 |
Verujete li u legende?
|
Kažu, kad čovek kaže ,,ništa nije kao pre" počinje starenje. Neću to reći. ali da se sve menja, menja se. Nekada su Petrovaradinom odzvanjali zvuci tambura, pevalo se i sviralo do duboko u noć. (Doduše svirka nije prestajala za vreme Egzita, a vatromet je bio predivan.) Pesnici su na obalama Dunava stvarali čuvene stihove uma pomućenog od popijenog vina. Danas se čuju brojne mešalice, podižu se nove zgrade, stare se urušavaju, ali ostaje ono mistično, zagonetno , nešto što fruškogorski vetar pronosi niz ulice, te one dobijaju zagonetno ruho. Staro drveće šumom svojih širokih krošnji broji dane uz tihi žal.
 |
Uvek tačno vreme!
|
S večeri dok je vrućina na zalasku hvatam zlatni sat i počinjem uspon na Tvrđavu, kako je Novosađani zovu Đava. Uredna i čista, kamenitih staza uglačanih od brojnih koraka onih koji su prolazili pre mene. Hodam obazrivo da ne probudim duhove koji tu počivaju, ničim ne želim da poremetim njihov mir. Teški debeli zidovi u sebi kriju mnoge tajne, sve odiše mistikom i tihim pevom ptica u krošnjama starih stabala.
 |
| Opservatorija |
 |
Novi Sad s Petrovaradina
|
 |
Zlatni sat
|
 |
| Stepenište |
 |
| Svetlost |
Duboki su joj temelji, kameniti, s mnoštvom laguma koji i danas kriju svoje tajne. Naselja su na njoj postojala još u preistoriji kada je Dunav, kao i dana, značio sve. Pronađeni su brojni artefakti koji svedoče tome. Bogato trajanje je donosilo i mnoga razaranja, ali i mnoge obnove, od srednjeg veka, austrougarskih popravki ,do onih koje traju i danas.
Ljudi su u svim vremenima od nje tražili i dobijali spas. Neki su u njoj prolazili kroz najteže razdoblje svog života, jer su u lagumima bile tamnice. Mnogo je istorijskih podataka koji svedoče svemu tome, ali uzevši u obzir da je doživela dvadeset prvi vek, ostaviću istoriju istoričarima.
Ono što osvaja na svim putovanjima su legende. One su brojne. Možda mi se kao putniku u traženju avantura najviše sviđa ona o skrivenom blagu Habzburgovaca, s obzirom na večičinu njihovog carstava i trajnje, izgleda mi sasvim moguće.
Jedna opet vezana za njih, odnosno caricu Mariju Tereziju govori da se u lagumima i dan danas mogu videti duhovi njenih okovanih ljubavnika i ljudi koje je zatvarala da nikad više ne ugledaju svetlost dana i ne odaju njene tajne.
Legenda o Kokošijem biseru je takođe verovatna, naime u malter za vezivanje su po legendi stavljana belanca iz jaja, pa što ne bi, ne bi bili jedini koji su to činili.
Pominje se legenda o živim zakopanim mačkama, zbog verovanja da one žive devet života. Sreća je pa danas slobodno šetaju i uživaju u hladovini brojnog zelenila.
Dok hodam zavojitim strmim stepeništima, možda me iz tamnog zelenila posmatraju oči Petrovaradinskih nemani koje se pominju u nekim legendama. Pa svaka tvrđava ih ima, što ne bi i Petrovaradin? U mojoj šetnji se nisam srela sa njima, ali sa brojnim posetiocima jesam. Čuju se mnogi jezici, ljudi uživaju na terasama s pogledom na Dunav koji opet donosi mirise svetskih metropola uz neizotostavne taktove ,,Na lepom plavom Dunavu" samo što su ga večeras obasjali zapadni zraci sunca, te je zlatan.
Neizostavno se zadržavam i molim tri prelepe devojke za fotografisanje isped čuvenog Varadinskog sata poklon carice Marije Terezije. Sat i dalje radi, Zahvaljujući gospodinu Lukač Lajošu koji o njemu brine već tri decenije. Napomena, kod ovog sata velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute. Postoji i priča da se u vreme postavke sata plaćala satarina, za sve one koji su mogli videti iz svojih dvorišta tačno vreme na njemu.
Postoji još jedna legenda, kada bi se komšija na komšiju naljutio, rekao bi: ,, Dabogda ti duša gradila Varadin"-toliko o lakoći gradnje.
Do nekog novog susreta...
 |
Bez komentara.
|
.JPG)
.JPG)
