Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu, 22.06. 2017.godine.
Velika je radost i čast naći se u biblioteci koja nosi ime našeg velikana poezije.
Hvala  g Astrahan Karlu.
Hvala  g Krstec Stevanu.
Hvala svim prisutnim dragim licima.

Iskrice

Odnekud se u panonsku kuću ušunjao miris mora. Za pravo čudo mirisalo je i oko nje.  Već jutro je nagoveštavalo neobičnost. S prvim udisajem jutarnjeg vazduha joj se učinilo da oseća taj slani miris obojen smolom borova koja se topi na suncu.
Pomislila je da je sve varka.
U maloj vazi se nalazio buketić sveže lavande. On je mirisao u kući, ali van nje miris  je bio intenzivniji.
Zaista, nije joj se pričinjavalo. Osećala ga je.
Bilo je jutarnje vreme za pijenje kafe. Stavila je džezvu na ringlu plinskog šporeta. On je uradio svoje. Voda se brzo iz  jednostavne  prošlosti prebacila u uzburkanu sadašnjost. Mehurići su se s dna podizali u visinu , suprotstavljali su se sili zemljine teže. Plesali su žestinom vrele muzike.To ju je uvek dodatno nadahnjivalo.
Osmehnula se.
Paučinasta magla joj je pomutila misli.
Pena na kafi je bogato darivala.
Osetila je osmehivanje davno potrošenih dana čvrsto utkanih u sećanja.
Uzela je šoljicu.
Osmehnula se.
Dve po dve iste. Dve po dve različite. Za njih dve. Za opojan miris i još opojniji ukus. Obe su volele kafu. Volele su gorku tečnost bez šećera. Volele su lagano ispijanje uz lepu reč i osmeh.
Onda ju je prenuo zvuk vibera. Pogledala je poruku. Pisalo je :
- Veeeeliki pozdrav!
Osmehnula se ukucala je poruku:
Takođe! Mogu reći da mi nedostaješ. Uživajte.
...
Uz kafu je u nedostatku društva uključila računar. Po navici:
Vesti u najkraćem obliku.
Blog. Sa bloga otvara mejl adresu. Čeka je iznenađenje .  Stihovi posvećeni njoj. Male iskrice lepote koja znači život.

Веселинка Стойкович

Искрице

За Весну Ђукановић

Осмех –
У осмеху ти.
Еј, срећо моја, еј, срећни дани!

Svitac

Bilo je to za vreme ratnih godina.
Salaš je živeo mirnim, uspavanim životom, a opet sve je vrvelo poput roja pčela s prolećnog budjenja. Zov petlova za ustajanje i kokodankanje za sneseno jaje. Branje i cepanje višanja, pa u tegle. Čupanje graška. Sami anđeli s nebeskih visina ne bi pomislili da je rat sasvim blizu.
Deca su dolazila na svet po zakonima neba. Dok je dece ima nade u neko bolje vreme.  Ravnica je skrivala i davala. Mnoge tajne su bile pokrivene svilom neba i prašinom panonskog mora.
Tako je i on došao na svet.
Četrdeset druge, kada ni najmanje vremena nije bilo za radjanje deteta,  rodio se on. Oči su mu bile sive kao nebo pred letnju oluju.  Blagoga  lica i skrivene ravničarske duše.  Nosio je svetlost  svoje majke, a gene svoga oca.
 Rođen je na salašu gde je majka radila kao nadničar.  Do prvog nagoveštaja rodjenja deteta držala je vile svojim vitkim snažnim  rukama. Hranila je krave.
Bila je vredna. Znala je da prva ustane i poslednja  legne. Znala je da pomuze krave i da napravi fini švapski sir sa koga je posle kvarenja kupila mileram.
 Prolećna noć, koja ga je pozvala na ovaj svet,  bila je obojena mirisom popijene rakije.  Visoki čovek je slavio odlazak u rat.  Ne samo on, već većina zdravog muškog potomstva starosedelaca vojvodjanskih salaša.
On je nastao u drhtaju oproštaja. Sopstveni razvoj je počeo u strahu  zarobljavanja.
Nikada nije saznao da li je bio dobrodošao ili ne. Nikada mu majka to nije rekla, niti je on pitao. Posle zarobljeništva i otac je ćutao.
 Možda je to što je majka skrivala narastajući stomak doprinelo tome da i njegova sudbina bude skrivanje od svega. Od problema, poslova, ženidbe, teških reči i obavezujućih obećanja.
Lako je verovao nevernicima, a u vernike nije imao poverenja. Možda ga je majka svojom beskrajnom ljubavlju čuvala od svega.  Možda je na njenoj duši deo krivice.
Kako god bilo, upijao je mirise vedrih noći i svetlih, iako ratnih dana. Posmatrao je nebo i pšenicu u laganom plesu. Sa snegovitih zimskih jutara je onako malen pripremao saonice koje su nosile dimljenu domaću slaninu u selo.
Imao je sve što je mogla da mu pruži. Imao je i više od toga. Rastao je slobodan od stega strogoće. Salaš je davao toliko da nije nikada bio gladan.
Kako god bilo, zaboravili su da ga upišu u matične knjige. Jednostavno nije postojao kao državljnain svoje rođene zemlje, iako ju je voleo iznad svih voljenja i pružao joj ljubavi kakvu je retko od koga dobijala.
Čitav njegov život je bio niz slučajeva koji se nikako ne bi mogli povezati da ih čudo njegovog života nije povezalo.
...
Mladost je donela zagonetnu lepotu Džejmsa Dina. Sive oči su postale plave. U njima se videla sva lepota i sloboda posleratnog neba. Duša je pevala snagom tek doletele laste s juga. Ruke su grabile dane mladosti noseći ih na sve strane. Salaš se zamenio malom kućom od nabijene zemlje  u gradiću na severu ravnice. Malo na mnogo duša.
Kao jedinac sin nosio je svu lepotu svojih roditelja na otvorenom dlanu.  Sever i jug su se sretali dva puta godišnje. Onda kada su laste dolazile i onda kada su odlazile. Jednog proleća su laste ostale bez cvrkuta.  U kuću je stigla nova duša .Zlata. Zlaćane kose i bujnog poprsja, otvorenih tamnih očiju, koje su se brzo razočarale. Videla je lepotu i mladost, videla je novac koji se lako trošio, a teško sticao. Videla je, a nije očekivala skromnost i štednju.
- Šta je ovo? Gde sam ja to stigla? Kako je lep, a para ništa! Pa ja ću ovde morati da radim. Ovde ne postoji lenčarenje i nerad. Toliko ih je. Kako mi je to promaklo?
Dan je nekako prošao.  Noć je prošla brže.  Još jedan dan i još jedna noć.
- Idem ja do grada, treba mi da nešto kupim...
Nikada se više nije vratila. Odnele se je vode u neke daleke svetove, a on je nikada više nije video. Nikada više o njoj nije ni reč prozborio. Nikada se više nije imao probnu ženu niti je stao pred matičara. Od toga dana počinje lagano tonjenje u izmaglicu odnešenih dana i mučnih noći. Spas je našao u voću, ali samo onom prepečenom.
...
- Eto, sad sam ti ostao samo ja da me šišaš.
- Dosta si mi ti. Vidiš kakvu kosu imaš?  Mogla bi se rasaditi na dve glave.  Ne mradaj se, da ne bi ostao bez ušiju!
- A, što ne šišaš decu?
- Neće, hoće moderne frizure, idu kod frizra!
- Meni ne smeta, baš mi je dobro. A što ne šišaš muža?
- Neće ni on.
- Pa,on bi baš mogao ionako nema mnogo kose...
...
Sedeo je ispred kuće. Zgrčen i skupljen kao suva šljiva. Dete u telu čoveka. Ustvari više je ličio na peruansku mumiju pronadjenu visoko u Andima. Iz očiju su mu se krunile suze. Plakao je kao nekada u detinjstvu kada mu je uginula ljubimica velika siva mačka. Bio je neutešan.
- Zašto plačeš? Smiri se! Šta je bilo? Da li te nešto boli?
- Boli meee glava....
- Dođi, daću ti tabletu...
- Neeeću, neću...Ona...ona...
- Ko ona?
- Maaaammmaaa! Udarila me je metlom po glavi i leđima.
- Što da te udari?
- Kazo sam joj da ne čisti. Samo tu metlu, pa tamo ovamo. Kašljem od te prašine...Oteo sam joj metlu, a ona onda od mene, pa udri...jojooojj,  sve me boli. Rakija je govorila  tajnim jezikom svoju priču, dok se ona smejala u maloj kuhijnji.
Metla je mirno spavala na krovu uredno ispletenog  biber crepa.
...
- Jel gotovo branje kukuruza?
- Jeste , sad će i oni! Ja saaaam došo ranije! -  bicikl je vijugao birajući svaku neravninu kolskog puta.
...
- Ne, ne idem ni kod kakvog lekara! Neću!Neću!
- Dobro,  nećeš, a da te odvedem ja kod moje doktorke? Ona je dobra! Fina je i mlada. Baš je ljubazna, neće ti ništa! Ući ći s tobom! Zajedno ćemo.
- Neću! - oči su iskrile prikrivenim strahom od belog mantila.
- Sa mnom! Ujo! Sa mnom!
- Dobro, samo s tobom! I , da uđeš unutra!...i neću da se skidam!
U ubeđivanju odlaska kod lekara otkrio se propust upisa u matične knjige. Niko do izdavanja nove zdravstvene knjižice nije tražio papir o državljanstvu.   Radom je zaslužio penziju,
ostale dokumente ne.
- Čiko, pa Vi ste smršali preko vikenda!
- Jedem ja! Imam sve što poželim. Nisam ničega željan. Samo da me ova noga prođe.
...
Idem, da odnesem ovu rakiju kod komšije. Bila mi neka dvojica u poseti, doneli po litre.  Jedva sam čekao da odu. Ne mogu ni da je liznem...
...
- Šta govoriš!?

Pozivnica

Poštovani prijatelji
u četvrtak 22.06.2017. godine u 19 časova
održaće se predstavljanje knjige Radost žute lubenice
u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu.
Radovaću se vašem prisustvu.

Zdravo, ja sam...

Iznajmljeni sobičak se sastojao iz jedne prostorije koja je po potrebi bila sve.
Kuhinja za pojesti nešto, spavaća soba  ili dnevni boravak za prijem gostiju, što se doduše, retko dešavalo. Savršeno je odgovarala svim potrebama. Kupatilo je zauzimalo prostor taman toliko koliko je bilo neophodno.

Ponekad mu se činilo da je tesno i za njega samog, da ga guši i tera na povratak u poznato. No kako bilo, da bilo. Prihvatio je taj prostor kao svoju sudbinu. 

Nije bilo lako doći do stana, pa ko bi još izvolevao. Otisnuo se u svet u potrazi za poslom. Diplomu je ostavio kod kuće. Ovde mu ionako ništa nije značila, a ni tamo.  Na žalost.
Jezici mu nikada nisu predstavljali problem. Govorio ih je lako, pevljivo. Bilo je dovoljno malo napora pažljivog slušanja i problem je bio rešen. Reči su golicale njegov um. Plesale su nečujnim ritmovima i taktovima.  Pretvarale su se u rečenice i tako u krug.
Ljudi su bili nešto drugo. Tu nikada nije bio naročito vešt. Nekako s nepoverenjem im je prilazio. Plašio ih se.
Radio je mnogo. Od jutra do večeri, svakoga dana. Vikend nije postojao. Retki su bili dani opuštanja. 

Prvi put od kako je stigao mogao je da nađe neku sličnost, neku iskru koja bi povezala njegov život kod kuće sa ovim ovde. Dogodilo se čudo.

Rano junsko veče je provodio u laganoj šetnji posle popijenog piva u pabu. Prijao mu je veseli vetar koji je donosio mirise iz okolnih kuća. Mogao je da nasluti život u njima. Staza je vodila  kroz leju parka. Visoko drveće i žbunasto bujno rastinje se nadvilo nad njegovu glavu opijajućom snagom. Nagoveštaj dolazeće tame je dodao posebnu aromu.  Iz najskrivenijeg kutka svoga sećanja je izvukao dečju pesmicu davno naučenu  u trećem ili četvrtom razrdu osnovne škole.  Ponele su ga reči. Dotakla ga je čarolija melodije i dečjih glasova.
Vreme je prestalo da se kreće.
Onda se zavrtelo.
Nestale su razdaljine. Nestalo je nostalgije koja je mogla duboko da boli.

- Proleće je procvaloooo, sunce s neba zasjaloooo,  na livadi zelenoooj....

Iako se melodija jedva čujno slivala s njegovih usana u duši je odzvanjala snagom desetina glasova spojenih u jedan.
Sreća ga je preplavila.
Hodao je lagano.
Unutrašnjost je skakala i vrcala. Plesala je kao nekada. Nevidljiva nebeska ruka ga je pomilovala. Podarila mu je bogatstvo sećanja i  sreću. U svom letu umalo nije zgazio izgubljenu gusenicu. To je probudilo novo sećanje.

- Šta je to učiteljica pričala? Gusenica i leptir? Grančica? Staklena tegla? Možda nešto...- u razgovoru sa samim sobom slika se bistrila. Postajala je kristalno jasna. Sam sebi se činio moćnim poput nekog čarobnjaka i njegove kristalne kugle. Osvrnuo se. Pogledao je odakle se lepotica stvorila. Ugledao je njene sestre. Polako je pogledom prelazio okolinu. Nikoga nije bilo. Samo su dečji glasovi odzvanjali s udaljenog igrališta. Otkinuo je grančicu s novom gusenicom. Žurnim korakom, izbegavajući bilo kakav susret  s ljudima je požurio u svoj siguran kutak. Prošle nedelje je kupio na nekoj akciji veliku teglu kiselih krastavaca. Nisu mu se svideli. Nisu ga ni najmanje podsećali na one bakine... 

- Ionako niste nikakvi...Sad ću ja vas...Tako...Sada da te  operem... obrišem... Tako...Gaza...Nemam gazu...Gde mi je ona stara košulja...Markirana...pa šta...Tako...E,  sad ti lepo ideš  unutra! Da mi budeš drug! 

Sledio je iskopana iskustva svoga detinjstva. Teglu je stavio na stočić pored prozora. Ni premalo ni previše svetla. Svakoga dana je donosio novu grančicu. Brižljivo je otvarao teglu i pratio razvijanje svoje ljubimice. Posmatrao ju je svake večeri. Prvo je postajala deblja, pa zelenija, pa mu se čnilo, na njegovu veliku žalost da ugiba, što na sreću  nije bilo tačno. Ona se spremala na magiju preobražaja. Spremala se da utone u  tajne dubine svih gusenica od početka stvaranja sveta.
Morao se nasmejati.
- Ona bi pala u nesvest, kada bi videla šta držim u stanu. Ona ima bolesni strah od ovih lepotica. Sećam se kad joj je jednom na moru u potaji prišla jedna zeleno crna, pa se onako golicajući svojim telom prošetala po koži....hhh ha..ha...
Jedne večeri ga je čekao mir.  Umesto živahne proždiruće nezasitnice sa unutrašnje strane lista visio je beličasti zavijutak. Nežno se skoro nevidljivim nitima držao za grančicu otkinutu sa žbuna.
Znao je da neće morati dugo da čeka. Plašilo ga je da će se otvaranje lutke desiti u trenutku kada ne bude bio kod kuće.
Uzeo je telefon, pa na internet.  Potrazio je metamorfoze ...
- Tačno za vikend. Sreća je da ovog vikenda ne radim. Neću ići nigde, čekaću...
Poznanici su primetili da je vazduh oko njega obojen neobičnim nijansama žive vazdušaste materije  osvetljene mnoštvom tek vidljivih duginih boja. Ona mu je  davala posebnu čar. Prosto je svetleo u prozračnosti. Neka životna radost se nezadrživo širila. Ljudi su više pričali s njim. Dobili su želju da ga bolje upoznaju, a on je izgubio gorčinu samotnih dana i večeri. Nekako se uzdigao iz učmalosti, dobio je novu želju za životom. Osetio je životnu borbu i napredak. Srce je počelo brže da mu kuca. Mozak mu je brže radio nadahnut čudom života nagovanim u staklenoj tegli.
Vikend je doneo novu lepotu. Polako se snagom prirode lutka odvajala od tela ispod čvrsto upletene opne. Gledao je širom otvorenih očiju kao nekadašnji poletarac sa životom na dlanu.
Činilo mu se da traje dugo. Sa svakim pokretom malog tela u borbi za vazduh i svetlost u njemu je rasla snaga. Radovao se. Antenice na glavi insekta su zatitrale i potražile tpolotu. Telo se trglo. Krila su se odvojila. Očekivao je velikog šarenog leptira.
Nije ga dobio.
Dobio je onog livadskog plavog nenametljivog, bogatog životnom istinskom radošću. Onoga  kome je svaki cvetak najlepši i koji s  jednakom ljubavlju gleda na rajski cvet  i cvet slučajno stvoren iz semena donetog vetrom.
Sreća je bila neizmerna.
Leptir i cvet.
Priroda i čovek.
Radost života.
Nije se usuđivao da ga dotakne. Parče Zara košulje je   brzo skinuo s vrha tegle. Otvorio je prozor.  Ruku je postavio sasvim blizu , ali bez dodira. Nije želeo da uplaši svoga druga. Želeo je da mu toplinom svoje blizine da snagu koji će ga vinuti u visinu i radost. Leptir je  prosušio krila. Vlaga je nestala. Nije pogledao dobrotvora. Ponašao se kao da je to tek svakidašnji rutinski posao, nešto što se podrazumeva. Lagano se podigao.  Sanžnim zamahom   lakih pavkastih krila je potražio novu slobodu.
Obostrana   radost.
Mala soba je sijala novim sjajem. Prozor se klanjao , a on se istinskom pradedovskom radošću obnavljajućeg života osmehivao.
Posle dugo vremena bio je istinski srećan.
Uzeo je telefon.
- Zdravo, ja sam...

Beskraj leta Gospodnjih

Ruka miriše toplotom.

Maj koji nije maj.
Jun koji nije jun.
Leto pre leta.

Dan se uzjogunio i traje,
Nema mu kraja.
Izmešali se tuga
I
Sreća.

Izmešali se početak i kraj.
Izmešali se, 
Čine
Beskraj.

Beskraj
Leta Gospodnjih!

Reč laste

U brzini svoga leta laste su hvatale  plen. S visina su se brzinom svojih krila obrušavale sasvim nisko, do same linije između krivudavog puta i neba. Plen je bio bespomoćan. Brzinom nedostupnom čoveku, bubice  su nestajale. Njihova svest nije imala dovoljno snage ni brzine  da spozna šta se desilo i otkuda je nastao trenutni mrak.
Teritorija lastinog  dejstva je oduvek blizu ljudi. Ne  smetaju im ni kuće, ni automobili,  ni brojni biciklisti ili šetači.
Možda su se surovosti borbe za opstanak učile od samih ljudi, ili su kao posledicu dugogodišnjeg života među njima  usvojile svojim ptičjim razumom glavnu ljudsku osobinu, usavršile je do poslednjeg detalja, pa je  obilato  koriste.
Na žicu koja je svojom unutrašnjošću prenosila energiju i koju je koristila za predah, osećajući pod pritiskom svojih malih prstiju blago golicavo strujanje, na kratko je stala lasta. Odmor joj je prijao. Neumorno je čitavog dana poletala, sletala i grabila, otimajući od stvorenja sličnih njoj.
 
Često bi zaustavila svoj  ptičji dah, da bi bolje oslušnula šta se to među savršenim ljudskim potomcima dešava.
Čudila se. Svoj greh nikada nije skrivala, ako je ono što ona čini greh. Njena potreba za nemilošću je bila usađena u svaki deo krhkog tela. Bila je uporna. Neverovatno snažnog lakog tela  i nepopustljiva.
- Ove dvonožne stvorove koji sebe nazivaju ljudima je lako zavesti. Lako je ispred njihovih očiju odigrati ples  najskrivenijih i najsurovijih namera. Lako ih je prevariti. Lako je zavrteti im um i dušu i lažnim dobrom činiti prikriveno zlo.
- Od moga prvoga leta shvatam jedini zakon za sve. Oni je do dana današnjeg nisu shavtili. Kada me oteraju ne vraćam se. Kada sačuvaju moje gnezdo dođem im sa prvim toplim danima, darujem im pesmu i učim ih. Da li razumeju ili ne...nije ni važno. Imam svoju slobodu. Uvek činim isto. Poštujem jedini pravi zakon isti za sve:  Zakon prirode.

Raširila je krila. Njihovom snagom  se spustila do zelene travke na čijem se vrhu odmarala zelena mušica, Otvorila je kljun. U trenutku je uhvatila nesrećnicu. Uz glasnu radost se podigla u plavu visinu odnoseći sa sobom gorki miris izgubljenog života i slatki miris pobede.

Gorak zajogaj
Tuđeg neba
Oteraj
Daruj dušu svetlom

Daruj smehom
Daruj lepotom.


Dok ne nastane slika laste... Snoviđenje

Putopis: Carska bara

Neko je nekada davno video lepotu u malim sredinama. Neko je umeo da tu lepotu sačuva, a neko ju je zauvek izgubio.
Bio je i ostao Begej sa svojim ćudima. S proleća je umeo da se izliva i da ćudljivo menja svoj tok. Svojom voljom je napravio lepotu. 

Bila bara.
Bila još jedna bara.
Bila još jedna bara.
Tri bare jedna pored druge.

Sa mlakom, toplom vodom, sa čapljama i rodama koje ponosito šetaju, sa vilinim konjicima providnih krila, sa žabama i  kornjačama čvstih neprobojnih oklopa. Ribari su lovili mnogo ribe. Lovili su i kornjače, i ptice.
Bilo je sve manje ribe, sve manje roda i sve manje čaplji. Onda se čovek ljubitelj prirode umešao. Objedinio je lepote bara u jednu. Načinio je prirodni rezervat Carska bara.
Nadomak Zrenjanina, pored sela Stajićevo, ona  ponosno širi svoje ruke, rado primajući sve leteće prijatelje pod svoje okrilje. 
Putokaz vodi posetioca do polazišta malog broda koji nosi znatiželjne  u dvočasovni obilazak ove prirodne retkosti. Profesionalni fotografi , ljubitelji ptica moćnim aparatima love trnutak poletanja ili cvrkuta ptica skrivenih u krošnjama drveća, koje svoje grane spušta do same tihe vode. Brodić se kreće brzimom od šest i po kilometara na sat, dakle lagano, da svojim prisustvom ne uznemiri umorne putnike letače.
Voda je mutna i plitka. Svega pola metra. Zato je dno bogato. Tri metra dubokog mulja kroz koji neobična biljka imena Vodeni orah pušta koren iz malenog okruglog površinskog lista. Sam plod je tvrd, sa velikim pretećim bodljama. Nismo imali prilike da probamo unutrašnjost orašastog ukusa. Kažu da su ljudi u vrmenima gladi sakupljali plodove, sušili ih i od njih pravili brašno. Kako god,preživeli su.  Tu su i lokvanji. Mnoštvo lepote na jednom mestu. 
Od zvuka brodića podižu se  čaplje:  sive, bele, tu su i one male, retke žute.  Lete leptiri i mnoštvo insekata. Zajednica svih žitelja u jednom,  u borbi za opstanak. Za jedan  sat se stiže do male, vijugave drvene staze koja preko, ne živog, već živahnog blata,  vodi do vidikovca visoko posađenog i zabodenog u gusti masni mulj, Iz blata vire panjevi i osušene grane. Sve je onako kako priroda želi. Čovek je mali. Potreban je samo da očuva lepotu od nekih drugih, drugačijih ljudi.
Vidikovac daruje.
Pogled leti preko panonske ravnice. U daljini se vidi Fruška gora, maše krst na hramu u selu Belo Blato, za koje kažu da je na kraju sveta, jer se istim putem ulazi i izlazi iz sela i potpuno je opkoljeno vodom. Nalzi se na pravom muljevitom ostrvu spojenim sa kopnom mostom. Kažu da svaki stanovnik govori bar tri jezika: srpski, mađarski i slovački. Ispred je najveća od tri bare- Carska.  Jato labudova biserno belog perja se šepuri i jasno stavlja do znanja da je trenutak gledanja njegov.   Junskih dana je najbrojniji u bari. Ostali stanovnici moraju da se sklone. Moraju da sačekaju svoje vreme.
Saznajemo da je najlepše zimi, kada sibirske guske preleću ova prostranstva. Spuštaju se na vodu bare i neumorno, bez predaha lupaju po površini. Ne dozvoljavaju da se voda zaledi. Jedini šum koji se tada može čuti jeste šum udaranja bezbrojnih parova krila. Kažu da se tada više og trideset hiljada ptica nadje na ravnoj vodenoj površini. Tada brodić ne ide. Svi prilazni kanali su zaleđeni.
To je vreme za nučnike i najposvećenije.
Lepote je mnogo, vremena je malo. Opet preko živhnog blata na brodić. 
Plivaju kornjače i barske zmije.

Raduju se belorepi orlovi našem odlasku.
Raduju se gakovi i divlje patke.
Čaplje ne daruju pogledom.

Tuga je s ove strane.

.

Veo lipovog mirisa

Užurbanost se primećivala. Ljudi su se u rekama kretali hvatajući svoje tokove i ne obraćajući pažnju na sitne stvari koje znače život. Prvi put u dugom nizu godina trg su preplavile lale. Cvetale su grleno. Vitkim stabljikama su dosezale nebo.
Toplota ih je brzo odnela.
Smenilo ih je cvetanje starih kestenova. Visoko uzdignuti u ponosnom opstajanju, prkoseći godinama davali su neobičan golicavi miris i svojom nesebičnošću privlačili su obnovljene rojeve pčela.
U nikada neprekinutom nizu su se smenjivale noći i dani. Sitan list je pokrio grane starih lipa. Zelenkasti duguljasti cvetovi koji su nenaviklom oku ličili na listove, su na svojim vrhovima imali sitne blede kuglice budućih cvetova. Raspukao ih je suncem nagrađen dan.
Lipom obojen vazduh je budio različita sećanja.

-  Danas ćemo prema gradu. Lipe su počele cvetanje.

Žurnim korakom uputili su se širokom ulicom ušorenih kuća. Ispred pojedinih  kuća sedeli su ljudi.  Dokonost u pogledu i duši.
- Ne primećuju lepotu trenutka i životnu potrebu hranjenja mirisom i polenovim prahom otresanog s žutih cvetova.
Oduvek su voleli okupano nebo i biserni sjaj kišnih kapi na listu drveta.
Voleli su  i još uvek vole, miris prvih otvorenih cvetova lipovog drveta. Prkose godinama, prkose neotvorenima, skučenima, onima koji  svojom unutrašnjom mlakoćom ne  vide  lepotu svakidašnjice.
Trg je okićen grozdovima lipa. Krošnje im se uzdižu visoko i gordo dodiruju samo plavo nebo. Noću se raskrile kao noćne ptice pa svojim granama na sivilo pločnika čine vesele senke. Veseli ples grana i svetla. Igra prirode i čoveka u stalnom dokazivanju ko je bolji i moćniji.
Jedinstvo u lepoti.
Pesnik bi pomislio da lipa svetli. Svetli  kao krupan svitac donesen rukom  veštog čarobnjaka u pokušaju da  prosvetli male, sitne duše. Sunčeva svetlost u telu bube.  Miriše moćno polen nošen lakim večernjim vetrom i dodiruje dušu. Uzburka je. Podiže sećanje.
Bilo je majsko veče. Čekao je devojku. Nije dolazila. Stajao je leđima oslonjen na glatko lipovo stablo. S visina se na njegovu plavu kosu spuštalo žuto bogatstvo  čineći od gustih uvojaka plave  kose oreol blistavosti.
Stajao je dugo.
Čekao je dugo.
Svetlo  s lampi je postajalo svetlije. Noć je postajala tamnija. Lipa je zagasito cvetala.  Miris se moćno širio.  Uzdisao je. Osećao je da je kraj došao očekivano, ali ipak nenajavljeno. Čekao ga je kao prvi otvoreni lipov cvet. Nije došla. Umesto nje ugledao je poznatu drugaricu,
- Neće doći. Gotovo je!
Ćutao je.
Utehu mu je pružao zlatni lipov cvet.

- Ti voliš lipov cvet?
- Da volim.
- Voliš li onu igru večernjeg vetra kroz rascvetale grane?
- Da, volim.
- Voliš li miris koji podiže dušu u nebeske visine obnovljenog života?
- Da, volim.
- Voliš li kada se kroz velove mirisa lipa obrati baš tebi ?
- Da volim.
Oterao je zov nekadašnjeg čekanja. Oterao je nelagodnost davnog kasnog maja i cvetanja  lipa njegove mladosti.
Uživao je danas.
Srce mu je bilo puno.
Duša mu se radovala.
S ponosom je njenu ruku držao u svojoj.  Čvršće ju je stegao. Veče je opijalo mirisom racsvetalih grana.

Na klupi je sedelo sedokoso društvo. Mirno i tiho. Više su posmatrali prolaznike nego što su razgovarali. Sadašnjost  je bolela , a prošlost je bila daleko iza njih.
Prosedi gospodin, vidljivo dodirnut brojem godinaiza sebe, se izdvajao svojom prilikom. I dalje vitak,  čvršće je stisnuo usne. Za trenutak trajanja treptaja je odleteo daleko u dana svoje prve mladosti. Krenuo je na Korzo. Obučen u nove pantalone ispeglane na šav, ispeglan tako da se  mogao  čovek raseći na njegovoj ivici. Na svom telu je osećao uzdahe devojaka i mirise njihovih kosa u trenucima kada su izvijale  duge vratove i pratile lako njihanje njegovih koraka. On je gledao samo nju. Zapamtio je taj dan obojen mirisom prvog lipovog cveta.
Duboko je uzdahnuo i vratio se u mir sedenja na klupi.

Kroz gusta isparenja lipovog ulja nagomilanog u vazduhu žena je gurala bicikl. Vozila bi ga da nije zabranjeno i da ne preti kazna ukoliko bude uhvaćena. Sva žurba je nije mogla naterati da poleti nošena lakim tankim točkovima. Duboko u sebi je priznala da ju je lipa dozvala. Nadaleko je osetila njen zov. Morala se provući kroz gustiš i poneti  sa sobom  njen deo. Miris ju je čino zagonetnijom i snažnijom.
Govorio je da se život obnavlja, da traje.

Za Ljiljanu Savković

Maj
Poletan
Opijajući
Glasan
A ipak...

Smenjuju se rascvetale njive žutog sveta uljane repice,sa crvenim cvetovima bulki. Njihov razgovor je polako prerastao u vitke prilike plavog čoveka sa sitnim grozdovima plavih cvasti. Vlat kamilice... Lepota na svakom koraku. Život na svakom koraku. Ipak u dušu se polako zavlačila sumnja i  neobjašnjivi nagoveštaj praznine. Neki nemir iz dubina se sa prvim sivim oblakom nadvio nad bogatstvo ravnice. Potmula grmljavina se preteći snažila usađujući strah. Neka težina se spuštala na grudi ljudi. Pritiskala ih je toliko da su otvorenih usana grabili delove neba.

Ćao  Vesna, da li si čula da je Ljilja umrla?

U nedelju je bila sahrana .

Danas sam cula.

Nisam, baš mi je žao, da sam znala išla bih.

Nisam ni ja bila, nisu mi javili.

Kako se to desilo?  Jesi li čula nešto?

Nisam,

davno sam bila kod nje, već je i onda bila sva ukocena,

nije mogla isruziti ni noge ni ruke.

Bilo mi je tesko.

Posle nisam bila.

Znam da me je cekala.

Žao mi je!

Ne pamtim kada sam je videla, možda jednom slučajno u polazu kod autobuske stanice. Išla je teško.

Muke njene .Žao mi je što je takav život imala.

Godinama je u kolicima.

Slucajno sam cula danas od jedne drugarice. Javili su nekome ovde u selu sa kim je bila prijatelj.

Tuga. Ko bi to rekao. Kakva je bila. Krupna. Lepa. Puna onog njenog zvonkog, grlenog smeha. Pamtim kosu i pogled i šiške.Ravne, uredno potkresane. 
Znam da ti je žao. Bila si mnogo više s njom  nego što sam ja. Put vas je vodio u istom pravcu. Svakodnevni odlasci i školu, pa iz škole. U istom razredu, Nasmejane. Znaš nekada mi je bilo žao što ne mogu i ja sa vama dvema. Mađarica, Bosanka i Lalinka, koje društvo. Trojstvo u vilinstvu.  Sestrinstvo. Prijateljstvo za sva vremena i van svih vremena. Volela sam je, ali njene ne poznajem. Nije ni imao ko da nam javi.

Tuga. Kako život nije ništa.

 Bila jaka i vesela i dugo je izdrzala.

Gorštački duh predaka je našao mesto u njenoj duši. Zato je toliko snage nosila u sebi. 

Neka mirno spava.

Bolje joj je tamo. 

Mogu samo da plačem.

Tu smo bar za utehu jedna drugoj. Uvek je tako kada neko ode.

Bar da sam je zvala,

ali u poslednje vreme od ukocenosti nije mogla ni da prica

ni da drzi telefon.

Nemoj o tome razmišljati. Ko zna zašto je to tako moralo da bude.

Slabo je i videla.

Strašno. Nikada ne bih pomislila se iz njenog pogleda može videti samo bol.

Zasto onda nisu javili?

Ko to zna?  Valjda ne mogu svih da se sete. Teški su to trenuci.

Smirena sam, samo suze same teku.

Proci ce.

Vidim je tako veselu.

Čak i kada se jedva kretala, šalila se.

Tako i treba. Svaka od nas je u sebi zadržala jedan deo mladosti. Sećanja iz nekih vremena bezbrižnosti i nadanja. Tada je sve bilo nekako drugačije. Ustvari, nismo znale šta je život.

Sa nama će biti uvek.

Vidiš , svaka od nas  ima svoj krst. Njen je bio taj.

 Ti si divna osoba.

Znaš da često kažem kako sam imala sreće da u životu sretnem i poznajem dobre osobe. 

Čujemo se.

Čujemo se..

Ćaskanje je završeno.


Ne može biti završeno. Ugašeni računar ne znači kraj razgovora. On se nastavlja. Do mene, kroz velove najfinije svile, dopiru obrisi prošlih dana. Tri različite osobe koje čine jednu. Tri mladosti slične , razvijane pod jednim krovom iste srednje škole. Učenje stihova i istorije, matematike i jezika. Dobre i mnanje dobre ocene. Potpora i pomoć. Podrška i lepa reč. Lepota u jednostavnosti. Jednostavnost u lepoti.

Dragi susreti.
Slučajni i namerni.
Prva godišnjica mature.
Život na dlanu.
Fotografije.
Razgovor.
Dragost.
Milina u duši.
Za Ljiljanu Savković:
Lak ti i miran san želim.
Za tebe,
Usnulu
I
Daleku
Buket poljskog cveća
Na svili.

Promocija ,,Radost žute lubenice " 19.05.2017.

Lepota osunčane večeri 19. maja 2017. godine  se prelila u lepotu družnja na književnoj večeri u prostorijama gradske biblioteke u Čoki. Stopile su se reči iz knjige i reči provedene u prijatnom razgovoru i opuštajućem društvu.

Zahvaljujem gospođi Dijani koja je veštom rukom dobrodošlice vodila program večeri. Uživanje svih prisutnih je bilo vidljivo.  Zahvaljujem svim prisutnim na podršci. Moja radost je  nemerljiva.

Zahvaljujem beskonačnoj dobroti   Andree Beate Bicok i njenoj  pesničkoj duši na svakoj reči koju je ugradila u pisanju recenzije i predstavljanju svoga viđenja mojih priča.

Lepo je kada se u priču stvaranja i prezentovanja knjige uključe dragi likovi.  Mnogi su tu. Svi blistaju istom važnošću.  Svi su mi veoma dragi.  Danas navodim učenicu moje prve generacije učenika,  moju koleginicu  profesora srpskoga jezika , našu književnicu, dobitnicu Brankove nagrade Jelenu Milošev.

Tradicija u savremenoj priči Vesne Đukanović

Savremena priča teži  da se savremenim temema udalji od tradicija, temama o otuđivanju među ljudima, bežanju od morala i svih oblika vrednosti življenja. Savremena priča može biti savremena, uprkos tradiciji koja je u njoj  oživljena kroz pojedine segmente slike ili reči.

Intimne priče i priče o tuđim životima iz knjige ,,Radost žute lubenice" aktuelno komuniciraju sa nama. To su priče o prošlim ljudima i vremenima koji se bude i u budućnosti. Ništa se ne menja, kako je bilo tada junaka savremenih i širokih shvatanja, tako i danas ima likova uskih i ograničenih gledišta. Dobrih likova je bilo i biće, kao i tradicionalista, to jest onih onih kojima je važno ko su i kakvi su im koreni.

Upravo iz tih korena struji snaga ekspresije i autentičnosti književnosti Vesne Đukanović. Struji u vreme kada je sve upotreba i trgovina čoveka, kada je sve u itanju koliko i šta košta. Tradicija u pričama Vesne Đukanović tako postaje posebnost, a ne osrednjost  i  pristanak na takvo umetničko rešenje je, zapravo, oblik preživljavanja u književnosti. U vremenu grubom i bez suptilnosti posmatrati i beležiti priču o dobrim prošlim i dobrim budućim ljudima je čin dobrote. To je borba za nijanse, za boravak u prostoru pisanja i boravak u nekoj drugoj dimenziji. A na klackalici između tradicije i savremenosti, neguje se, zapravo savremenost.

                                                 Jelena Milošev

Hvala vama  dragi prijatelji, na čitanjima, na posetama, na podršci. Zdravi i veseli bili. 

Ako nebo obuzme bezdan

I iznad naših glava

Zaplove tamni oblaci

Doći će novi dan

Doći će lepota plava.