Poleteću na krilima vetra

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granama Spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.

Udarala je naoštrenom motikom kopala po okoreloj zemlji naglo osušenoj.  Prštali su grumenčići zemlje otrgnuti britkom oštricom. Potom su nemarno darovani su suncu.
 Na nogama je imala gumene opanke, srećom još su se mogli kupiti ne kao oni kožni u prodavnici, već u kineskoj radnji. Ko zna iz kojih su daljina dolazili. Prevalili su više kilometara nego ona koja nikada nije napustila svoje selo. Obukla je pantalone i veliki duks kupljen na pijaci sa tezge sa polovnom robom. Povezala je nasleđenu maramu ispod koje su virili prosedi pramenovi odvojeni od duge tanke pletenice, poput one mandarinske,  savijene u punđu nošenu nevrh glave. Neupućenom se činilo da je to izbočina čudom izrasla ispod šarenih cvetova. Krupne šake strogo potkresanih i nikada manikiranih noktiju čvsto i sigurno su stezale drveno telo motike.
Svako jutro je trošila na svoju baštu. Tu je nalazila razgovor, mir i put za buđenje iz snova. Tu je izgovarala najsmelije misli i vodila duge razgovore o svemu što običnom čoveku nije bilo poznato. Dosezala je daleko u prošlost. Sadašnjost je bila brisana, zatamnjena da je oseti što manje i da joj telo trpi što manju bol. Ona je svakako bila deo njenog života. s njom je naučila da živi. Volela je prirodu i cveće. Volela je zelene vlati mladoga luka. Razgovarala je sa njima. Predavala im je dušu. Oni su zahvaljivali. Darovali su je zelenilom i bujnošću.
Toga dana joj se breme nekako uvećalo. Probadalo je je jače nego inače.  Na leđima je osećala teret veći od onoga što je mogla da nosi.
-Da nosim? Šta ti to pričaš? Jesi li možda pijan  ili drogiran, da se nisi nagutao onih malih, šarenih? Ja sam ja. Mogu da nosim sve. Bog mi dao, Bog mi oduzeo. Niko više!  Znam, govoriš nije to za tebe! Ti to ne smeš!  Ja da ne smem, pa ne postoji sila da me spreči.  Jaka sam kao mazga! Nego jesi li se ti nekada susreo s trenutkom rastanka sa svetlom?
- Ja sam taj koji otvara vrata između svetla i tame.  Ja sam tvoj zaštitnik i tvoja savest. Ne dozvoljavam da pređeš granicu. Ti je ne vidiš, ali sam zato ja tu. Zadržim ti ruku  taman toliko da usporiš, da vreme porotekne sporo i sramežljivo kao prva kap planinskog izvora.
- Kap planinskog izvora? Jesi li ti jeo bunike ili si se napasao onih otrovnih livadskih biljaka koje svaka pametna koza zna da zaobiđe? Nikada nisam bila na planinskom izvoru. Kako da znam kako on izgleda? Kako da prepoznam njegovu kap? Šta ti to trabunjaš?
- Ja sam iznad svih. Stišaj glas. Ne ljuti onog koga ne poznaješ! Radi mirno i potraži utehu u zelenom. Zahvali što živiš.
- Daću  ja tebi.  Ja znam i bolje i više i da se nisi usudio da mi prilaziš. Radiću kako hoću i kada hoću. Volim  zeleno. Lepota je u onome što samo zna šta treba i kao treba.  Uzmi motiku i kopaj. Oseti snagu zemlje , blagodet vode, lepotu jutarnjeg prvog svežeg udaha i milovanja svetlosnog zraka, pa ugrej leđa na toploti sunca. Videćeš šta je život. Razumećeš i Postanje i knjige Mojsijeve. Naučićeš Ponovljene zakone i Pevanja. Znaćeš da razlikuješ vrednost od lažnog sjaja.
Gledam ja svilene haljine i nalakirane nokte, a gledam i ovu drvenu dušu otetu s drveta.
Poslušaj šta drvo govori:
Rastao sam negde na Fruškoj gori. Brzo. Jasen sam, brzo rastem. Možda bih usporio rast da sam znao da će me otrgnuti od lepote. Jednog jutra su me odsekli. Ostao je tanak panj. Oljuštili su moju koru i obeleli me. _Zatupili na jednom, a zašiljili na drugom kraju. Usadili su me u metalnu zakrivljenu ploču. Postao sam motika. Umesto plavetnila neba i lepote planinske zore dane provodim udarajući banatsku zemlju. Noći okajavam u buretu s vodom. Peče me sunčev zrak, hladi me mesečev sjaj. Gledam niskoleteće laste, noćne krupne sove i slušam zavijanje komšijskih mačaka sa starih kotarki. Ćutim i odmaram  dušu. Nisam želeo takav život, ali mi je dodeljen. Kome da se žalim? Kome da se tužim ili molim slobodu? Kome... jedino me njena ruka dodiruje nemilovanjem. Čvrsto me stegne  da sve pucam.  Samo mi nedostaju ...Ehej, braćo moja gde ste sada... deli li nas čitav univerzum ili samo par zemljanih zidova?
- Tako je to...Hoćeš li da ti ispričam priču ili ...
- Ne želim tvoje priče. Dosta mi je moja. Živim kako najbolje znam i umem, a ti ćuti. Nego, ko si ti?
 - Lakokrili.
-  Čula sam za tebe... Daj priču!
- Bila jednom jedna žena. Nigde nije išla. Pomirila se sa svojom sudbinom i prihvatila  dodeljeno joj. Rasla je okružena zelenilom i ljubalju. Nosila je cvet u kosi i svetlost u očima. Nije završila škole, nosila svilu i visoke štikle. Imala je jake ruke i dar od Boga. Mogla je da oseti  tuđu bol i da pomogne da se ona ukloni.
- Lakokrili, tako reče da se zoveš? Šta si ti? Tvoja priča...Gde si?...
- Alo, alo...Alo...- s  ulice je dopirao glas u svojoj borbi da nadjača lavež čupavog žutog psa.
- Evo, sad ću, nemoj ulaziti, tu je Žuća. Sad ću!
- Dobar dan. Jeste li vi majka Smilja?
- Ja sam. Kaži .
- Čula sam da pomažete ljudima, pa sam došla , da molim ako možete da pomognete i meni.
- Daj da vidim! Šta si to radila?
- Pala sam. Ostala mi šaka kriva.
- Daj da vidim. Sedi. Aha. Ima tu nešto. Sad ćemo mi to. Tako- čulo se lako pomeranje zgloba na malom prstu, pa na domalom, srednjem, ...do palca. Lako dodirivanje krupnih šaka se nastavljalo.
- Boli? Mora da boli... Zglob šakeeeee. Taaako! Stavi oblog od rakije i ne brini. Biće ti bolje. Dođi opet za sedam dana. Da vidim kako izgleda.
- Hvala, hvala, koliko sam dužna?
- Dužna? Dete moje, nisi dužna. Idi  biće ti bolje.
Nebo se svojim plavetnilom lagano pomeralo iznad njene glave. Jutro je prelazilo u dan obojen bojom duginog oka. Lako se čuo lepet krila i neobjašnjiv šum daljine, a lagano pomeranje vazduha koje nije bilo vetar je milovalo šarenu maramu i teralo je da pokaže deo upletene punđe. U svom plesu prilika se okrenula u pravcu bašte. Pratio ju je veliki žuti pas.

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granam spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.

Да ми је бити песник

 Хвала Веселинки Стојковић на Искрицама!

 

329 Tочак судбине

Веселинка Стойкович

Искрице 

точак судбине
окреће се, окреће
точак судбине
 ...

Гласом до негласа
Руком до неруке
Шапатом до прегласности
Медом до пелина
Миром до узбурканости.
Ломи и удара таласе о хриди.

Точак судбине  окреће се
Јури,
Бежи од немила до недрага
Тече од драгости до мржње.

Точак судбине не стаје.
Точак судбине не штеди.
Мене Данас
Тебе сутра.

Усамљени путниче не замери
Сутра ће док оком трепнеш
Тебе на путу стићи.
Побећи не можеш!
Побећи не могу.
Побећи не знам.
Побећи не желим.

Носим судбину.
Моја је !
Не дам

је никоме!
Туђу нећу.

Dvorište jorgovana

 Nebo se obojilo sivilom, pa je umesto lakog prolećnog jutra na svetlost dana
izbio sumrak. Tamom obojeni oblaci su velikom brzinom preletali nebom iznad njene glave. Duša se okitila zebnjom. Sve je odisalo nekom lakom izmaglicom tuge.
Dok je obavljala kućne poslove u sobu pustila osveženi vazduh očišćen od prašine koju je vlaga pokupila i bacila na tek otvoreni beli jrgovan. Zagledala se u njegove bujne cvetove. Bezbroj u broju  belih tačkica povezanih čudom stvaranja.
Poluotvorenih očiju je čkiljila u belinu prvih cvetova.
 Zazujale su pčele. Nastala je radost i cika. Devojke su brale cvasti jorgovanske i  tajanstvenim pogledima ih birale, pa nežno poput dodira svile stavljale u svoja nedra. Pored belog je cvao plavi.
Dvorište jorgovana.
Birale su sitne cvetove sa pet latica. One najvrednije, koje su mogle svojom magijom da stvore čudo. Svojom neviđenom silom će doneti  lik izabranika u snove,  pročitaće svoju sudbinu sanjajući na mekom perjanom jastuku. Hoće li trajati do Đurđevdana?
Lagani tutanj iz dubine ju je trgao. Imala je posao za današnji dan. Ne bi je niko i ništa zaustavili da ga obavi, a najmanje nekoliko kapi kiše. Uzela je šerpu, stavila vodu, kašiku sirćeta i kašičicu soli, ubacila je kesicu  crvene boje i deset jaja.
- Čekaj, da li će biti dovoljno za sve? Jedan, dva....biće.
Na usnama joj je zagonetno izbio osmeh.
- Uvek su crvena, lepa. Boja im se ravnomerno primi, kao da zna kome je namenjena.
Premazana malom krpicom natopljenom uljem, zablistala su jarkim  crvenilom.
-Na radost! Na Vaskrsnuće.
Škripav bicikl i buket belog jorgovana.
Sivilo neba i sivilo nadgobnog spomenika. Stopilo se sivo  sa sivim, i sa nedostajanjem koje ne jenjava. Blistao se kamen opran i umiven. Osmehivao se  u svom očekivanju. Mirno i nemo .
- Neko je bio pre mene. Hvala. Stigoh i ja.
Crvene lale s jedne i druge strane. U sredinu je u posudu s vodom stavila beli jorgovan. Isitnjena zemlja je šaputala tišinom. Primila je  po jedno crveno jaje na obe strane.
-Znam da znate sve. Oče naš...

Daleko mu lepa kuća

S prvim toplim danima se pred noge prostrla lepota zelenog. Bujanje travki pored puta i cvetanje prvih cvasti uljane repice s radošću svetlosti i  toplote je lako obuzelo ravničarsko prostranstvo.
Autobus se prepunio putnicima. Pomešali su se mirisi dezodoransa i kolonjske vode.  Sveže i teško, kao misli nabrekle pod teretom briga i života.
Trudim se da ne osećam. Brišem misli. Ne dopuštam da klica razuma zavlada.
Klima nije uključena. Zatvaram oči ne bih li lakše podnela probijanje mirisa. Pogledom pratim brzo klizeću lepotu, čaplje i rode ostaju bezbrižne i neopterećene ljudskom kutijom.
Zaključavam se.
Trudim se da žmurim , da izbegnem neprijatnost. U polusnu pred mene se nižu slike podstaknute glasom tuge.
Ne želim da čujem:
- Htela bih sve, a ne mogu. Da se igram s decom, kako ? Kažu: Hajde bako, tu smo mi! Kako kada teba da skuvam, operem, idem na posao? Muž ne mari! Beži od problema. Otuđio se, ne može da podnese teret stvarnosti.  Sve je ostavio meni. Kako ću na sve strane?  Imam samo ove  dve ruke. Nisu dovoljne. Htela bih i zvezde i nebo. Htela bih i svetlost, zoru i povraćenu mladost.
Juče sam čistila šupu, prala bure od kupusa, možada još uvek mirišem na kiseli kupus!
Sin mi otišao, neće da se vrati. Oženio se tamo u belom svetu. Ne znam ni da ti kažem gde je. Njegova žena ne jede kiseli kupus, kaže to je pokvareni kupus. To se ne jede.  Joj, svašta ću da doživim. Sreća tu mi je ćerka i unučad.
Ali ne mogu, volim ja njih, ali ne mogu, srce me vuče tamo. Nekako bih da ga vratim, da ga probudim iz tog ludila dalekih gradova i svetova. Tamo je rob. Od jutra do mraka. Kakav je to život? Nikakav, kad ti kažem! Kaže mi da sam ja rob. Meni je dosta.  Umorna sam! Umorna! Znaš šta ću sad? Idem lepo kod mame na kafu, dok je živa, da sednem kao žena. Posle ću da radim...
Teram sluh da prestane  s radom , ali: 
- Jesi li nešto učio? Nisam knjigu ni pipnuo! Što bi! Vidiš da od knjige vajde nema. Moj brat završio istoriju! Radi na mašini. Nema ovde  hleba. Kad prođe matura odoh! Naći ću negde mnesto, pa ako moram mnogo da radim bar ću nešto da imama. Ne mogu ovako, mama i tata...
Okrećem glavu: 
- Imam teškog pacijenta, ne znam kako će izdržati dan. Samo spava, upao u komu. Neće se probuditi...bar ne jauče. Masiram ga, znaš li kako su mi ruke ojačale, ne daj bože da ti treba...polomila bih te...
Čvršće stiskam kapke:
- Danas sam kuvala pasulj. Nisam odavno, imali smo svega za praznike, najradije ne bih ništa, ali šta ćeš, mora se nešto jesti. I papaka dosta unutra, holesterol će da leti i visinu...šta ću kad volim...
Pomeram se nalevo, bliže prozorskom staklu, koje je sve samo ne providno:
- Jesi li video one što su se potukli ispred kafane, napili  se. Pijane glave, oa ne znaju šta rade... Celu noć nisam oka sklopio, zaspao sam tek u zoru, a treba raditi u drugoj smeni. Šta je to , ovaj svet je poludeo!
Pomeram se udesno:
- Onaj mi je dozlogrdio.Toliki bezobrazluk odavno video nisam! Što na umu, to na drumu, dokle misli tako? Ima da ga tresnem po njuški, pa neka se slika. Neću da trpim vređanje  i gunđanje. Ako mu nije dobro, daleko mu lepa kuća!  Što trezan misli pijan govori.
 Srećom pola sata brzo prođe. Pomešani glasovi i priče, izmiksani slučajnim rasporedom sedenja.
Vrti mi se u glavi.
Izlazim na stajalištu.  Otvaram oči i puštam svetlost. Grabim svežinu hladovine. Žurim kući.
Što čuh, ne čuh.
Idemo dalje!

Dobro vam bilo dobri moji

Dobar dan.

Dobar pogled, sto i zalogaj.

Dobro Sunce
Dobro društvo

Dobro veče
Dobra jutra.
Dobro sutra.

Dobra žena
Dobar muž
Dobra deca.
Dobar komšija i komšinica.

Dobra hrana
Dobro piće
Dobra torta.


Dobrota vam na kući rasla.
Dobrota se oko kuće prsila.

Dobrota vam se kroz misli prostirala.
Dobrota vam dušu nakrasila.

Dobrota vam pomogla.
Dobrota vas nosila.
Dobrota vas gurala.
Dobrota vam dušu pritiskala.
Dobrota vam niz ruke klizila.

Dobrota vam iz usta tekla.
Dobrota vam se glasom glasala. 
Dobrota  vam se korakom širila.

Dobrota vam u kući spavala.
Dobrota vam u voćnjaku cvetala.
Dobrota vam se na njivi raširila.
Dobrota vam carstvom carovala.

Dobrotom vam se dvorište kitilo. 
Dobrotom vam se momci prsili
Dobrotom  vam se devojke pasale.
Dobrotom vam dan svanjivao.
Dobrotom  vam se noć plavila.

Dobro  vam bilo dobri moji.

Peva čovek

Kroz kosu mi prolazi
Prolećni radosni dan
Nosi me vetar kroz svilu dana.
Oko se kupa plavetnilom neba.

Pozdravom se kiti žuti maslačak.
Maše prvi narcis.
Kajsija se smerno cvetom diči.
Plavi se ljibičica vitkog stasa
Srcasti list se zeleni.
Miriše prvi otkos trave.
Dete se raduje.
Lopta skakuće.

Čekam žutog leptira
I prvu lastu.

Peva čovek.

Pod zvezdama i Suncem

Igrale se delije
Negde u nekoj zemlji
na rasplakanom Balkanu.
Njihovo kolo se vilo
Do nebesa i dalje
Zvonilo je daleko i tužno
Jadalo se vetru i kiši.
Opominjalo je.

Tužilo je mastilo neispisanih reči
Glasilo se prećutano  slovo
I usahla reč
Izgubljena u bunilu
Zaboravljenih staza predaka.

U vrtlogu izgovorenih reči
U viru naučenog sloga
Seljančica i Učitelj
Zauvek
Pod zvezdama i Suncem.
U pesmi i stihu.
U reči i porečju.
U osmehu i suzi.

Dve rečenice

Dok je krupnim odlučnim korakom grabila dobro poznatu stazu, nije mogla da ne primeti siluetu ispred sebe.
Otežali korak je nosio krupnog čoveka. Siva senka se širila i skupljala ispred njenih očiju. Bila je nekako pokrivena slojem praha davno izgovorenih reči i izgubljenih misli u nekoj gustoj beloj magli. Groteskno se smejala svojom iskrivljenom slikom stvarnosti. Varala je oko. Rasla je i samnjivala se. Teretno je obavilaja čoveka, poput neba koje se pružalo u želji da nikada ne propusti sunčev zrak.
Usporila je.
Tajnovitost je parala ulicu urezujući nepoznate tajanstvom obojene linije i nizove pitanja bez odgovora.
Čovek se  okrenuo. Nedovoljno da bi odredila broj  njegovih godina. Ima ih dosta. Okret je suviše kratko trajao. U grlu je osetila neko žaljenje, neku ispuštenu radost otkrivanja zauvek izgubljenu.
Znatiželja koju je oduvek imala u sebi je morala da proradi.
Koja je njegova sudbina?
Da li je sam?
Ima li nekog?
Gde je potrošio dane?
Da li je gladan?
Ima li od čega da živi?
Oko joj se ispunilo hladnim vlagom. Potisnula je osećanje izgubljenog.
Zastala je što iz straha da će izgubiti dragoceni trenutak, što nošena osećajem da ne treba da ga stigne ili obiđe.
Kapi su umivale asfalt.
Sipilo je  s neba bez namere da stane.
Gledala je u tragove koje su njegove stope ostavljale. Nasmejala se.
- Kakvi tragovi. Nema ih. Da sam šumar  stoletnih šuma  pročitala bi ih. Ovako...laka gorčina ju je preplavila, a neiskazana misao se izgubila.
- Ja ću ti dati moć da rastumačiš skrivene znake. Dobro gledaj.
- Ti ? Da, zaboravih da ti možeš sve.
Sipnjava je prerasla u kapi. Gledala je korak i povlačenje iskrivljene cipele.
Trenutak nastajanja  od potpunog spuštanja stopala do oslanjanja na prste i ponovnog podizanja  je odavao bogatstvo. Kišne kapi su se opirale sili Zemlje. Lepile su se za đon i lako se razvlačile čineći minijaturne vodopade. U razvlačenju bi se hrabra kapljica otkinula i poletela u visinu. Lepila se čoveku za  nogavicu. Pridruživala se svojim sestrama i stvarala  sliku. Činilo joj se da neki imresionista ostavlja tragove na njegovim nogavicama. Opet se nasmejala.
-Da to si ti Lakokrili... Prava impresija tačkica.
 Pažljivije je posmatrala ples vode. Neke su svoju vlagu zaboravile. Dobile su  tragove prošlosti, pa su postale okoreli suvi krateri.
Činilo joj se da to bacanje i letenje kapljica ima veće značenje i da se u njemu krije neka mračna tajna znana samo vlasniku.
Počela je da broji . Jedan korak, hop,hop, hooop, letelo je četiri do pet kapljica. Množile su se. Nisu pravile problem oko toga  što je iskrzani kraj pantalona nakvašen i već odavno spreman za pranje. Letele su i plesale, maštale su o ponovnom letu u visinu. Krugovi se obnavljau. Osušene će prerasti u vodenu paru, pa opet gore, dole...
Svaka sledeća je dosezala više, pružala se lako prkoseći zemljinoj teži. Pravila je linije.  Tajanstvena krila su ih oživela. Progovorile su:
Gledaj, gledaj. Šta ti znaš o životu? Hodaš, gledaš, nosiš život na dlanu. Imaš nekog ko te čeka, ko ti se raduje, ko odobrava tvoje postupke i deli tvoje radosti.  odakle ti smelost da zadireš u tuđ život? Želiš li samo saznanje ili ...možda si spremna za osudu? On je sam. Ima samo nas. A mi znamo njegove tajne puteve i...

- Ej, komšinice, hoćeš li sa mnom, idem u tvom pravcu, odvešću te.
- Hvala, imam vremena, morala bih tamo dugo da čekam.
Dve rečenice su oduzele vreme.
Nepoznati se udaljio. Kapi su ućutale. Čarolija je nestala. Tajna je odnešena. S njenog kišobrana se i dalje slivala voda.

Veče laureata, Han Pijesak 23.03.2018.

U izuzetno prijatnom društvu održani su Čučkovi susreti u Han Pijesku,  Republika Srpska. Bila mi je čast što sam se našla u društvu ljubitelja lepe reči i dosadašnjih dobitnika ove značajne književne nagrade.

Zahvaljujući energiji gospođe Ozrenke Đurić Radulović i njenih saradnika, uprkos snegu koji je uporno padao i hladnoći nezapamćenoj  za kraj marta, sve je odisalo toplinom i dobrodošlicom. Uz Muziku rok benda Kulturni centar i stihova pristiglih laureata veče je proteklo veoma brzo. Usledilo je druženje uz ćaskanje i mnoštvo prijateljskih reči. 

 

Poklon : Bibliografija Branka Čučka. Jedan primerak je za g Stevana Krsteca glavnog urednika KR Balkan

Sa izuzetno talentovanim mladim pesnikom Miletom Lisicom, dobitnikom Čučkove knjige za 2015. godinu

Poklon Kreativne radionice Balkan za biblioteku u Han Pijesku.

Radost davanja i primanja poklona.

Ne može se bez tufahija.

Hvala dragim prijateljima!

Proleće na snegu: Banja Koviljača

    












Svakim
pređenim kilometrom snežna mećava se pojačavala. Sneg  se u bezroju rojevitih pahuljica lepio na stakla, penio se,  činilo se da se čudom stvaranja od jedne pravi nekoliko najrazličitijih nezamislivih oblika i veličina. Niko se nije mogao nadati da se takvom snagom može spustiti prvih dana proleća. Fruška gora se belela, ogolele listopadne starine su ćutale u svom strahu. Poneka rano procvala kajsija je svojom tišinom plakala.
Ipak nismo odustajali. Kilometri su se množili. Po raskvašemom klizavom putu smo stigli do Banje Koviljače.
Lepota snega na starim građevimama banje i cika dece u tišini parka. Prizor za divljenje. Tu  su staro Sumporno kupatilo, Kupatilo kralja Petra , mozaikom pokrivene staze skrivene i tek na pojedinim mestima otkrivene počišćenim snegom. Miris starine u vazduhu.
Mešali su se vetrovi obojeni hladnoćom. Onaj 
drinski pun mirisa davnina i Andrićevih pripovedanja i Gučevski jedar i opominjujući , obogaćen senima velikih ratnika. Oba su davala nesebično, opominjala na zaboravljene lepote, konake i seni palih za slobodu.
Banja obiluje termalnim vodama,  a njihova blagotvorna dejstva su otkrivena daleko u prošlosti.
Vremena za istraživanja nema. Zadovoljavamo se gledanjem.

Kamena kapija na ulazu u park i reči dobrodošlice su pravo mesto za fotografiju. Sećam se davnog leta kada se ulaz šarenio obojen bezbrojnim busenovaima šarenih cvetova. Čistota belog pokrivača bleska ravninom posutom mraznim biserom.

 

Zastali bismo, ostali duže da se duša opije bogatstvom i neobičnom lepotom, ali mora se dalje. Čeka nas uspon do Romanije i Han Pijesak.

Od ponedeljka

Dok se zima krupnim koracima vraćala donoseći meke leptiriće svilenih
snežnih pahuljica, koje su lebdele nošene nekim dolutalim severnim vetrom iako mu vreme nije bilo,  dve žene su dobro obučene koračale jedna uz drugu, držeći se ispod ruke kao kakav vremešni bračni par. Pružale su jedna drugoj sigurnost, jer se pod nagoveštajem proleća sneg ipak topio, stvarajući ono najgore što  se poznaje od snega. Bljuzgavicu. Raskvašen sneg je pod svakim korakom prštao, lepio se za trenerke malo duže nego što je bilo potrebno i nemilosrdno ih kvasio. Lako su proklizavale u dubokim cipelama. Žurile su da iskoriste deset procenata penzionerskog popusta. Uprkos šljapkanju i sposobnosti snega da priguši svaku glasnost, bio to ton, zvuk ili škripa smelih kočnica automobila, do mene se probio monolog:

Dosta  ovo i ono!
Dosta je!
Neću više i ne mogu da trpim!
Kuća, šerpa, muž, kašika pa na viljušku, pa kolači sa mnogo ili premalo krema! I tako redom!
Od ponedeljka okrećem novi list!
Od ponedeljka će mi život poleteti nekim novim tokovima!   Zamirisaće mirisi udaljenih meridijana sa sve rajskim pticama, a njihovo perje ću zakačiti sebi za kosu! Kao dama!
Šta se ti čudiš? Smešna ti moja slika s perjanicom? Kažeš kao Vinetu! Tek si ti dobra! Ti si mi kao neka drugarica?
Od ponedeljka će se čuditi i babe i žabe! Dosta je njihovih pogleda i zajedljivih komentara! Neću više da trpim! Od ponedeljka mogu i babe i žabe da puknu! Baš me briga! Dosta je!
Znam ja šta meni treba!
Znam ja kada je vreme i kada nije vreme!
Znam ja sve!
Znam ja ko  je ko i gde je ko! Znam ja kakav je ko i kakav nije ko! 
Nemoj se smejati, ni smejuljiti! Videćeš ti samo da ponedeljak dođe!
Doduše ponekad se pravim blesavom i ludom, pa, kao ne razumem! Neće meni niko nikada više gospodariti i širiti se preko moje  sopstvene grbače! Ako je i to što jeste, moja je i ja je ne dam nikom!
Moja je!
Mooooja!
Data mi od Boga i roditelja! Moja! Čuješ, moja! Jeste da je ima, ali je jaka!
A ti? Šta se ti to tu smijuljiš? Misliš da neću? Misliš : Ova tu to samo govori, a ne misli nimalo ozbiljno! Kad ti kažem, a ti slušaj!
Od ponedeljka nema!
Ima sve da leti i da cvrkuće! Samo da mi ponedeljak dođe! Videće i veliki i mali! Videće i miševi i mačke!
Dosta je!
Biću gluva i slepa za sve i svakoga! Neću sebi više to da dozvolim! Kad ti kažem!!!
Smeješ se? Au i ti si dobra! Ti si kao fina i sve to tako? Pa varaš se! Znam ja i što misliš da ne znam! I to znam!
Kažeš nije lepo od mene!  Šta nije lepo?  Svi ovako, onako...Dokle misle da ja mogu?  Izdržaću još do ponedeljka, a onda okrećem drugi list!
Samo se ti rugaj!
Videćeš u ponedeljak!
U ponedeljak više ja nisam ja!
U ponedeljak sam ja neka druga ja!
U ponedeljak sam ja i fina i dobra i lepa i mršava!
To  jest biću od ponedeljka do nekog ponedeljka!
Nema više daj, ispeci, zamesi, jedi! Zar ti se ne sviđa to što si skuvala? Tebi nije lepo, a mi moramo! Ješćete vi meni kao bele lale!
Lale!!!
Daj da posadim one lukovice, kad ćeš mi doneti? Može danas? Makar da pada sneg! Jer od ponedeljka ja nisam ja i neću da radim u bašti! Ići ću ma manikir, pa kad zalepim one plastike na nokte ima samo da seva!
Smeješ se što kažem plasitke? Kako da kažem? Ne znam koja ima veće ili ćerka ili snaja?!
A ja?
Gde sam ja u toj priči?  Ni noktiju, a kamoli plastike!
Od ponedeljka okrećem drugi list!
Jaoj, kako ću s plastikom kolače za unuke? Moram i to danas,  jer od ponedeljka nema!
Ima da im prave njihove majke!
I ti si mi kao neka drugarica! Smeješ se kao luda na brašno! Kažeš nisi ni luda, a brašna ima! Kako da nema,kupila sam,  a ostalo,  sad ispekoh palačinke!  Letelo je i ulje i brašno!
Onda onaj ne voli!
Kaže živo testo mu pali stomak! Pravi proju, sa sitnim sirom, i nemoj mnogo ulja unutra, da ne goji! Kako bez ulja? Kako bez masti? Kako bez bele smrti i žutih jaja sa holesterolom?
Od ponedeljka nema ništa! Molim lepo u prodavnicu i kupite šta vam treba! Ja ću kako znam i umem!
Ima samo da ležim i da predem kao veliki debeli kućni mačak!
Kažeš ne mogu biti mačak!
Naravno da ne mogu, ja sam žensko! Mogu biti mačka!
To ću biti od ponedeljka!
Pitaš od kog? Da se ti to meni ne rugaš?
Od ponedeljka, zar je važno kog?
...
Šta sam mogla?

A prekosutra...

Juče
Danas
Sutra.

Reči u vremenu
Breme na ramenu
Ide, leti, poskakuje
Sa zvezdama se rukuje
Daruje
Umiruje
Plače
Preti
Nosi
Prosipa
Gubi.

Juče
Danas
Sutra

U suton
U podne
U zoru.

S osmehom
Pretnjom
Tugom.

A  prekosutra
u novi mirni dan
Osunčan
Osmenut
Veselom  nadahnut!

Prezentacija ,,Odsjaj svilenih niti"

U velikoj sali Kulturnog centra u Kikinda
predstavljen je , na moju veliku radost, ,,Odsjaj svilenih niti".
Knjiga  govori o običnim ljudima i njihovim životima.
Pripoveda o ljudima koji su svojom nesebičnošću i dobrotom prihvatali životne teškoće i suočavali se sa njima na način na koji su najbolje znali i umeli. Prihvatali su život onakvim kakav jeste,  ne okrivljujući nikog za svoje nedaće.
Nosila sam se mišlju da se  ljudi koji su  bili posebnog kova ne zaborave, da ne dozvolim da se preko njihovih života nataloži sloj prašine i da ih tanme senke  potpuno zaklone. Svilene niti njihovih duša zaslužuju još jedan odsjaj.






Knjiga je izašla iz Kreativne radionice Balkan.
Sreća koja me prati od prve napisane reči me prati i dalje. Kako neko reče sreća je da imam mlade ljude oko sebe. To su:
Andrea Beata Bicok koja je uradila lekturu i napisala Pogovor.
Branislava Brandić sa svojim savršenim okom za fotografiju.

Jelena Milošev i njen ogroman pesnički talenat.

Tu je i uvek prisutna  moja porodica bez koje nikako ne bih mogla da budem ono što jesam.
Vetar u leđima je Veselinka Stojković koja mi je podarila mnogo toga, ali i stihove:

Stotinu priča ima Vesna


Svojom glumačkom veštinom ih je pročitala Marija Ostojić glumica Kikindskog narodnog pozorišta.

Na početku  knige se nalazi :

Bezimena pesma za početak

Kada nebo oteža oblacima,
Kada sivilo unese
Uduše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal

Dubokih korena,
Doleti bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.



Nizale su se priče i njihovi delovi. Slušalo se i smejalo.
Kraj promocije sam doživela duboko dirnuta stihovima Jelene Milošev.

Pesma pripovedaču( napisana za Vesnu Đukanović, za promociju knjige)


Poj nespokoj banatskih vetrova
o beskrajnoj ravnici mira i snova.

Kazuj o starini mahovina sa krovova,
i sa nastrešnica nestalih petlova.

Umiri staklasti odsjaj oka koji ište
krovom nezatravljeno ognjište!

Reci svoju gorku požutelu ispovest
o dušama predaka kao prozračnu vest.

Diži svoje slovo kao reč iz pepela,
nad crnicom, ko spomen srušenog bedema.

Poj spokoj pripovedača nad vihorom reči,
snagom svojom, sve dok svoje srce  ne zaleči.



Hvala svima koji su mi ukazali čast svojim dolaskom. Hvala Tanji na organizaciji promocije.
Odsjaj svilenih niti možete
 kupiti  ili poručiti na mejl   
  adresi.
Hvala.

Radosti su mnoge...