepreglednog morskog prostranstva.  Trudio sam se da upijem njegovu tišinu,  da mogu tebi  da pokažem. Ušao sam u nepregledni peščani plićak... ledena voda... prepuna mirisima daljina koje se prelivaju kroz mnoštvo malih talasa... Kad god bih sklopio oči ti si bila pored mene...
  Bila si u njemu, u njegovim tamnim očima je blistala tvoja životna radost. Nije mi dao ništa da radim...vodio me je...video sam svašta...svakakav svet. Treba samo da gledaš, ne smeš nikoga da dodirneš, ni da zoveš na kafu...samo one koje dobro poznaješ...
Da ne zaboravim, video sam onaj tramvaj, onaj koji putnici sami okreću. Kad stigne do poslednje stanice, oni koji hoće da se voze ga sami okrenu, pa hajd... Crven, lep...kao poslednja junska rascvetala bulka blago zagasla...
 Mogu ti reći da im hrana nije neka. Sve je to lepo... umiveno.. čisto...organski,  kažu...ali nema ukusa, nema one slasti...kada uzmeš prvu trešnju sa drveta, pa je zagrizeš, a ona pukne od jedrosti i slasti...  tamo su sve  jednake,  iste veličine, istog oblika, potpuno iste...ali bez ukusa...
Bilo mi je lepo... Dočekah i dan da krenem kući... Naš Jane  me je dopratio do aviona. Stavio me u onaj prostor gde moraš da budeš dok avion ne krene... sporazumeo se sa onom lepotom devojkom, da me isprati na onaj drugi aerodrom... Sve je bilo lepo i dobro, ali... ne može sve da bude kako bih ja hteo... Izgubio sam se.
 Taj Njujork...  to ti je ...gužva... svi žure... svi jure... nisam ja ni kročio sa aerodroma... to ti je zbrka... puno ljudi... a nikoga da pitaš, a nikoga ne poznaješ...ja znam samo rumunski... Dok su pored mene mravi od ljudi vrveli i sve bržim koracima leteli svako svojim putem, a ja sam od straha gubio dah, čuo sam reči srpskog jezika.  Samo  sunce sa nebesa me je obasjalo! Bio sam srećan i zahvalan što sam , nekada u detinjstvu učio srpski... Kao da me je sam Bog dodirnuo svojom rukom i podario mi milost.  Dečko je pričao, razumeo sam  reči... jedva sam čekao da završi razgovor.  U njegovim očima sam video oči našeg sina...bio sam srećan...
- Sine, hoćeš li mi pomoći da se snađem? - pitao sam ga blago ga dodirnuvši za rame sa koga je visio pun ranac.
- Naravno da ću Vam pomoći... dajte kartu... da vidimo... idemo u istom pravcu...Frankfurt...
Posle ćete vi za Bukurešt, a ja ću u Beograd. Ništa ne brinite, idete sa mnom... ništa brinite. Osmehivao mi se osmehom svih sinova pod kapom nebeskom.
Suze su mi pošle na oči... Sve sam mu ispričao i o njemu i o tebi, o svemu i nije me bio strah u avionu...
Neka ga Bog čuva...
Kažeš ima dobre dece, sreća je pa ih ima...
Pitaš me kad ću opet? Ne znam... posustajem...možda ću skoro ...ipak...ništa nije kao kod nas...
A sada idem , dan se polako gasi...

Gde naći knjigu ,,Radost žute lubenice"

Poštovani prijatelji,

,,Radost žute lubenice"  možete naći na sledećem  linku.

Hvala.

http://www.korisnaknjiga.com/kreativna-radionica-balkan-izdavac-730

Bogojavljenska noć

Visoki mladić se budio onda kada su svi odlazili na spavanje. Nije hteo da bude viđen. Godine su ga naučile tajanstvenosti i samo su posvećeni znali njegove noćne avanture. Oblačio je najbolju odeću. Onu najmodernijeg kroja, koja mu je itekako dobro stajala. U njoj se stasitost isticala, a mladost se obnavljala. Imao je sreću da je svojom strogom unutrašnošću uspevao da se prilagodi vremenu.  Tako sveže izbrijan najoštrijim brijačem na svetu, zaplesao bi na poznate note učitelja  Milorada Petrovića Seljančice:  ,, Igrale se delije",  samo što je mnoštvo delija činio on sam.  Lakonog,  u pomoć je pozivao ledeno sveži noćni vazduh i malo vodene pare, tek toliko da se radi svečanosti trenutka uhvati inje na granama, pa da se sav opijen svežinom i lepotom raširi. Blistao je.  Blistale su daleke zvezde na nebu. Blistao mu je osmeh u ledom okovanoj noći.  Ponekad bi ga posipala raznolikost belih pahuljica. Kao sedefni biseri su se lepile na njegovu uredno ošišanu kosu. Stvarale su veo savršenosti i nedostižne neprolazne mladosti.
Da ga je neko upitao koja noć je najbolja za ples i u kojoj noći se najbolje skriva, ne bi odgovorio. Sve su mu bile drage.
Voleo je Badnju noć. Voleo je noć prvog dana Božića. Voleo je Svetostefansku noć. Voleo je noć kada se Sveti Vasilije svojom dobrotom i veselošću spuštao sa Nebesa i hvatao se do njega u  nevidljivo kolo.

- Ne, nemoj me tražiti. Nećeš me videti. Ne želim da me vidi  iko od vas,  koji niste osetili lepotu Neba i milost Raja. Ne želim de me iko  uprlja svojim rukama  ili me oskrnavi pogledom varljivog oka.
Ponekad sam milostiv i pustim da me birani osete najsitnijim delom duše, onim najčistijim, bezazlenim. Oni me samo nazru, tek toliko da nisu sigurni da li je to java ili je to samo nedostižni san.
Volim i ovu posebnu noć. Bogojavljensku.  Tada je moj ples jedinstven. Plešem na ozvezdanom vedrom nebu, a oni očiju uprtih u Nebesa me ne vide.  Čekaju da se Nebo otvori i da im  se Gospod javi. Gospod mi se osmehuje. Ja sam prvi u Njegovom novom Letu.  Ja ga najavljujem.
...
- Bako, zašto danas moramo rano da legnemo?
- Danas treba rano da se legne... Ne ispituj me toliko!
- Bako, a zašto i ti ideš rano da legneš?
- Idem, ne pitaj, mala si. Žmuri i spavaj!
- Zato što će rano ustati. - došlo je iz susedne sobe.
- Zašto ćeš rano ustati!...
- Mir! Spavanje!
U neko doba, kada svi mirno spavaju ispod toplih vunenih jorgana, u trnucima kada je disanje najtiše, a duša se nalazi u najdubljem snu, neki nečujni sat je budio baku. Nekada, dok je bila mlađa i dok nije imala unuke na čuvanju, odlazila je u Hram, na službu, pa na litiju za Bogojavljenje.  Kad su je godine pristigle, u određeni čas posle ponoći ,  izlazila bi u hladnu januarsku noć. Preko spavaćice bi oblačila vuneni džemper i suknju. Na noge bi navlačila čarape, one štrikane, od oštre vune. Gore bi obukla stari Grombi kaput, težak kao svih sedam grehova čovekovih. Na nogama ujakove cipele, zbog veličine.  Izlazila bi u dvorište, na mesečinom posuti podijum bašte.
Volela je da gleda Gore.
U čistotu  i mir.
U bezvremerje.
U širokost.
Svoj plavi pogled je sjedinjavala sa teget bojom noćnog neba. Čekala je znak. Čekala je otvaranje Nebeskih vrata.  Čekala je sjedinjenje sa milošću Gospoda.
Dugo bi stajala na hladnoći i na mrazu.  Dugo je njen pogled putovao do najudaljenije zvezde vidokruga.  Tek kada bi joj noge sasvim promrzle, ulazila bi u kuću. Zavlačila se u krevet. Onaj koji je bio ispunjen mirnim dečjim disanjem.
- Možda ću sledeće godine imati više sreće!- pročišćenom misli bi samu sebe vraćala u miran san.
Na praznik Svetog Jovana smo jeli krofne.

Slika na svili ,,Prolaznost".