Radosti su mnoge : Božuri cvetaju, majko moja Veselinka Stojković

 Životni vetrovi nikada ne staju. Znaju da se primire i skriju svoj tok. Varaju nas. Uljuljaju nas na trenutak u saznanju da smo svemoćni, snažni i nedodirljivi. Daju nam snagu uma i paučinu razuma. Zalude nas. Izgubimo stazu i utabane puteve. Onda se opet osnaže, pronađu skrivene staze pokrenu nas ...
 

- Pošta! Pošta!
- Da, odmah...  Na spratu sam. Jurim niz stepenište. Nešto šijem, tek onako radi zabave i da popunim duge tople letnje dane. Toplota se zavukla i u najskrivenije kutke gde nikada nije bila. Caruje. Sitan štep pomaže da se ne misli na spoljašnju temeraturu, dovoljna je ona unutrašnja.
Brza sam. Ne želim da poštar čeka.
Crven u licu, na malom motoru s korpom ispred kormana. Nekada su vozili biciklove...
- Pošiljka za Vas! Jeste li Vi...
- Da ja sam.
 Duša počinje lagani pev, a srce brže kuca. Žuti paket. Uredno i čitko odtampano ime i prezime...
Znam šta je i od koga je.
Ipak okrećem paket. Na poleđini stoji : Veselinka Stojković... Moja Vesela. Ime moje. (Lako prisvajam).
Zahvaljujem poštaru. Reči i ne dopiru do njega, brujanje motora ga odnosi dalje. Ulazim u hladovinu kuće. Pod prstima osećam puckave mehuriće vazduha spakovane u specijalni najlon.  Unutrašnjost čvrsta. Osećam korice. Radost me preliva.

- Vesela, dve!
Čitam posvetu jedne, u drugoj je papirić.
Duboko sam dirnuta.
Stihovi, prepevi, komentari. Imena poznata, priznata i nepoznata. Život i dogadjaji darovani čitaocu.
Božuri cvetaju,  majko moja , ponavljam po ko zna koji put.
Obraćam se svojoj majci, jedinoj, onoj koja mi je nesebično podarila život i koja sada neke druge snove sniva u nekim dalekim tajnovitim predelima.
Obraćam se Veselinkinoj majci, obraćam se svim majkama, sve su svetu darivale božure.
Obraćam se i Njoj ,Prvoj, Jedinoj, Bezgrešnoj.
Gledam ikonicu. Majka i najlepši božur darovan čovečanstvu.
Grešni smo. Nedostojne tolike ljubavi. Odbacijemo i zaboravljamo prave životne vrednosti. Srećaza čoveka da postoji  Veselinka.  Osetila je. Zna. Pronašla je način da nam predstavi cvetanje  mnogih božura kroz svoju knjigu.
Margarete na nekoliko jezika, prepevane... Lepota! 


Otvaram računar, ispisujem mejl adresu, šaljem:

Поздрав Веселинка, велики, топао, обојен осећањима која одаје Твоја књига. Радост је велика узети је у руке, листати, читати. Од како је поштар испоручио не испуштам је.

Живот у једном. Симболика од наслова па надаље. Много имена, на моју радост и моје.
Посвећено Њој.
Много посла, труда, уложеног напора да овако сједињена угледа светлост. Много божура у низу, много мириса и лепоте. Много речи претворених у стихове.

Ишчитаваћу полако.

Хвала и за примерак за библиотеку. (Тренутно читам Рај - Лисе Марклунд, крими роман, иначе их волим. Агату обожавам( ето нешто ново о мени)). Однећу када буде следећа посета.

Хвала за посвету.
Хвала за иконицу.
Хвала за много лепих речи и подршке.
С поштовањем , љубављу и надом у лични сусрет, до тада навек имала овако добрих издања, радости и здравља.

Moja zahvalnost Veselinki:


Ko si Ti?
Ti, što unosiš nemir svojom stihovima?
Ko si Ti?
Što običnu reč u lepotu pretvaraš?
Ko si Ti?
Što suzu umeš pustiti?
Ko si Ti?
Što svetlost oko sebe širiš?
Ko si Ti?
Što dišeš?
Što uzdišeš?
Ko si Ti?
Što lepotu duše imaš?
Ko si Ti?
Što znaš  lepotu prepoznati?
Ko si Ti?

Za Tebe draga prijateljice!
Za Tvolju ljubav prema životu.
Za Tvoje Sunce!
Za Tvoje divno unutrašnje
Duboko skriveno
Ranjivo i neponovljivo
Biće!

 Ne odolevam, moram navesti par autorkinih rečenica iz obraćanja čitaocima:

,,Живот не мирује. Дакле биће још књига...
Само, када птице касно полете, лет им је кратак. Једно што је ЛЕТ, какав, такав.  Што и тај лет има небо над собом."

Hvala Veselinka.

Java, san ili nešto sasvim treće

Tuširao se. Topla voda je opuštala mišiće. Mozak se bistrio. Teret minulog dana se ispirao.
Nestajao je.
Doprineo je da se čula oporave i zaborave na celodnevni stres. Prijatelji, neprijatelji,  bol, briga, nemar, sve je nestajalo pod laganim pritiskom toplih vodenih kapljica...Pa još taj film...
Mlečni miris sapuna sa dodatkom meda ga je potpuno obuzeo. Mirisao je kokos iz šampona, palme su bogato darivale svojim plodovima. Pevao je laganu letnju pesmu ,,Kad palme njišu grane,, iskopao ju je iz najskrivenijih sećanja. Video je parove kako na letnjem podijumu malog restorana plešu zagrljeni.  Note su plenile letnjim nadahnućem.  Lagano milovanje mlaza tople vode je donelo opuštanje i  pripremu za san. Duša mu je šaptala osvežena mirisima i bogatstvom opuštajuće toplote.  Iskrena radost mu je prostrujala celim bićem.
Bio je srećan.
Čista posteljina je učinila svoje.

 Tuširao se. Mala kabina sa još manjim kupatilom je donela da se oseća pomalo skučeno, ali to mu nije zadavalo ni najmanje briga. Imao je sreće što je uopšte dobio kartu. Ovo putovanje u novi daleki svet , doneće dugo očekivanu promenu. Nastaće neko novo vreme, upoznaće neke nove ljude, počeće život iz početka.
- Kažu da je tamo obećana zemlja. Novo vreme. Dobro je da sam uspeo...
Voda je šuštala, milovala, darivala... pa je zagrmelo...
- Šta je to? Kakav je to zvuk?.. Čuje li se to mreškanje mora ili je to samo neki daleki san?
Ipak je more.
Okean, led...
Ćuti...
Slušaj...
Ne govori mi ništa što ne želim da čujem...
Spasavaj konje. Konji moji divni...
Gde su? ...Gde su?...
Misli...misli...gde sam ostavio ključeve...ovo su od auta, gde su...ledena voda nadolazi...ledena...spasavaj konje... dedini... Belac i Sivac...ledena voda...

Metalnom štanglom otkinutom od kabinskih vrata je udarao po katancu. Najzad je popustio. Konji su ga osetili pre nego što su ga ugledali, pa sa njima je od detinjstva... Rzali su. Molili za pomoć...Zapomagali, govorili su jezikom koji samo on razume.  Uhvatio je ulare. Poveo ih je kroz ledenu vodu. Na svetlost . U slobodu...Popeo se na Belca...
Zalivao je.  Sivka je izgbio.  Pao je sa Belca. Izgubio je i Belca...Uspravio se. Stajao je u prozirnoj vodi po kojoj su plivali komadi leda... Belac i
Sivac su nekim čudom pronašli spas  na drvenom splavu...
Potražio je spas od leda i hladnoće.

Skočio je  iz kreveta.
- Gde?..Kako?..Ženo!  Ženo!
- Šta ti je, spavaj...tiho je i mirno, letnja noć...
- Kako tiha, letnja?.. Celu noć sam spasavao konje sa Titanika, još uvek su mi ledene noge.
Prsti su mi promrzli...

Putopis: Rusanda

Tako blizu , a tako daleko. Putevi nekako uvek prolaze pored nje. Nikada dovoljno veremena, volje, želje...
Lako je zatvoriti oči i pustiti da vreme čini svoje. Ničim ne uticati na stvari i događaje. Otežane kapke stisnuti i na nevidljivim nitima skrivenih težnji i neostvarenih ambicija uletati u tuđe poslove i nebrige.
Tuga me je snagom svoje neobuzdane moći pritisla.  Nemar ljudski u dopuštanju gubljnja velike prirodne  lepote. Ipak uočavam, primam , dajem.
Pomešala su se prošla i sadašnja vremena, dok su ona buduća toliko nedostižna , neuhvatljiva i slobodna da ih niko ne može dosegnuti. Dotičemo ih rečima, obećanjima, upućivanjem na neka nova, bolja vremena sa više vremena, uviđavnosti, novca.
Stojim na ulazu u jednu od najstarijih banja na teritoriji Vojvodine.
Ponosno se uzdiže taba zagonetnog imena:
Banja Rusanda, u Melencima,   selu na severu Vojvodine.
Prelepi parkovi i fontane neprestanog rada sa skromnim malim prelivajućim kaskadama vode. Iako je jul, u nedostatku vlage trava se osušila, kesten je požuteo, pa se pre čini da je rana jesen nego bogato leto.
U daljini se čuje lako brujanje kombajna u svom danonoćnom poslu. Jedini zvuk, pored crvkuta ptica,  koji remeti tišinu.
Možda je postojala Rusanda devojka  bez lepote, pogrbljena i bilnih otežalih nogu, koja se otkrivši malo jezero s neobičnim gustim, masnim blatom, u želji da skrati svoje muke, uputila prema samoj sredini plitkog jezera i dubokog mulja.
Blato ju je podstaklo da se uspravi i opet uroni u njegovu okrepljujuću toplotu. Sva nemoć i nedostatak borbe za opstanak su nestali. Devojka je zablistala lepotom svoje mladosti. Uspravila se i obema rukama prigrlila život. Ostavljajući zaveštanje svima koji dolaze.  Onda  je otišla u traženju novog života, ali je blato ostalo da  leči one koji dolaze .
Tužno je što u Rusandu dolaze samo bolesni. Tužno je što se zdrav čovek ne uputi da svoje umorno telo oporavi u gustom lekovitom blatu.
Da bi namernik stigao u Rusandu potrebno je da skrene s puta i parkira auto ispred ulaza. Svima je dozvoljena šetnja i boravak. Kafa i hladno osveženje.  Moguć je pregled lekara i uput za korišćenje blatnih kupatila.
Hodajući Stazom zdravlja, vijugavom , spretno postavljenom između aleja sa cvećem i travnate ravnice dobrom oku ne promiču obrisi slanog jezera zaostalog iz perioda postojanja Panonskog mora.
Prirodno jezerce iz kog se uzvađeni mulj doprema u posebna kupatila. Masažom se poštižu čuda. Blato postaje čarobno. Topla voda iz samih zemljinih dubina daje snagu pa se do oporavka lakše dolazi. `

Na raznolikom visokom drveću su postavljene kućice za ptice. Otuda naziv ulice: Ulica čavki.
Tu je i zimovalište za sove. Tu su i vrapci i labudovi. Mnogo neotkrivene zagonetne lepote čeka posetioca.

Oj Rusando u Banatu!

Vična svome zanatu
I za tatu
I za Batu
Blato tvoje i za baku,
Mama u sumraku
Lako diže bolnu ruku. 
Zdravlje nudi
Nadu budi! 


Oj Rusando u Banatu!

Nikada, nikome

Da li zapisati?
Možda,  sakriti duboko u tajne hodnike najmračnijih tamnica ljudskoga uma, da tamo u tmurnom ustajalom vazduhu čami svoje bezvremene dane i da ostane izbrisano iz sećanja,  da ga ništa i niko ne može dosegnuti?

Premišljala se, merila je vagom usađenom nege duboko, na mestu  za koje niko nije znao da postoji.
Nikada nije pisala, nije  imala želje da ostavlja trag na papiru. Nije htela da u njenim rečima neko prepozna male životne iskrice. Možda nije htela da se otkrije i da svoju nagost stavi na poslužavnik tuđeg rasuđivanja.
Toga dana se već od jutra nešto komešalo u vazduhu. Dozivalo je. Opominjalo. Upućivalo je samo na jedan jedini mogući pravac.

Uzela je  zelenu hemijsku olovku dobijenu pre neki dan u marketu.  Pri prvom pritisku na belu hartiju vrh se uvukao, a opruga je izbacila sadržaj unutrašnjosti.
Setila se dobre, stare grafitne olovke.
Pokušala je pisanje olovkom koja je u nedostatku rezača bila zarezana, pre odeljana, oštrim  nožem. Vrh joj je bio tup. Linije koje su trebale da znače slova joj se nimalo nisu dopadale. Tesala je opet, gledajući u svojim rukama ruke svoga dede. Crni grafit unutrašnjosti je postao oštriji. Počela je sa ostavljanjem tragova.
 Pritisla je jače. Vrh  se slomio. To ju je nateralo na jedno:
Ostavila se pisanja. Možda bi to bilo prvo i poslednje koje bi napisala...
- Zato prvo biti neće!
Izašla je u dvorište, uzela metlu, puna nagomilanog nezadovoljstva i zadržavanog besa, počela je čišćenje  ulične   nečistoće opalog lišća i svojih misli.
Godine su je pritisle.
Kosa joj je oduvek bila crna. Sada takođe, samo što se razdeljak izdajnički beleo. Na sebi je imala suknju i bluzu šarenog viskoznog  materijala, dobijenu od pokojne sestre. Ironično i inatno je otkrivala njeno izmršavelo i ostarelo telo. Na nogama papuče, one kupljene u kineskoj radnji sa mekim đonom. Pa čarape. Šarene. Opet nasleđene.
Uprkos tome lice joj je zadržalo tragove nekadašnje lepote. Crnka sa blistavim očima koje su oduvek od života tražile previše. Crni uvojci su joj u vijugavim rečnim talasima padali na ramena. Laganim,  skoro nepostoećim dodirom bi se pretvarali u geometrijski pravu i sjajnu liniju, da bi se ispuštanjem opet pretvorili u loknu.
Kako god, uvek je bilo malo, uvek je život nepravendno baš njoj pružao premalo.
Metla je počinjala svoj rutinski posao, uz malu jedva primetnu uznemirujuću napomenu.  Govorila joj je svkim zamahom. Zamah sirkove metle i lagano pomeranje usana.  Tek je poneka reč bila razumljiva. Onda je počela monolog, poluglasno, za sebe, preispitujući se i premeravajući.

- Kako sam dospela ovde?
Gde počinje trenutak beskraja i tonjenja u beskraj? Gde je siva linija noći koja deli sumrak od mraka? Kako da odelim blistavi sjaj mesečine od blistavog sjaja ukradene mladosti? Gde se nalaze potrošeni dani i neizgovorene reči? Ko nevidljivim kašičicama daje male doze otrova i muti moje misli?
Demencija! Govore...
Eh, godine... glava, pršljenovi, okoštavanje... Na jesen ću na more. Šta me briga, neka neko drugi o svemu vodi računa. Ne mogu više. Idem sa svojom jedinom drugaricom...
Nekada blistavo, nekada mutne  površine izbrazdane najstrašnijim teretima potrošenih dana.
Gde su nestali dani ? Gde sam utrošila svoje godine?

Prašina nošena metlom, a stvorena dugotrajnom  sušom je živela svoj kratkotrajan život. Pretvarala se u beličaste oblake sasvim neobičnih oblika i sastava. Oni su svojim rasplinjavanjem dosezali neviđene visine. Uletali su u njena pluća i grlo, naterivali su lagani kašalj i kijanje.  Svojom čarolijom su podizali zavese sećanja.
...
S prvim svetlom poslednjeg dana svoje majke stajala je uz kovčeg. Bez suza. Bez osećanja. Prazna i izbrisanih sećanja.
...
S poslednjim svetlom daleke ugašene zvezde stajala je uz kovčeg svoje sestre i brata. Bez suza, bez emocija. Zatvorila ih je u najdalji kutak svoga uma, skrivajući uspomene od svih i od sebe.
...
Kada je poslednji sunčani jesenji dan ispratio muža na počinak, stajala je bez suza. Nikakav osećaj tuge i bola nije osećala uprkos dugim nizom godina. Duša joj se okamenila. Poprimila je osobine robota. Videla je, čula, gledala, ali nije mogla da oseća.
...
Oblaci prašine su rastopljeni dospeli u najudaljenije kutke sive materije.  Doneli su vrlo živu sliku.
Devojčica je. Majka je na podu. Krvari. Pozvali su hitnu pomoć. Majka je bez svesti. Ne odaziva se.
Ona rida. Doziva je zvukom svih zvukova. Bol je preveliki. Vrisak para samo nebo. Suze su nezadržive. Bol je nepodnošljiva.
Otac sa strane u bunilu pijanstva. U ruci joj nedovoljna snaga deteta. Udara ga bez milosti  slabašnih ruku. Oseća fizički bol.  Nepodnošljivo se duševni bol pretvara u jauk.  Neutešno i poslednji put plače.
On ječi. Majku odvoze u bolnicu.
Tek ju je kasni noćni sat uspavao.
...
Prašina se polako slegala. Zauzimala je asfalt ispred kuće. Senke minulih dana su se razilazile. Sadašnjost je bolno pekla.
- Ko razume razumeće, ko ne, nikada neće. Tada sam se zarekla da nikada neću plakati. Zarekla sam se da neću pokazati ljubav.
Nikada, nikome.
Nikada neću pisati ni zapisati!
Poslednji pršinski drhtaj je dosegnuo do njene duše. Samo je duboko uzdahnula.


Voleti bez voljenja
Ljubiti bez ljubljenja
Osećati bez osećaja.

Krišom davati
Javno skrivati
Svakodnevno terati.

Dušu u bezdan baciti.
Dušu
Meku
Nežnu
Bezgrešnu.

Ko sam ja da sudim?


Za nju cveće.

Tri kafe

Ne volim ova razvučena letnja popodneva.  Sporo i nepregledno teku kao osiromašena ravničarska reka, iscrpljena dugotrajnim sušama.  Uništavaju začetak svakoga posla, a opet podstiču najveću prednost ljudskog roda nad svim stvorenjima zemaljskim.
Misao.
Ona se kao zločinac pritajila, pa očekuje miran, topao letnji  dan, da se raspline i da se u svojoj moći iskaže.
Moćna i jaka.
Slaba i uznemirujuća.
Uprkos toploti privlači me crna tečnost. Kuvam kafu. Biram oblik šolje.
Da, biram onu sa malim zelenim trolisnim sličicama deteline. Nije važno što nisu četiri.
Tri osvežavaju.
Zelenilo ispunjava dušu. Ona se   preko neodoljivog mirisa kafe otkida od tela i dospeva na mesta gde se nekada nalazila i na koja će se uvek vraćati.

Duša je sedela u kutku male sobe. Okrugao drveni stočić na njenoj sredini. Tri devojke za stolom. Male šoljice dopola napunjene opojnom tečnošću. Miriše vazduh u sobi. Miriše kuhnjica. Mirišu duše devojaka u letnjem  popodnevnom druženju. Još jutros su u prvi rani čas, zakazale sedeljku. Povezane su mnogim danima svoga detinjstva. Povezane su danima svoje mladosti. Toliko se poznaju da svaka o svakoj zna najmanju sitnicu i potajnu želju.
Ispred njih su šoljice magične tečnosti. Ne piju je radi pauze od kućnih poslova ili od dokonosti. To ispijanje je posebne namene.
- Nemoj žuriti. Moraš polako, srk po srk...
- Jaaao,  vidi je!
- Gledaj kako pije. Stani! Nemoj popiti sve. Nemoj da ti ostane samo talog.  Neće se ništa videti... Ostavi malo, taman za jedan srk... onda ovako...

Polako je kružnim pokretima okretala šoljicu. Sadržaj sa dna se mešao sa malo zaostale tečnosti. Okretanje se nastavljalo dok se talog i vlaga nisu spojili u žitku masu.
- Taaako...sad ne smeš gledati. Sad uzmi šoljicu. Ne, nju več držiš. Sad uzmi tacnicu... tako, stavi je na šoljicu , šoljicu okreni...pa na sto. Prekrsti tri puta. Ne diraj!
Razgovor je tekao uz smeh, priču i vrcavo iščekivanje. Ponekad bi se razgovor toliko utišao da duša u blagoj senci nije razlikovala reči. Tih razgovor bi bio praćen značajnim pogledima i tajnim osmesima. Duši nije smetalo. Jednako ih je volela. Gledala je delove sopstvenosti.
Ruke.
Oči.
Kosu.
Duša se gubila i opet vraćala.
- Gle,  tvoja se zalepila za tacnu. To znači da te neko želi...
- He, he...
- Neko... kao da mi ne znamo ko...
- Daj ovamo šolju! Danas je na mene red, a i ja najbolje pogađam! Šta to imaš! Aha, evo, lepo se vidi, jedan visoki...
- He, he...
- Visoki...
- Taj ide na neki put. Čekaj, taj put vijuga...da, vraća se...doneće ti poklon!
- He, he..
- Poklon...
- Šta , pa ne verujete mi...
- Daj ja, ću! Evo, ovde se lepo vidi srce... pogledajte... pogledajte... srce, znači tajni obožavalac...
- He, he
- Tajni...
Duša je počela da se rasplinjuje. Nije želela da svojim prisustvom naruši lepotu devojačkih dana. Ostavila ih je da se uživaju u svojoj mladosti.
Vratila se svom telu.

Lagani gutljaji sada već hladne kafe,  vraćaju dušu u stvarnost samo na kratko, da bi se opet uputila na putovanje.

Tri devojke su sedele za okruglim stolom. Iznad njih je šareni suncobran pravio hladovinu. Svežinu je davala velika krošnja starog platana koji je pamtio mnoge trojke i mnoga vremena.
Na glatkoj površini maloga stočića stajale su tri kave u velikim belim šoljama.  Na belim tacnama ispod njih je svoje mesto pronašla mala čokoladica i kesica šećera. Mirisala je kafa. Nadaleko se čuo njen jasan poziv.
Blizina ga je utrnula, ugasila.
Svaka od tri devojke je u ruci držala mobilni telefon. Svaka je pisala po glatkoj površini koju je samo trebalo dodirnuti. Tišinu je remetio  samo pev ptica koje su tražeći odmor sletale u gustu krošnju.

Uzimam mobilni nasleđem stečen. Pored njega je šoljica kafe sada samo sa crnim talogom. Danas je ovo treća popijena.
Pravim fotografiju...

Grm Mojsijev

Dugodnevnica je donela svoje.
Dan se produžio, leto se razmahalo. Toplota se uvukla tamo gde nikada nije bila. Mirna staza obložena tankim asfaltom se vijugavo pružala. Mamila je večernje šetače u prostor van grada. U mir i svežinu.
 Veče je bilo sasvim obično. Tako bi i ostalo da u svom laganom hodu ona nije primetila neobičnost.

- Pogledaj! Pogledaj!
- Molim?  Gde?

Vratila se nekoliko koraka unazad. Sunce je već bilo sasvim utonulo iza mladog rastinja neobuzdanog života, izraslog iz panjeva ostavljenih posle zimskih nedozvoljenih sečenja. Utonulo je ostavljajući svetlost za sobom. Tih nekoliko minuta putovanja sunčeve svetlosti je donelo blagi, svetli sumrak. Tajnu i istinu.
Trenutak za sastajanje mnogih probuđenih i u trenu probuđenih

duša.
Dan i noć u istom trenutku.
Onaj poslednji zrak koji je završavao svoj put s ove strane Zemlje se protivio svim pravilima. Težio je da ostane što duže. Želeo je da bude viđen okom retkih.
Oko je bilo spremno.
Rastinje  u mraku. Vrhovi obrasli mnogim listovima su zadržali delić bele svetlosti. Između njih zagasito bledožuta linija uzdignuta svojom tanovitošću.  Ipak,  svetlost je u svom poslednjem dnevnom  putovanju zadržana na krstu podignutom na  Hramu Gospodnjem.
Visoko uzdignut nad ravnicom, osvetljen, s namerom da opominje smrtnike. Kratko, za tren putovanja  poslednje svetlosti sijao je kao grm Mojsijev.

Šta li je želeo da kaže?

Kako preneti?

Možda pomogne Beli Anđeo na svili.

Tajna letnje noći

Letnja noć se spustila tiho. Dočekana je s radošću kraja sparnoga dana. Donela je svežinu i lepotu. Nije se crnila u svojoj strogoći, već se modro morsko plavetnilo odnekud stvorilo iznad posustale ravnice, pa je snagu svoje svežine i boje  spustilo na uspavane. Povezalo je stanovnike mnogih naselja udaljenih meridijana.
 Na nevidljivim krilima  laki povetaarac  je zauzeo počasno mesto. Sve je imalo sliku savršenog sklada.
Blistavosti su doprineli udaljeni svetovi, odajući svoju tajanstvenost blagim sjajem svojih dalekih sunaca.
Lako okretanje ključa u bravi je poremetilo mir. Trajalo je taman koliko dodir lakog bledog leptira kupusara u svome slučajnom okrznuću ruke koja ga je uznemirila, a  koji je značilo protest.
Potom je sve utihnulo.
Očekivala je da telo pronađe svoje mesto na rashlađenim belim krevetskim čaršavima. Do toga je došlo, ali samo na kratko, na delić sekunde. Onda se opet podiglo u traženju neke nove svežine.
Okrenula se na svoju stranu.
Utonula je u miran san. Beli zmaj sreće Fuhur ju je dodirivao svojim krilima. Miris sveže pokošene mente je opijao. Daleki nepoznati svetovi su se oslikavali u Fuhurovom oku. Onda se slika raspršila poput  malog mehura od sapunice. Nestala je, odnešena dolaskom svesti i neobičnih  prigušenih, gotovo nečujnih zvukova.
Tiho je, bosih stopala otišla do prozora. Noć je zvala. Dozivali su je mnogi glasovi. Čula ih je i nije.
Svest je postajala svest.
Otrežnjujuća svežina ju je podstakla da bolje pogleda mir maloga dvorišta. Nešto se nije uklapalo. Nešto nije bilo kako treba. Nešto je remetilo savršenstvo i lepotu letnje noći.
San, java?
San i java izmešani u komediji?
Telo se kretalo. Lagano. Skoro ne dodirujući tlo. Belasalo se pod nebeskom svetlošću. Koža se svetlela pod zvezdama zadivljujuće nedostižne lepote.  Slučajni okasneli prolaznik ne bi mogao da vidi dešavanje s ove strane žice. Tajanstveni hod i tajanstveno posmatranje.
Čovek je hodao. Telo se uzdizalo i spuštalo sa svakim udisajem  obojenog noćnog vazduha. Grabilo je spas.  Na nogama su mu bile lake pauče mekog đona koje nisu odavale zvuke hoda.
Kretao se lako, kao duša probuđena i oslođena iz raja, koja se nekim čudom našla u telu smrtnika. U bezbrojnim krugovima ispredenih  linija i čvsto zavijenih u nerazmrsivu mrežu koraka , kretala se tiho. Tražila je spas od unutrašnjeg naboja. Otvorenih zemaljskih usta grabila je vazduh u želji da oseti veću slobodu i da se ovaploti.
Slika je bila dostižno nestvarna.
 Belasala se glava  posuta srebrom izašlog meseca. Belasalo se telo posuto čudesnim noćnim sjajem.
Telo je ušlo  u Leonardov savršeni krug.
Crtež je dobijao na snazi. Pokazivao je viševekovnu mudrost i veštinu svoga stvoritelja. Okretalo se. Lenjo se valjalo kroz noć. Tražilo je pomoć od nepoznatih sila.
Onda se slika raspršila.
- Idi spavaj.
U daljini se čula muzika. Reči se nisu  mogle raspoznati. Niko ih nije mogao skidati sa linije povezivanja noći i  odsviranih nota. Mešala se sa svežinom noći. Odavala je radost.
Onda se čarolijom probuđenih duša sve stopilo u jedno. Otrežnjenje!  Kroz bezbrojne kapi raspršene vode.  Hlađenje kroz ispiranje rana nanetih dugim trajanjem čovekovim.
- Idi  spavaj!
- Da, idem da spavam!


Crtež kao ilustracija.
 

Miris vetra banatskog

Svake godine se ponavlja isto. 

Smenjuju se mirisi nošeni banatskim vetrovima.

Ako s proleća vetar duva sa severa, mirišu bagremovi. 

Ako s proleća duva sa juga , tu je bogatstvo zovinog cveta.

Ako ih s proleća smeni onaj zapadni vetar, tu je miris lipa.

Onaj istočni, prolećni, ih sve pomeša, pa svojom magijom od njih stvori jedno. Snažno ih okrene, svojom vlagom ih spusti na crnu panonsku plodnu zemlju i u nju unese novo bogatstvo.

Tada zemlja miriše. Miriše svetlošću kroz kap jutarnje rose.

Miriše gruba ruka panonska ispucala od sunca, uprljana od blata i meka i nežana i vešta i strasna. 

Miriše opran vazduh i svetli granje drveća. Miriše golubovo pero na opranom krovu. Mali vrabac se ruga debelom komšijskom mačku, pa se drsko osmeli na beg, a deca na smeh.

Negde s dana pomešanih banatskih vetrova, ravnica zaiskri, zasuzi, čarolijom oživi. Duše predaka se probude. Laganim hodom bez senki dodirnu mekotu zemlje. 

Zaigraju Banatsko kolo.

Logovac se ori.  

Prozirnim korakom prelaze nepregledna polja mladoga kukuruza. U nepreglednom nizu probuđenih duša, rasporede se  iznad krovova kuća. 

Tada živi ožive. Prostruji kroz njih neka nova životna snaga. Pokreće ih.

Donosi nove snove i nade. Unese pradedovski nagon novih sanjarenja i dalekih svetova. 

Spoji se duša sa telom. 

Spoji se pakost i ponos.  

Spoji se naivnost sa dobrotom.

Spoji se hvala  sa hvaljenjem. 

   Jednog baš takvog proleća, domaćici se dogodio kvar na rerni. Trebalo je da stavi gibanicu s makom na pečenje, kad ono...Muka. 

Sve je uradila kako treba. Testo naraslo kao nikada do tada .Fino je premazala testo umućenom  svinjskom masti sa pet žumanaca. Žutila se štrudla kao dukat na jutarnjem suncu.  Pa fil. Fino samleveni domaći mak, ručno mleven u malom mlinčiću nasleđenom od pokojne majke. 

  Šta će, nego pleh pa kod komšinice, onako komšijski, kako to tradicija nalaže.

- Molim te, da li bi mogla...

- Kako da ne? Au, što lepo izgleda...samo da ne spadne ili prekisne dok se rerna ne ugreje...

- Pa sad, šta se tu može. Kako bude, biće! Hvala ti kao sestri rođenoj! Vrata rerne neće da se zatvore, izleda da se nešto otkinulo, popustilo, pa onako inadžijski, kao pokojna baba, odbijaju svaku komandu. 

- Ne brini...zvaću te kad bude bilo gotovo!  
Pozvali su majstora. Mlad, lep momak, parkirao nov automobil ispred kapije, spreman i oran za rad. Brzinom vetra banatskog je liznuo svoj kažiprst. Onda je pogledao svoju knjižicu_: marka, godina  proizvodnje, servisi...

Listovi su otkrivali svoje bogatstvo. Šeme, crteži dijagrami... Uputstva po kojima je trebalo obaviti posao. Majstor je odvrnuo male šrafiće. Ugledao je grešku.

- Nema da brinete, samo da nategnem feder i gotovo je!

Domaćica se zadovoljno smeškala. Možda i nije morala komšinicu da moli...

- Neće mnogo koštati! Kvar nije kvar. već greška kd proizviđača.  

- Samo da se nategne feder? Eto, a tolika muka. 

Obrni, okreni, obrni, okreni...na čelu majstora se pojavila kap. Kap je prerasla u crvenilo i vlagu celoga lica.

- Dan, dva da nađem nekog jakog momka  da nategne ovo i donosim...- govorio je dok je brisao sada već znoj sa čela, od muke dobijene od malog bezobraznog federa. Nepriznata nelagoda je oterala kap vode nakupljene u uglu usana pri pomisli na vruću štrudlu koju je pokušao da dočeka.  

Dan, dva se pretvorilo u pet. Pet u deset.Desetog dana je zvala ona. Očiju crvenih od nagomilanog besa kroz stisnute zube i poluotvorene usne, uz uzdražavani povišeni glas procedila je: 

- Šta je to majstore? Imam haos u kući! Rerna mi je potrebna. Kada..?

- Baš sam hteo da Vas zovem! Nešto sam napravio...mali šrafić...Sad ću doći!

Čarolijom majstorskog ne dolaženja prošlo je par sati... Najzad!

- Evo, ne može!Probajte Vi! Nađite nekog ! Trebaju bar dva krupna momka!

Smračilo joj se! 

- To je znao još prvog dana! A , danas je koji!? Dve nedelje... - mrmljala je više za sebe. Dok ga je ispraćala, na vratima je ugledala poznato bratovo lice.  Stari, škripavi bicikl ga je vodio na sve četiri strane sveta . Uvek čvrst i pouzdan. do poslednjeg delića svoje čelične građe spreman da ga služi. Danas ga je doneo do njenih vrata..

- Šta je s tobom?- pitanje je sledilo uz osmeh.   

- Ne pitaj! Ovaj mi je dušu pojeo! Dve nedelje! Kakav majstor! Majstor! Nije zanao ni prvoga dana, ne zna ni danas... još me savetuje! 

- Šta je bilo? Nemoj se jediti, daj da vidim. Imaš li klešta i šrafciger? 

. Imam. Znaš gde stoji, tamo u fijoci...

- Aha, tu si! Tako! Gde ti ideš?- obratio se maloj pločici koji je trebalo zakačiti- nategnuti feder... Šta kaže majstor, dva čoveka! Velika...Vuku...ne mogu...Evo, dotovo!

- Kako, kako?! Tri sekunde! E, moj majstore! Kakovo je ovo vreme došlo? Majstor s papirima, papiri sa uputstvima. Uputstvo u knjizi, tačkice i proračuni, zapisi i čitanja...ili vešti prsti bez uputstva?

Može li kafa i rakija? Jesi li gladan, imam...

   S nebeskih visina je pomešani banatski vetar doneo iz vedra neba neku potmulu muziku. Da li je odzvanjao doboš ili su tambure prenosile zvuke, pitanje se nametalo samo.

Nije se moglo razaznati da li se to duše predaka smeju ili se Gromovnik sprema za obračun u želji da kazni ljudsku sujetu.

Možda je sve ovo samo san, maštanje ili opominjanje da se mogu vratiti neka vremena kada su majstori bili majstori, lekari lekari, popovi popovi, a učitelji učitelji.

Banatski vetar se šeretski dugo osmehivao. Uzimao je još većom žestinom delove vetrova sa svih strana i rasipao ih.

 Rasipao!

U nizu vidim drage

Smeše se kroz dignute nebeske firange

Daruju istinskom paorskom snagom

Poručuju glasom bez glasa

Blagosiljaju pogledom

Opominju rukom
Kazuju
Mirisom vetra banatskog

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu, 22.06. 2017.godine.
Velika je radost i čast naći se u biblioteci koja nosi ime našeg velikana poezije.
Hvala  g Astrahan Karlu.
Hvala  g Krstec Stevanu.
Hvala svim prisutnim dragim licima.

Iskrice

Odnekud se u panonsku kuću ušunjao miris mora. Za pravo čudo mirisalo je i oko nje.  Već jutro je nagoveštavalo neobičnost. S prvim udisajem jutarnjeg vazduha joj se učinilo da oseća taj slani miris obojen smolom borova koja se topi na suncu.
Pomislila je da je sve varka.
U maloj vazi se nalazio buketić sveže lavande. On je mirisao u kući, ali van nje miris  je bio intenzivniji.
Zaista, nije joj se pričinjavalo. Osećala ga je.
Bilo je jutarnje vreme za pijenje kafe. Stavila je džezvu na ringlu plinskog šporeta. On je uradio svoje. Voda se brzo iz  jednostavne  prošlosti prebacila u uzburkanu sadašnjost. Mehurići su se s dna podizali u visinu , suprotstavljali su se sili zemljine teže. Plesali su žestinom vrele muzike.To ju je uvek dodatno nadahnjivalo.
Osmehnula se.
Paučinasta magla joj je pomutila misli.
Pena na kafi je bogato darivala.
Osetila je osmehivanje davno potrošenih dana čvrsto utkanih u sećanja.
Uzela je šoljicu.
Osmehnula se.
Dve po dve iste. Dve po dve različite. Za njih dve. Za opojan miris i još opojniji ukus. Obe su volele kafu. Volele su gorku tečnost bez šećera. Volele su lagano ispijanje uz lepu reč i osmeh.
Onda ju je prenuo zvuk vibera. Pogledala je poruku. Pisalo je :
- Veeeeliki pozdrav!
Osmehnula se ukucala je poruku:
Takođe! Mogu reći da mi nedostaješ. Uživajte.
...
Uz kafu je u nedostatku društva uključila računar. Po navici:
Vesti u najkraćem obliku.
Blog. Sa bloga otvara mejl adresu. Čeka je iznenađenje .  Stihovi posvećeni njoj. Male iskrice lepote koja znači život.

Веселинка Стойкович

Искрице

За Весну Ђукановић

Осмех –
У осмеху ти.
Еј, срећо моја, еј, срећни дани!

Svitac

Bilo je to za vreme ratnih godina.
Salaš je živeo mirnim, uspavanim životom, a opet sve je vrvelo poput roja pčela s prolećnog budjenja. Zov petlova za ustajanje i kokodankanje za sneseno jaje. Branje i cepanje višanja, pa u tegle. Čupanje graška. Sami anđeli s nebeskih visina ne bi pomislili da je rat sasvim blizu.
Deca su dolazila na svet po zakonima neba. Dok je dece ima nade u neko bolje vreme.  Ravnica je skrivala i davala. Mnoge tajne su bile pokrivene svilom neba i prašinom panonskog mora.
Tako je i on došao na svet.
Četrdeset druge, kada ni najmanje vremena nije bilo za radjanje deteta,  rodio se on. Oči su mu bile sive kao nebo pred letnju oluju.  Blagoga  lica i skrivene ravničarske duše.  Nosio je svetlost  svoje majke, a gene svoga oca.
 Rođen je na salašu gde je majka radila kao nadničar.  Do prvog nagoveštaja rodjenja deteta držala je vile svojim vitkim snažnim  rukama. Hranila je krave.
Bila je vredna. Znala je da prva ustane i poslednja  legne. Znala je da pomuze krave i da napravi fini švapski sir sa koga je posle kvarenja kupila mileram.
 Prolećna noć, koja ga je pozvala na ovaj svet,  bila je obojena mirisom popijene rakije.  Visoki čovek je slavio odlazak u rat.  Ne samo on, već većina zdravog muškog potomstva starosedelaca vojvodjanskih salaša.
On je nastao u drhtaju oproštaja. Sopstveni razvoj je počeo u strahu  zarobljavanja.
Nikada nije saznao da li je bio dobrodošao ili ne. Nikada mu majka to nije rekla, niti je on pitao. Posle zarobljeništva i otac je ćutao.
 Možda je to što je majka skrivala narastajući stomak doprinelo tome da i njegova sudbina bude skrivanje od svega. Od problema, poslova, ženidbe, teških reči i obavezujućih obećanja.
Lako je verovao nevernicima, a u vernike nije imao poverenja. Možda ga je majka svojom beskrajnom ljubavlju čuvala od svega.  Možda je na njenoj duši deo krivice.
Kako god bilo, upijao je mirise vedrih noći i svetlih, iako ratnih dana. Posmatrao je nebo i pšenicu u laganom plesu. Sa snegovitih zimskih jutara je onako malen pripremao saonice koje su nosile dimljenu domaću slaninu u selo.
Imao je sve što je mogla da mu pruži. Imao je i više od toga. Rastao je slobodan od stega strogoće. Salaš je davao toliko da nije nikada bio gladan.
Kako god bilo, zaboravili su da ga upišu u matične knjige. Jednostavno nije postojao kao državljnain svoje rođene zemlje, iako ju je voleo iznad svih voljenja i pružao joj ljubavi kakvu je retko od koga dobijala.
Čitav njegov život je bio niz slučajeva koji se nikako ne bi mogli povezati da ih čudo njegovog života nije povezalo.
...
Mladost je donela zagonetnu lepotu Džejmsa Dina. Sive oči su postale plave. U njima se videla sva lepota i sloboda posleratnog neba. Duša je pevala snagom tek doletele laste s juga. Ruke su grabile dane mladosti noseći ih na sve strane. Salaš se zamenio malom kućom od nabijene zemlje  u gradiću na severu ravnice. Malo na mnogo duša.
Kao jedinac sin nosio je svu lepotu svojih roditelja na otvorenom dlanu.  Sever i jug su se sretali dva puta godišnje. Onda kada su laste dolazile i onda kada su odlazile. Jednog proleća su laste ostale bez cvrkuta.  U kuću je stigla nova duša .Zlata. Zlaćane kose i bujnog poprsja, otvorenih tamnih očiju, koje su se brzo razočarale. Videla je lepotu i mladost, videla je novac koji se lako trošio, a teško sticao. Videla je, a nije očekivala skromnost i štednju.
- Šta je ovo? Gde sam ja to stigla? Kako je lep, a para ništa! Pa ja ću ovde morati da radim. Ovde ne postoji lenčarenje i nerad. Toliko ih je. Kako mi je to promaklo?
Dan je nekako prošao.  Noć je prošla brže.  Još jedan dan i još jedna noć.
- Idem ja do grada, treba mi da nešto kupim...
Nikada se više nije vratila. Odnele se je vode u neke daleke svetove, a on je nikada više nije video. Nikada više o njoj nije ni reč prozborio. Nikada se više nije imao probnu ženu niti je stao pred matičara. Od toga dana počinje lagano tonjenje u izmaglicu odnešenih dana i mučnih noći. Spas je našao u voću, ali samo onom prepečenom.
...
- Eto, sad sam ti ostao samo ja da me šišaš.
- Dosta si mi ti. Vidiš kakvu kosu imaš?  Mogla bi se rasaditi na dve glave.  Ne mradaj se, da ne bi ostao bez ušiju!
- A, što ne šišaš decu?
- Neće, hoće moderne frizure, idu kod frizra!
- Meni ne smeta, baš mi je dobro. A što ne šišaš muža?
- Neće ni on.
- Pa,on bi baš mogao ionako nema mnogo kose...
...
Sedeo je ispred kuće. Zgrčen i skupljen kao suva šljiva. Dete u telu čoveka. Ustvari više je ličio na peruansku mumiju pronadjenu visoko u Andima. Iz očiju su mu se krunile suze. Plakao je kao nekada u detinjstvu kada mu je uginula ljubimica velika siva mačka. Bio je neutešan.
- Zašto plačeš? Smiri se! Šta je bilo? Da li te nešto boli?
- Boli meee glava....
- Dođi, daću ti tabletu...
- Neeeću, neću...Ona...ona...
- Ko ona?
- Maaaammmaaa! Udarila me je metlom po glavi i leđima.
- Što da te udari?
- Kazo sam joj da ne čisti. Samo tu metlu, pa tamo ovamo. Kašljem od te prašine...Oteo sam joj metlu, a ona onda od mene, pa udri...jojooojj,  sve me boli. Rakija je govorila  tajnim jezikom svoju priču, dok se ona smejala u maloj kuhijnji.
Metla je mirno spavala na krovu uredno ispletenog  biber crepa.
...
- Jel gotovo branje kukuruza?
- Jeste , sad će i oni! Ja saaaam došo ranije! -  bicikl je vijugao birajući svaku neravninu kolskog puta.
...
- Ne, ne idem ni kod kakvog lekara! Neću!Neću!
- Dobro,  nećeš, a da te odvedem ja kod moje doktorke? Ona je dobra! Fina je i mlada. Baš je ljubazna, neće ti ništa! Ući ći s tobom! Zajedno ćemo.
- Neću! - oči su iskrile prikrivenim strahom od belog mantila.
- Sa mnom! Ujo! Sa mnom!
- Dobro, samo s tobom! I , da uđeš unutra!...i neću da se skidam!
U ubeđivanju odlaska kod lekara otkrio se propust upisa u matične knjige. Niko do izdavanja nove zdravstvene knjižice nije tražio papir o državljanstvu.   Radom je zaslužio penziju,
ostale dokumente ne.
- Čiko, pa Vi ste smršali preko vikenda!
- Jedem ja! Imam sve što poželim. Nisam ničega željan. Samo da me ova noga prođe.
...
Idem, da odnesem ovu rakiju kod komšije. Bila mi neka dvojica u poseti, doneli po litre.  Jedva sam čekao da odu. Ne mogu ni da je liznem...
...
- Šta govoriš!?

Pozivnica

Poštovani prijatelji
u četvrtak 22.06.2017. godine u 19 časova
održaće se predstavljanje knjige Radost žute lubenice
u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu.
Radovaću se vašem prisustvu.

Zdravo, ja sam...

Iznajmljeni sobičak se sastojao iz jedne prostorije koja je po potrebi bila sve.
Kuhinja za pojesti nešto, spavaća soba  ili dnevni boravak za prijem gostiju, što se doduše, retko dešavalo. Savršeno je odgovarala svim potrebama. Kupatilo je zauzimalo prostor taman toliko koliko je bilo neophodno.

Ponekad mu se činilo da je tesno i za njega samog, da ga guši i tera na povratak u poznato. No kako bilo, da bilo. Prihvatio je taj prostor kao svoju sudbinu. 

Nije bilo lako doći do stana, pa ko bi još izvolevao. Otisnuo se u svet u potrazi za poslom. Diplomu je ostavio kod kuće. Ovde mu ionako ništa nije značila, a ni tamo.  Na žalost.
Jezici mu nikada nisu predstavljali problem. Govorio ih je lako, pevljivo. Bilo je dovoljno malo napora pažljivog slušanja i problem je bio rešen. Reči su golicale njegov um. Plesale su nečujnim ritmovima i taktovima.  Pretvarale su se u rečenice i tako u krug.
Ljudi su bili nešto drugo. Tu nikada nije bio naročito vešt. Nekako s nepoverenjem im je prilazio. Plašio ih se.
Radio je mnogo. Od jutra do večeri, svakoga dana. Vikend nije postojao. Retki su bili dani opuštanja. 

Prvi put od kako je stigao mogao je da nađe neku sličnost, neku iskru koja bi povezala njegov život kod kuće sa ovim ovde. Dogodilo se čudo.

Rano junsko veče je provodio u laganoj šetnji posle popijenog piva u pabu. Prijao mu je veseli vetar koji je donosio mirise iz okolnih kuća. Mogao je da nasluti život u njima. Staza je vodila  kroz leju parka. Visoko drveće i žbunasto bujno rastinje se nadvilo nad njegovu glavu opijajućom snagom. Nagoveštaj dolazeće tame je dodao posebnu aromu.  Iz najskrivenijeg kutka svoga sećanja je izvukao dečju pesmicu davno naučenu  u trećem ili četvrtom razrdu osnovne škole.  Ponele su ga reči. Dotakla ga je čarolija melodije i dečjih glasova.
Vreme je prestalo da se kreće.
Onda se zavrtelo.
Nestale su razdaljine. Nestalo je nostalgije koja je mogla duboko da boli.

- Proleće je procvaloooo, sunce s neba zasjaloooo,  na livadi zelenoooj....

Iako se melodija jedva čujno slivala s njegovih usana u duši je odzvanjala snagom desetina glasova spojenih u jedan.
Sreća ga je preplavila.
Hodao je lagano.
Unutrašnjost je skakala i vrcala. Plesala je kao nekada. Nevidljiva nebeska ruka ga je pomilovala. Podarila mu je bogatstvo sećanja i  sreću. U svom letu umalo nije zgazio izgubljenu gusenicu. To je probudilo novo sećanje.

- Šta je to učiteljica pričala? Gusenica i leptir? Grančica? Staklena tegla? Možda nešto...- u razgovoru sa samim sobom slika se bistrila. Postajala je kristalno jasna. Sam sebi se činio moćnim poput nekog čarobnjaka i njegove kristalne kugle. Osvrnuo se. Pogledao je odakle se lepotica stvorila. Ugledao je njene sestre. Polako je pogledom prelazio okolinu. Nikoga nije bilo. Samo su dečji glasovi odzvanjali s udaljenog igrališta. Otkinuo je grančicu s novom gusenicom. Žurnim korakom, izbegavajući bilo kakav susret  s ljudima je požurio u svoj siguran kutak. Prošle nedelje je kupio na nekoj akciji veliku teglu kiselih krastavaca. Nisu mu se svideli. Nisu ga ni najmanje podsećali na one bakine... 

- Ionako niste nikakvi...Sad ću ja vas...Tako...Sada da te  operem... obrišem... Tako...Gaza...Nemam gazu...Gde mi je ona stara košulja...Markirana...pa šta...Tako...E,  sad ti lepo ideš  unutra! Da mi budeš drug! 

Sledio je iskopana iskustva svoga detinjstva. Teglu je stavio na stočić pored prozora. Ni premalo ni previše svetla. Svakoga dana je donosio novu grančicu. Brižljivo je otvarao teglu i pratio razvijanje svoje ljubimice. Posmatrao ju je svake večeri. Prvo je postajala deblja, pa zelenija, pa mu se čnilo, na njegovu veliku žalost da ugiba, što na sreću  nije bilo tačno. Ona se spremala na magiju preobražaja. Spremala se da utone u  tajne dubine svih gusenica od početka stvaranja sveta.
Morao se nasmejati.
- Ona bi pala u nesvest, kada bi videla šta držim u stanu. Ona ima bolesni strah od ovih lepotica. Sećam se kad joj je jednom na moru u potaji prišla jedna zeleno crna, pa se onako golicajući svojim telom prošetala po koži....hhh ha..ha...
Jedne večeri ga je čekao mir.  Umesto živahne proždiruće nezasitnice sa unutrašnje strane lista visio je beličasti zavijutak. Nežno se skoro nevidljivim nitima držao za grančicu otkinutu sa žbuna.
Znao je da neće morati dugo da čeka. Plašilo ga je da će se otvaranje lutke desiti u trenutku kada ne bude bio kod kuće.
Uzeo je telefon, pa na internet.  Potrazio je metamorfoze ...
- Tačno za vikend. Sreća je da ovog vikenda ne radim. Neću ići nigde, čekaću...
Poznanici su primetili da je vazduh oko njega obojen neobičnim nijansama žive vazdušaste materije  osvetljene mnoštvom tek vidljivih duginih boja. Ona mu je  davala posebnu čar. Prosto je svetleo u prozračnosti. Neka životna radost se nezadrživo širila. Ljudi su više pričali s njim. Dobili su želju da ga bolje upoznaju, a on je izgubio gorčinu samotnih dana i večeri. Nekako se uzdigao iz učmalosti, dobio je novu želju za životom. Osetio je životnu borbu i napredak. Srce je počelo brže da mu kuca. Mozak mu je brže radio nadahnut čudom života nagovanim u staklenoj tegli.
Vikend je doneo novu lepotu. Polako se snagom prirode lutka odvajala od tela ispod čvrsto upletene opne. Gledao je širom otvorenih očiju kao nekadašnji poletarac sa životom na dlanu.
Činilo mu se da traje dugo. Sa svakim pokretom malog tela u borbi za vazduh i svetlost u njemu je rasla snaga. Radovao se. Antenice na glavi insekta su zatitrale i potražile tpolotu. Telo se trglo. Krila su se odvojila. Očekivao je velikog šarenog leptira.
Nije ga dobio.
Dobio je onog livadskog plavog nenametljivog, bogatog životnom istinskom radošću. Onoga  kome je svaki cvetak najlepši i koji s  jednakom ljubavlju gleda na rajski cvet  i cvet slučajno stvoren iz semena donetog vetrom.
Sreća je bila neizmerna.
Leptir i cvet.
Priroda i čovek.
Radost života.
Nije se usuđivao da ga dotakne. Parče Zara košulje je   brzo skinuo s vrha tegle. Otvorio je prozor.  Ruku je postavio sasvim blizu , ali bez dodira. Nije želeo da uplaši svoga druga. Želeo je da mu toplinom svoje blizine da snagu koji će ga vinuti u visinu i radost. Leptir je  prosušio krila. Vlaga je nestala. Nije pogledao dobrotvora. Ponašao se kao da je to tek svakidašnji rutinski posao, nešto što se podrazumeva. Lagano se podigao.  Sanžnim zamahom   lakih pavkastih krila je potražio novu slobodu.
Obostrana   radost.
Mala soba je sijala novim sjajem. Prozor se klanjao , a on se istinskom pradedovskom radošću obnavljajućeg života osmehivao.
Posle dugo vremena bio je istinski srećan.
Uzeo je telefon.
- Zdravo, ja sam...